Sećanja ratnog deminera sa Kopaonika: 20 godina kasnije

„Bio sam na redovnom zadatku čišćenja kontaminiranog terena", priseća se bivši deminer, Nišlija Slađan Vučković.

Pre dvadeset godina, Vučković je čistio istočnu stranu Kopaonika od kasetnih bombi bačenih tokom NATO bombardovanja, nesvestan da će mu to biti poslednji takav zadatak.

„Tog 25. aprila 1999. godine, promenio mi se kompletan život", kaže Vučković za BBC.

Samo u jednom danu, Vučković je onesposobio 106 kasetnih bombi.

Eksplodirala je 107. bomba.

Od siline eksplozije, Slađan Vučković je izgubio obe ruke.

Neizbežna eksplozija

Dvadeset godina posle nesreće, prvi put se vratio na Kopaonik.

Skijaška sezona na planini je već završena, pa više nema ni turista. Tek po koji radnik koji po aprilskom mrazu rasklapa zimsku mašineriju.

Dok posmatra obronke Kopaonika - mesto nesreće - Vučković priča kako je poslom deminera počeo da se bavi 1985. godine.

Iako je tokom njegove četrnaestogodišnje karijere onesposobio više stotina kasetnih bombi i drugih eksplozivnih naprava, bivši pirotehničar tvrdi da nije mogao da izbegne eksploziju od koje je stradao.

„Nisam ni počeo da radim na bombi, samo sam prišao i ona se aktivirala", kaže Vučković.

Kasetna bomba ubija sve u krugu od 15 metara, objašnjava ratni veteran. Srećom, u blizini bombe se nalazila velika stena koja je prihvatila udarac, a Vučkovića je zahvatio „samo mali deo eksplozije".

„Kada kažem mali deo, mislim - obe ruke, deo desne noge i leva strana lica. A telo mi je bilo prepuno gelera."

Vučković je hitno prebačen u bolnicu u Kruševcu, zatim u Niš, a kasnije je sa još nekoliko najtežih ranjenika prebačen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu.

Kako je došlo do eksplozije?

Kasetna bomba je sadržala seizmološki upaljač, koji je aktivirao eksploziju, objašnjava Vučković.

„Svaka od tih bombi sadrži pijezoelektrični kristal, upaljač, koji se aktivira na statički elektricitet."

„Statički elektricitet imamo svi u sebi, imaju ga i životinje. Kada skidate majicu, pa osetite peckanje, to je statički elektricitet."

Od 12 do 14 odsto kasetnih bombi namerno ostaju neeksplodirane, objašnjava Vučković.

„One su namenski napravljene da ubijaju godinama nakon što su prvobitno bačene. Zbog čega?", pita se.

Nošenje s posledicama

Dok se spuštamo niz planinu vijugavim putem, Vučković priča kako njegova supruga dugo godina nije znala čime se on tačno bavi.

„Dok sam radio na aerodromu Slatina pored Prištine, svakog jutra bi me čekala spremna uniforma, ali nije imala pojma koji je moj posao u vojsci".

Otkako je slučajno saznala da je Vučković deminer, brinula bi svakog puta kada bi otišao na teren.

„Jednom prilikom sam joj rekao 'Ako mi se nešto desi, bolje da poginem - jer ja invalid neću da budem'", priča Vučković.

„Pored stresa, tuge i šoka kada me je u niškoj bolnci videla bez ruku, još više se zabrinula da ću, iako sam preživeo, nauditi sebi."

Ali neke rane su se zacelile, neke, nažalost nikada neće, a Slađan Vučković je našao novu ulogu u mirnodopskim uslovima.

Dvadeset godina kasnije: Poslednji let za Beograd

Kako se Jat spasio od NATO bombardovanja

Stop kasetnoj municiji

Vučković je od 2007. godine aktivista za zabranu (ban advokat) organizacije Handicap International i predsednik upravnog odbora nevladine organizacije Akcija i pomoć.

Aktivizmom je počeo da se bavi kako bi pomogao osobama sa invaliditetom, ali i kako bi se zalagao da Srbija pristupi Konvenciji o zabrani kasetne municije, koja je stupila na snagu 2010. godine.

Ovom konvencijom se zabranjuje upotreba, proizvodnja, skladištenje i prenos kasetne municije.

„Najveća prednost potpisivanja ove konvencije jeste pomoć koju bi Srbija dobila za čišćenje terena od zaostale kasetne municije, ali i pomoć za same žrtve i njihove porodice", objašnjava Vučković.

I kao aktivista za zabranu, Vučković je imao dosta uspeha u inostranstvu. Držao je govor u Ujedinjenim nacijama u Ženevi, predao peticiju za pristupanje konvenciji u francuskom parlamentu i imao sastanke sa brojnim diplomatama širom sveta.

„Nakon što sam u Berlinu razgovarao sa ambasadorom Haitija, njihova država je odmah pristala da potpiše konvenciju."

Prvo očistite sopstveno dvorište

Konvenciju o zabrani upotrebe kasetne municije potpisalo je 120 zemalja sveta.

Iako ima uspeha kod drugih država, jedina zemlja koju Vučković nije uspeo da ubedi da potpiše konvenciju jeste Srbija.

„Srbija je jedina zemlja u regionu koja nije potpisala Konvenciju o zabrani kasetne municije", kaže Vučković.

Podatak koji takođe iznenađuje, dodaje, jeste da je Srbija bila jedna od zemalja zagovornica za njeno donošenje, otkako je čitav proces pokrenut u Oslu 2008. godine.

I za 12 godina koliko je u aktivizmu, Srbija nije napravila gotovo nikakav pomak na tom putu, kaže.

Zašto Srbija ne pristupa konvenciji?

„To je nešto što bih i ja jako voleo da znam", kaže Vučković.

Prema podacima Centra za razminiranje Republike Srbije, utvrđeno je da su tokom bombardovanja 1999. godine, NATO snage ispustile kasetne bombe na više stotina lokacija u 16 opština u Srbiji, ne računajući opštine na Kosovu i Metohiji.

Podaci centra pokazuju da je 11.258.195 metara kvadratnih očišćeno od kasetnih bombi.

Ali na površini od oko dva i po miliona kvadratnih metara se još uvek nalazi kasetna municija.

„Objašnjenje koje često dobijem jeste da Srbija nema više donacija i da nema dovoljno para da očisti kontaminirane teritorije", kaže Vučković.

„Međutim", dodaje „da je Srbija pristupila konvenciji, imala bi pravo da koristi fondove za razminiranje."

"Jedini pomak koji postoji jeste da se, kada se na neki način nabave sredstva, počisti neki deo terena, ali onda se opet stane."

Neće se koristiti, ali neka se nađe

Nekadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić je 2014. godine izjavio za portal Južne Vesti da kada je reč o pristupanju konvenciji „nije važna samo naša želja".

„Mi želimo da potpišemo tu konvenciju, ali je tu potreban ogroman broj radnih i ekspertskih grupa koje dogovaraju, obilaze, gledaju šta imamo od naoružanja", izjavio je Gašić.

Biši ministar odbrane je pre pet godina rekao da „do samog potpisivanja sporazuma mora da prođe dug period", ali da će „Srbija sigurno potpisati".

Gašić je tada negirao da Srbija odlaže potpisivanje zato što još uvek proizvodi ili skladišti kasetnu municiju.

Slađan Vučković kaže da je više puta, od različitih institucija, dobio odgovor kako Srbija ima stare zalihe kasetne municije i kako „dok se ne nađe adekvatna zamena za tu vrstu naoružanja, mi moramo da ih čuvamo".

„A meni je jezik otpao od pričanja kako to nije odbrambeno oružje", ističe Vučković.

„Koliko sam ja upoznat, mi ne planiramo da ratujemo, a kasetnu municiju sigurno nećemo baciti na sopstvenu teritoriju. Šta će nam onda?"

Prema istraživanju koje su zajedno sproveli UN i organizacija Handicap International, 90 odsto žrtava kasetnih bombi su civili, dodaje bivši deminer.

Tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, od kasetnih bombi je poginulo 40, a ranjeno 160 osoba, navode iz organizacije Akcija i pomoć.

„Moj Oslo proces"

Kako se kolima spuštamo niz Kopaonik, magla nestaje, a temperatura raste. Slađan Vučković mi kaže da piše knjigu koju je nazvao Moj Oslo proces.

„Tako će se zvati, jer je čitava priča počela konferencijom u Oslu pre 12 godina."

Vučković će u knjizi opisati ličnu borbu koju vodi otkako je izgubio ruke, kao i onu za pristupanje Konvenciji za zabranu kasetne municije.

Na izlasku iz nacionalnog parka stoji spomen ploča u čast deminera Nebojše Milića koji je 2012. izgubio život na ovoj planini, uklanjajući zaostale kasetne bombe.

„Kada vidim kako ginu vrsni stručnjaci, profesionalci, kakve šanse imaju civili koji nikada nisu videli kasetnu bombu?", kaže Vučković.

„Kako mogu da odustanem od borbe? Odakle mi hrabrost da odustanem?"

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk