Menu 021

Pola veka rada Želimira Žilnika

Izložba "Želimir Žilnik - među ljudima" otvorena je u Galeriji likovne umetnosti Poklon zbirci Rajka Mamuzića.
Novi Sad 15.12.2017. | 14:43 > 18:28
Pola veka rada Želimira Žilnika
Foto: 021.rs
Retrospektivom dela Želimira Žilnika obeležava se pola veka rada poznatog novosadskog reditelja. Osim izložbenih predmeta u Poklon zbirci Rajka Mamuzića, građani će tokom decembra i januara moći da pogledaju i niz filmova ovog autora, ali i da učestvuju na tribinama i predavanjima koje povezuju Žilnikovi filmovi. 
 
Filmski kritičar Miroljub Stojanović kaže da je Žilnik ponos ne samo Novog Sada, nego srpske filmske kulture u celini. Po njegovim rečima, filmska kultura u Srbiji se sastoji od srpskog filma, srpske kinematografije i Želimira Žilnika. 
 
"Što nužno implicira da je Žilnik kinematografija sam po sebi. On nije kinematografija samo u ovom malom lokalnom prostoru zvanom Novi Sad, Srbija, region ili slično. On je zaista evropski filmski brend, a srazmerno količini pažnje, količini reakcija i interesovanja u svetu poslednjih godina za njegovo delo. On u tom smislu postaje i svetski fenomen. Žilnik je večiti mladić kojeg nisu mogli da korumpiraju nikakvim nagradama, te ostaje svetla tačka srpske kinematografije", poručio je Stojanović. 
 
Novosadski reditelj objašnjava zbog čega je iskoristio, po njegovim rečima, populističku frazu "među ljudima", za svoju retrospektivu.
 
"Ta floskula označa naš medij i zanat. Kada muzičar ima svoj jubilej on će reći: '50 godina među crno-belim dirkama.' Kad ima jubilej slikar on će reći: '50 godina za štafelajom.' A mi ne možemo bez drugih ljudi. Ljudi oko reditelja, iza kamere i ispred kamere. Mi smo uvek jedan kolektiv, koji mora da razume energiju, znanje i talenat svih drugih ljudi. Kada reditelj kaže da prikazuje svoj film, to je poluistina. Tu se radi o filmu njega i njegove ekipe", kazao je Žilnik.
 
Dodao je i da je "među ljudima" odabrano iz kulturoloških razloga. Dok su njegovi filmovi bili eliminisani iz distribucije, Žilnik je čitao o sličnim situacijama iz istorije. Zaključak je bio da ne postoji umetnička branša koja nije cenzurisana.
 
Čitajući memoare Isaka Babelja, sovjetskog književnika iz 20-ih godina prošlog veka, naišao je na priču o tome kako mu je Maksim Gorki, na njegovu žalbu da mu se scenariji zabranjuju, odgovorio samo da "ide među ljude". To ga je, kaže, podstaklo da nastavi sa svojim radom.
 
U nastavku teksta možete pročitati zanimljive priče koje je Žilnik za 021.rs ispričao o svojim filmovima "Kuda plovi ovaj brod", "Tito drugi među Srbima" i "Marble Ass".
 
Zašto je Đuzepe proteran iz Srbije
 
Pitanje koje je postavio Žilnik sam sebi nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i okončanja ratnih sukoba na tlu bivše SFRJ, jeste kada će ponovo doći do obnavljanja normalnosti, ali i kako će teći kulturna saradnja. Nastali su novi očevi nacija i zavladali prostorom, "Titov general i Titov apartčik", kako Žilnik naziva Tuđmana i Miloševića. 
 
U tim trenucima (1996/97), kada su odnosi hladni, Žilnik odlučuje da snimi film o junaku koji prolazi kroz tadašnju Jugoslaviju, od Slovenije do Podgorice. Srbina, Hrvata ili Slovenca nije izabrao kako ne bi dolazilo da pitanja zbog čega nije uzeo naše?
 
"Realnost je bila da sa oružjem u rukama nije bilo kompletno stanovništvo, niti su to svi podsticali. Rat su podsticale elite, što danas možemo da vidimo iz istorijskih dokumenata. Ideja Tuđmana i Miloševića je bila, pre svega, tipična glupost apartčika i frustriranih minornih tipova. Oni su sebe želeli da predstave kao nove očeve nacije", priča Žilnik za 021.rs.
 
Za glavnog junaka odlučuje da nađe Italijana koji je po scenariju ratovao na ovim prostorima, čiji je otac služio austrougarskom caru. Ovakav "portfolio" junak ima zato što se, po rečima Žilnika, u tim trenucima javilo idealizovanje svega od ranije, odnosno Franca Jozefa, Austrougarske...
 
  
 
Posle mučne potrage za odgovorajućim glumcem, Žilnik u Budimpešti u tramvaju primećuje muškarca koji se udvara ženi govoreći joj da je Italijan i da ima odličnu penziju. Žilnik mu prilazi, predstavlja se, vode neugodan razgovor gde ga čovek po imenu Đuzepe optužuje da ima nameru da ga pokrade. Nakon što mu je ostavio podsetnicu i 100 maraka - reditelj je izašao iz Tramvaja. 
 
Posle nekoliko dana usplahireni Đuzepe Pastorčič dolazi u Novi Sad, vraća novac, i nakon razgovora, ostaje da glumi u filmu "Kud plovi ovaj brod". Pokazuje se kao izvanredan glumac, autentičan, ili kako Žilnik kaže: "Čist Žan Gaben!" U međuvremenu reditelj i glumac se upoznaju, ispostavlja se da je Đuzepe zaista bio vojnik koji je služio Musoliniju, i njegovo istorijsko sećanje na fašističkog lidera je takvo da je on za njega dobar.
 
Nakon završetka snimanja Đuzepe je ostao u Srbiji. Kupio kuću u blizini Subotice i udvarao se ženama. A onda je NATO bombardovao Srbiju. 
 
"Otvaram novine za vreme bombardovanja i čitam da je jedan Italijan stao potpuno na stranu Srbije, da izlazi na zborove i drži vatrene govore. Posle dva-tri dana čitam da Đuzepe baš ne uspeva da se snađe u okolnostima u kojima je živeo. A šta je on govorio? Vikao je: 'Braćo Srbi! Milošević je kao Musolini! Kao što su Musolinija napadala ova đubrad, Engleska, Francuska i Amerika, i htele da ga sruše, a bio je najbolji, tako žele i vašeg Miloševića'. Uzvikivao je Đuzepe verujući da povlači dobru paralelu. I naravno, uhapse ga zbog neprijateljske propagande", prepričava Žilnik.
 
  
 
Džaba su bila Đuzepeova objašnjavanja da je on "širio prijateljsku propagandu". Kazna je bila da je na godinu dana proteran iz Srbije. Žilnik ga je kasnije našao u Monfalkoneu, gde je takođe "širio prijateljsku propagandu", pa su kolege htele sa njim u Srbiju.
 
Posle bombardovanja i isteka zabrane, Đuzepe se vratio u Srbiju, od velike penzije kupio je nekoliko kuća i nastavio da se udvara ženama. Umro je nekoliko godina kasnije.
 
Kako je Tito spasao Žilnika posle hapšenja
 
Za film "Tito drugi put među Srbima" Žilnik kaže da to nije "nikakav film, nego je reč o hepeningu". U decembru 1993. helikopteri su preletai Beograd prevozeći ranjenike sa fronta, dok su na asfaltu kriminalci stvarali nove ranjenike. U tom ludilu, sa dugogodišnjim kamermanom Mišom (Miodrag Milošević) odlazi na pijacu da snimi ljude koji su u žurbi da kupe nešto za milion dinara, kako istu namirnicu za pola sata ne bi platili milion i po. 
 
Materijal je bio slab, ali je nekoliko njih uzviknulo kako bi sve bilo drugačije da je On živ. Na pitanje "ko?", samo su promrljali "Tito".
 
Te večeri, Žilnik je odlučio da snimi film o Titu koji silazi sa nebesa među Srbe. U to vreme prekrajanja istorije, u kojem je Tito odgovoran za decenijski mrak nad Srbijom, pojaviti se na ulici sa takvom idejom bilo je riskantno. Isto je mislio i Veran Matić kad mu je Žilnik predložio saradnju. Ipak, na kraju su pristali.
 
  
 
Zbog dobrih imitacija na Indeksovom radio pozorištu, za Tita je bio odabran Dragoljub Mićko Ljubičić, koji je pristao na ulogu (pre toga su nudili ulogu glumcu iz Narodnog pozorišta koji je odbio da glumi "zlotvora koji je naneo štetu srpskom narodu").
 
"Mi mu kažemo za ideju, a on odmah krene da se smeje, kako je Tito bio ženskaroš i slično. Mi ga pitamo da li ima nekoga iz porodice ko je radio u administraciji tada, jer taj čovek je morao da ima neku harizmu kad mu je 250 državnika došlo na sahranu. Rekli smo Mićku da popriča sa rodbinom i da nam se javi sutradan. To se i dogodilo, ali je Mićko imao potpuno drugačiji stav, rekao je da će umesto da se glupira, izvući citate iz Titovih govora i tako se obraćati građanima", kaže Žilnik.
 
Dobili su dozvolu za snimanje, u Avala filmu nabavili maršalski šinjel, a obezbeđenje pronašli u Žilnikovom školskom drugaru, šoferu pokrajinskih političara i nekadašnjem bokseru Culetu Pavloviću. Sve je bilo spremno. Tita je vozio crni mercedes koji je Pavlović otkupio iz partijske garaže, a kojim se vozio Stane Dolanc.
 
Kada su izašli na ulicu već posle 10-ak minuta počela je da ih prati grupa ljudi. Kako kaže, Mićku nije ništa govorio, samo se obraćao publici da ako žele, slobodno upitaju Tita nešto, ali da ne galame, kako im ne bi propao materijal.
 
"Pošto je bio januar, već oko četiri je bio mrak, a mi smo stigli do Železničke stanice. Okupilo se tu dosta naroda, neki je i harmonikaš bio, ali odjednom dolazi policija. Govore da ne možemo da pravimo javne skupove bez dozvole, hvataju Mišu i mene, trpaju nas u kola i odvode u stanicu. Sedimo zaključani u sobi, kamera oduzeta, mislimo da je sve propalo. U jednom trenutku čujemo buku, upadaju Mićko i Cule u stanicu i viču na policajce, šta su to uradili. Ali onda policajci skaču i izvinjavaju se drugu Titu, jer su mislili da ga mi ometamo. Mićko i dalje glumi i viče da ga jedino policija ometa da završi intervju. Policajac upada kod nas u sobu, govori nam da bežimo napolje da nas čeka drug Tito. Policajci se izvinjavaju, mi uzimamo kameru, nastavljamo snimanje. Sve to deluje toliko neverovatno, ali i pokazuje koliko je situacija bila suluda", priča za 021.rs novosadski reditelj.
 
  
 
"Tito drugi put među Srbima" je montiran tako što im je prostor za montažu ustupila novinarka austrijske televizije, koja je otišla na teren na Kosovo i u Albaniju. Ubrzo je film postao hit prikazajući se po 10 puta tokom dana u bioskopima, a prodato je i preko 10.000 VHS primeraka.
 
Prostitutke, transvestiti, gejevi i "gospoda" na prikazivanju "Marble Ass-a"
 
"Marble Ass", osim brojnih nagrada i priznanja, obeležila je gluma Džonija Rackovića i Merlinke (Vjeran Miladinović), prvog deklarisanog transvestita u Jugoslaviji. Talentovani glumci, ekstravagantne pojave, a kako se to često namesti, i "egoistični do bola". Dijaloge nisu mogli da snimaju zajedno, pa je umesto njihovog para, delove čitao Žilnik, a kamera je "hvatala" Džonija ili Vjerana po potrebi.
 
Iako se smatra dokumentarnim, u njemu, po Žilnikovim rečima, ima možda pet do 10 odsto dokumentarnog materijala. Ono što je dalo pečat filmu jeste to da su glavni glumci Žilnikov "strejt" jezik pretvarali u njihov sleng. 
 
Racković je do tada dobijao uglavnom eskpresivne uloge, jer su reditelji verovatno smatrali da takve najviše i odgovaraju njegovom temperamentnom karakteru. Žilnik mu je dao prostora za dijalog, i kada ga je pohvalio da je taj deo uloge odlično uradio, Racković je iz sedećeg položaja skočio visoko, a potom pao na pod i izgubio svest. Narednih 24 sata, nakon intervencije doktora i injekcije, proveo je spavajući.
 
  
 
Sticajem okolnosti i siromaštva devedesetih, Ministarstvo kulture je odlučilo da pruži podršku filmovima na domaćem jeziku, sa domaćom produkcijom i domaćim glumcima. Sve ono što je Žilnikov film sa naslovom na stranom jeziku bio. Potpora je bila besplatna projekcija filma u Sava centru, a samim tim i besplatna promocija. Žilnikova ekipa je podnela zahtev koji je odobren i prvo prikazivanje filma je zakazano.
 
"Verovatno zahvaljujući Rackoviću i Vjeranu, više od trećinu sale zauzimalo je njihovo društvo. Ali u drugi deo sale su došli neki nepoznati ljudi. Film je delovao veoma šokantno. Jedno 100-200 ljudi je ustalo i počelo da viče da je to falsifikat, laž, da toga nema u Beogradu. Ja izvedem ekipu pred platno, počeli su već i da nas gađaju nekim papirićima. Tad sam rekao da ono što su videli na filmu nije laž, nego je dodatno 'uglancano' u odnosu na stvarnost. Takođe, pozovem sve prostitutke, transvestite, gejeve i lezbejke da izađu na binu. Tada počinje stravičan stampedo, oko 500 ljudi izlazi na binu i počinju da se zezaju, igraju, viču na publiku da su fašisti i banda. Sve to snima 10 različitih televizija, što potpuno menja atmosferu, sve u vezi sa tim film odjednom postaje euforično", seća se naš sagovornik.
 
  
 
Te 1995. godine selekciona komisija za Berlinale nije ni posetila Beograd, nego je zasedala u Budimpešti. Žilnik je otišao tamo i pustio im film.
 
Problem je bilo što je za velike festivale i dalje važilo pravo da film mora da bude pušten sa 35-milimetarske trake. "Marble Ass" je snimljen u beta video formatu, a transfer na traku je bio izuzetno skup. Miša i Žilnik su, nekako, kao jedna vrsta "pronalaska iz siromaštva" uspeli da prebace film na traku uz mnogo manje novčane izdatke nego što je bila praksa. Film je osvojio nagradu "Tedi" na Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu.
 
Restropektiva rada Želimira Žilnika biće izložena do kraja januara u Poklon zbirci Rajka Mamuzića. Celokupan program možete da pogledate OVDE.
Autor: Zoran Strika - strika@021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Ns 49
    18.12.2017 08:53
    Jako je slaba gledanost njegovih filmova da li ga ljuld ine razumeju ili se ne slažu sa njim to ne znam. A tako je bilo još u staro doba.
  • Ljudi da, ali...
    15.12.2017 22:08
    Vremena se ne menjaju
    Čestitam Želimiru i želim mu da ostane pod sadašnjim režimom jednak kao i pod Titom i Jugoslavijom.
    A ne građanin pokorni.
    Želimir je svakako nešto iza sebe ostavio generacijama budućnosti.
  • kuzze detelinara
    15.12.2017 22:05
    čovek je totalni TZAR
    nema dalje. kraj
  • Zaista
    15.12.2017 20:18
    "Ideja Tuđmana i Miloševića je bila, pre svega, tipična glupost apartčika i frustriranih minornih tipova." Amin.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Pravila i uslovi korišćenja Pošalji vest