Kako je proučavanje izmeta životinja pomoglo astronautima

A kako je jedan od njih upravo prikupljao roditeljska iskustva s kombinacijom pelena i izmetom, što je značilo oblik, konzistenciju, boju, niz drugih odlika koje su zanimale dijagnostičare još od antičkih Kineza i Egipćana, zainteresovalo ih je u jednom trenutku koje su razlike u izmetu od životinje do životinje.

Tako je nastao tekst za naučni deo BBC-a.

Zoološki vrt u Atlanti bio je srećan što može da im pomogne. Ubrzo su imali snimke kako kake brojne životinje, kao i uzorke – sveže, originalne, izdvojene rukom – od 34 sisara stanovnika ZOO-a.

I tako su počeli da proučavaju gustoću i viskoznost uzoraka. Prvo su uočili da slonovi i drugi biljojedi po pravilu proizvode "plutajuće" dok tigrovi i drugi mesojedi proizvode "one koji tonu".

Potom su ih sortirali po nivou smrada. Najgori su bili tigrovi i nosorozi, najblaži udar po njih predstavljali su posebni trenuci panda. A kako je zoo vrt imao još i bazu podataka s oblicima i dimenzijama izmeta po vrstama, sve je bilo spremno za izradu matematičkog modela, na primer, trajanja prosečnog kakanja po vrstama.

Za to su koristili, među ostalim, uređaj zvan reometar, nešto poput blendera koji meri odnos tečnog i čvrstog udela materije u uzorku. Zapravo imaju dva. Samo, otada su im dali i imena; "onaj čisti reometar" i "onaj reometar Dejvida Hua".
A taj se nagledao baš svega: od žablje pljuvačke, preko sluzi do izmeta.

Ispalo je, jasno, da veće životinje imaju duži izmet. Ali i da veće životinje kake brže od manjih. Na primer, brzina kod slona je šest centimetara u sekundi, oko šest puta brže nego kod psa. Kod čoveka je, pak, dva centimetra u sekundi. Ono što je iznenadilo, bilo je da postoji relativno malo odstupanje u trajanju velike nužde kod životinja – 12 sekundi, plus ili minus sedam sekundi kod 66 odsto životinja. Uključujući i čoveka. Reč je o vrlo malom rasponu, ako znamo da slon izbaci hrpetinu zapremine 20 litara dok pas uspe da dosegne samo 10 mililitara, 2.000 puta manje.

Kako onda velike životinje uspivaju da obave veliku nuždu tako velikom brzinom? Odgovor su pronašli u sloju sluzi na zidovima creva, tankom tek koliko doseže debljina vlasi kose, ali čak 100 puta manjeg viskoziteta od izmeta. Zato i jeste moguće da tokom velike nužde izmet putuje poput čvrstog čepa, klizi niz zidove, pa je kombinacija dužine i obim izmeta određena veličinom rektuma.

Uskoro su kompletirali naučnu priču, istraživačku avanturu proučavanja dinamike fluida. Ispalo je da velike životinje imaju gušću sluz, što im omogućava da uz isti pritisak postižu veće brzine. Jer, bez te sluzi, velika nužda postala bi nemoguća, što su mučni trenuci koje su iskusili svi koji su prošlo kroz razdoblja hronične konstipacije.

Do ovog trenutka čitalac je već sigurno pomislio kakve zaboga koristi od ovakvih proučavanja. E, pa svi ovi podaci i upravo ovo istraživanje pomoglo je u dizajniranju pelena za odrasle za astronaute kojima se dogodi da u svemiru provedu i sedam dana, a da nisu u mogućnosti da redovno menjaju pelene.

Naučnici s ponosom ističu da su oni, baš oni, zaslužni za konstruisanje takvih pelena koje razdvajaju tečni od čvrstog dela i nedolaženja u dodir s kožom. I ne samo to, njihov dizajn ove godine ušao je u polufinale "NASA-inog takmičenja u svemirskom kakanju" s fondom nagrada od 30.000 dolara.