Zašto ljudi vole da kritikuju slavne ličnosti?

Dok sedi u fotelji, sa flašom piva u ruci, muškarac posmatra Novaka Đokovića na terenu i energično govori: "Igraš k'o baba, ja bih vratio tu loptu, vidi se da ne jedeš ništa". Za to vreme, grickajući čokoladu žena prelistava časopis gde je u krupnom planu "serviran" celulit neke zvezde i misli: "Da imam para kao ona, nikad ne bih dozvolila sebi ovakav celulit".

Opsesija slavnima nije novost, pišu "Novosti". Danas su to glumci, pevači i sportisti, a pre nekoliko vekova njihovu ulogu igrali su kraljevi i plemstvo. Čak je i u lovačko-sakupljačkim zajednicama postojala statusna hijerarhija, a i primati imaju dominantnog pojedinca u kog su uprte sve oči. I dok pojedini stručnjaci objašnjavaju da gledamo šta poznati rade da bismo ukrali trikove koji će nam pomoći da postanemo kao oni, ostaje pitanje - zašto ih onda kritikujemo?

Ljuti smo na Novaka Đokovića što gubi, ismevamo stariju ženu Emanuela Makrona, ali nam ni mlađa Trampova nije potaman, ne sviđaju nam se anoreksične manekenke, ali ne podnosimo ni bujnu Kim Kardašijan. Leto je posebna poslastica za sve ljubitelje slavnih jer nam tabloidi isporučuju dnevnu dozu celulita neke glumice, pevačice, manekenke. I dok komentarišemo pevače -"snobove" koji u Crnoj Gori plaćaju ležaljku 120 evra, ne valjaju nam ni "pokondirene tikve" koje su odlučile da se odmaraju u dalekom inostranstvu.

Svoje komentare ćemo pravdati argumentom da su oni izabrali da budu javne ličnosti, pa moraju da pristanu i na sud javnosti, ma kakav on bio. Ali, šta to govori o nama? Da li "spuštanje" poznatih i slavnih pumpa naš ego? Da li naš život volšebno postaje bolji kad čitamo loše vesti o njima? Deo odgovora leži u tome što smo veoma nezadovoljan narod, i to već dugo, smatra Dragana Deh, MA psiholog i porodični psihoterapuet.

Prema rečima sagovornice "Novosti", tišti nas sve, od egzistencijalne nestabilnosti do prozora u svet izobilja i mogućnosti koji za većinu ostaje nedostižan.

"Umrežavanjem u digitalni prostor, osvojili smo put ka informacijama sa cele planete, slikama havajskih plaža, uspešnih biznismena i sportista, fatalnih lepotica... I, ostali na prozoru iščekivanja. Ne prašta se uspeh jer se pretvorio u nešto lično i takmičarsko, u nešto čemu posreduje sreća, nasledstvo ili lepota. Nešto što je stečeno slučajno ili dato rođenjem. Strah od uspeha je u ljudskoj prirodi, kao i strah od neuspeha. Mogućnost neuspeha lebdi iznad svakog čoveka i nema osobe koja je spram toga ravnodušna", pojašnjava psiholog.

Dakle, u korenu može biti zavist, ali i ona, kako kaže naša sagovornica može biti zdrava i nezdrava.

"Zdravo zavidna osoba će reći "Dženifer Lopez ima posebnu privlačnost, volela bih da je imam i ja". Osoba koja je zavidna na nezdrav način govori "Kako je moguće da ona ima sve, a ja ništa? Rado bih joj to uzela". Razlika u stavu je primetna. Znamo da postoje kritizeri koji od tog stila neće nikad odustati. Nekad to jesu osobe nezadovoljne sobom, ali one nikad ni sa kim i ni sa čim nisu zadovoljne. Manjak samopouzdanja ili višak očekivanja - šta god bilo u korenu, svakako je u njima nešto što im ne daje priliku da budu srećni i spokojni", kaže psiholog.

Uz ovo ide i manjak samokritike, pa ćemo bez problema zamerati sportisti što je izgubio meč iako sami nismo potrčali u životu ili ćemo se zgražavati na celulit slavne ličnosti ne primećujući svoj odraz u ogledalu. Ona izreka da čovek treba najviše da očekuje od sebe ovde ne važi, pa dok tamanimo kesicu čipsa, coktaćemo zbog viška kilograma neke tamo pevačice koja se drznula da se slika u bikiniju.

Čak i kad ne kritikujemo, uživamo u lošim vestima o poznatima. Tabloide prodaju vesti o poznatima, ali ne bilo kakve, već negativne, one koje ih prikazuju u najgorem svetlu, kao preljubnike, alkoholičare, vinovnike saobraćajnih nesreća. Naša sagovornica pojašnjava da smo izgubili kapacitet za radost.

Ceo tekst možete pročitati OVDE.