"Ključ je u prihvatanju različitosti"

Sada je srećno razvedena i u vezi sa "devojkom".

- Oduvek sam znala da nisam ista kao moje drugarice. To osetiš, ali nećeš da priznaš čak ni sebi, a posebno ne drugima. Samo sam želela da ne štrčim, da se uklopim, pa sam i ja gledala u dečake i bila "zaljubljena" u njih. Sve to je bio samo privid i nisam nikada zaista volela ni jednog muškarca - priznaje Ildiko i dodaje da je prolazila kroz izuzetno teške i stresne periode u životu.

- Kao devojka, čitala sam puno o tome, a literatura u to vreme nije nimalo bila naklonjena lezbejkama. Celo moje društvo, sve drugarice su o tome mislile kao o bolesti koja se mora lečiti. Šta sam drugo mogla nego da ćutim i pretvaram se da sam neko ko zapravo nisam. Zato sam se i udala i nadala se da će me brak promeniti i da je sve to bilo nešto prolazno. Rodila su se deca, prošle su godine, a ja sam i dalje bila kao zatvorenik u sopstvenom telu i sopstvenim mislima.

Konačno, pre par godina ona je saopštila mužu svoju dugo čuvanu tajnu. Nakon razvoda, preselila se u veći grad jer, kako kaže, u maloj sredini nije bilo šanse da nastavi svoj život normalno.

Da ovo nije usamljen slučaj, potvrđuje i psiholog Danijela Glavaški koja kaže da se u takvim sredinama pripadnici LGBT zajednice stavljaju u kalup - "drugačiji od ostalih".

- Ti u manjoj sredini nemaš problem s onim što jesi, ali okolina ima problem s tim. Neko ko je gej ili lezbejka u maloj sredini, osuđen je, ili da se utapa u sredinu i živi kao jedan prosečan heteroseksualac ili da ode u veći grad ili inostranstvo, da ne kažem drugu državu.

Filip Kocevski iz Grupe za podršku mladim LGBT osobama "Izađi" podseća na poznatu uzrečicu "neka to ostane u njihova četiri zida" ističući da ona ozbiljno remeti ljudska prava.

- Ona je ograničavajuća jer LGBT osobe nisu u mogućnosti da izađu i ponosno prošetaju ulicama svog grada i zemlje u kojoj žive, već moraju da se sakrivaju i beže od očiju javnosti da bi bili sa osobom koju vole.

Glavaški pojašnjava da je ključ prihvatanje različitosti, ali i da je dobar deo krivice na tradicionalnom i konzervativnom vaspitanju koje se decenijama propagira.

- U skorijoj istoriji, homoseksualizam je smatran za seksualnu devijaciju i proučavao se u okviru psihijatrije i psihopatologije. Danas to više nije slučaj, što ide u prilog tome da se ne smatra bolešću.

Dodaje i da je termin "homoseksualac" zastareli klinički termin i da mnogi gejevi i lezbejke smatraju da je uvredljiv. Ona ujedno smatra da je pored vređanja, verbalnih napada i ostalih maltretiranja uperenih prema LGBT osobama, diskriminacija prisutna na svakom koraku.

- Na primer, kako da se oseća jedna gej osoba gledajući kinematografiju? Skoro svaki film ima ljubavnu heteroseksualnu priču u pozadini - komentariše Danijela Glavaški.

Kocevski poručuje da  je LGBT populacija svakako manjina i ugrožena grupa u našem društvu.

- Prema istraživanju iz 2015. godine, diskriminacija prema LGBT populaciji se smanjuje ukoliko heteroseksualne osobe poznaju neku LGBT osobu i onda se recipročno tome smanjuje homofobija i transfobija.

On smatra da se o LGBT populaciji i njihovim ljudskim pravima malo priča.

- Tih par dana u godini kada se priča o prajdu je malo. Potrebno je da pripadnice i pripadnici ove zajednice budu vidljiviji na više "frontova", da se uključe u društvene tokove i događaje i da se na taj način dopre do opšte populacije.

A zbog čega vojvođanske osnovce zanima zašto homoseksualnost nije bolest, pročitajte OVDE.