Prema rečima Valentina Vencela, predsednika Zajednice i direktora Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház, velika većina profesionalnih pozorišta u Vojvodini su institucije sa dugom tradicijom i deo su pozorišne istorije regiona, ali i istorije kulture naroda kojima pripadaju. Međutim, kako kaže, pored novca, nedostaje im i svest o sopstvenom istorijskom značaju.
"Način funkcionisanja pozorišta u Srbiji je kako-tako regulisan sedamdesetih godina prošlog veka, a od onda se na promeni metoda rada u teatrima ništa nije uradilo. Boljeg života u pozorištima neće biti dok se ne poboljša život u celom društvu, a kvalitet se neće menjati dok ne budemo spremni da učinimo kvalitetne pomake u sferi rada i sopstvene odgovornosti", navodi Vencel.
Podsećajući na reči Jovana Ćirilova da je u Srbiji još uvek više para nego ideja, Vencel ističe da se stav "koliko novca, toliko muzike" uvek obio o glavu - i umetniku i instituciji, pa ipak imamo pozorišta koja nekad u jednoj sezoni urade jednu predstavu ili ni jednu.
"U pozorištima sa bogatom produkcijom se, pre svega, ima šta reći - nama o nama - sme se sanjati i znaju se zasukati rukavi ne pitajući: "A kada će mi ovo platiti?" Kreativna kriza je prisutna kod svih nas, kako u sadržajnom, tako i po pitanju formalnih rešenja. Opterećeni smo time "kako biti kritičan i opredeljen". Društvena i politička kritičnost su nam često jedina spona sa publikom i tada ne primećujemo da sa ovom jednodimenzionalnošću redukujemo i sebe i gledaoce. Pozorište je moćnije od politike samo tada ako ne oponaša politiku, ako ostaje umetnički, a ne politički čin", smatra direktora Novosadskog pozorišta.
Prema njegovom mišljenju, običajno pravo u našim pozorištima, kao i stečene pozicije neće se tako lako napustiti, a ukoliko je namera konzerviranje postojećeg stanja, Zakon o pozorištu nam nije potreban ‒ čak će biti i štetan.
"Lično mislim da se "politika kulture" ne može utvrđivati npr. i zato što je politika segment kulture, a ne obrnuto. Kultura je mnogo drevnija i teže promenljiva ljudska i kolektivna refleksija nego politika. Kultura je forma postojanja, a politika je u toj (kulturnoj) sredini samo jedno od zanimanja. Ako bi se nadležnost ministarstava i uprava svela samo na podelu novca ne bi ni bilo tako loše. Mi od politike očekujemo strategije, planove, programe, čak i kreiranje kulture i savremenog stvaralaštva. Ali kako to oni da urade? Kada? Jedan mandat je 4 godine. U pozorištu se često tvrdi da teatar menja ljude, utiče na kolektivnu refleksiju. Ne! Društvo je to koje utiče na pozorište, a ne obratno. Društvena zajednica i odnosi u njoj se odslikavaju u pozorištu koje hoda istim onim putem kojim hoda i društvo. Pozorište nikada nije imalo moć usmeravanja na tom putu. Kada dođe do promene u celini društva, doći će i u pozorište. Pre ne. Ja sam optimista, ali bez iluzija", navodi Valentin Vencel.
Kako kaže, Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine danas je svedena na jednu formalnu organizaciju koja godišnje organizuje jedan festival i uskoro će se učiniti koraci na njenoj revitalizaciji.
.jpg "Novosađani među onima koji su najviše štedeli struju u martu")
.jpg "INFOGRAFIKA: Usporen rast broja birača u Novom Sadu - koliko ih ima?")
.jpg "Objavljen oglas za zakup poslovnih prostora na Štrandu, licitacija će biti 29. aprila")
Komentari 1
Dragi
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar