Aleksandar Lukašenko ispratio je sa vrha beloruske vlasti sve burne promene srpske političke scene u poslednje dve i po decenije - u odnosima Srbije i Belorusije, jedino je on konstanta.
Upravo su Lukašenkovi lični odnosi sa najvišim predstavnicima vlasti Srbije određivali kojim će putem ići saradnja dve zemlje, dok je ekonomska saradnja uvek isticana kao prioritet, ali se u praksi malo toga videlo.
Nekadašnji ambasador u Belorusiji Srećko Đukić kaže za BBC na srpskom da Beograd i Minsk, na zvaničnom nivou, imaju odnose koje opisuje kao strateške i savezničke - ali to nije sve.
„U realnim dimenzijama ekonomskih odnosa i uzajamnog značaja, Belorusija je jedna od zemalja koja je daleko od bilo koje druge nama susedne zemlje.
U poslednje vreme se razvijaju poslovi vojno-tehničke saradnje i odbrambene industrije - Lukašenko je mnogo toga obećao, mada to nikako ne stiže."
Evroazijska unija i Srbija: Šta donosi dogovor
Amnesti: Smrtnih kazni sve manje
Na simboličkom nivou, saradnja dve zemlje je toliko intenzivna da je jedan poslanik srpskog parlamenta ujedno i počasni konzul Belorusije u Beogradu.
Dragomir Karić, izabran u Skupštinu na listi Srpske napredne stranke (SNS) kao deo partije Pokret snaga Srbije, kaže za BBC na srpskom da prostora za saradnju ima, ali se ne koristi.
„Vrata Belorusije su širom otvorena za bilo koju vrstu biznisa iz Srbije - građevinarstvo, namensku industriju, poljoprivredu, telekomunikacije, kulturu, umetnost, sport.
Mi nismo spremni, treba nam vreme - trenutna razmena je zrno peska na morskom dnu."
Prema vrednosti izvoza, Belorusija je 34. na listi partnera Srbije, dok je po vrednosti uvoza na 37. mestu.
Petnaest godina trajala je pauza između dva zvanična dolaska Aleksandra Lukašenka u Beograd.
Poseta 2014. godine i susret sa tadašnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem bila je uvod u Nikolićev boravak u Minsku godinu dana kasnije.
„Lukašenko i radikalska trojka - Šešelj, Nikolić i Vučić - stari su politički prijatelji iz 90-tih godina 20. veka.
Prijatelji ostaju uvek prijatelji, pa su učestale posete plod ovakvog odnosa", kaže nekadašnji ambasador Srećko Đukić, za čijeg mandata u Minsku od 2004. do 2011. godine nije bilo zvaničnih poseta najviših državnih zvaničnika.
Dragomir Karić, koga je u strukture vladajuće većine dovelo mesto na listi SNS-a, ne beži od aktuelizacije priče iz poslednje decenije 20. veka - ulaska Srbije (ili tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, SRJ) u konfederaciju sa Rusijom i Belorusijom.
„Ja sam za akutelizovanje svake priče koja daje napredak i progres, nisam pristalica parole nema alternative jer samo ludak nema alternativu.
Ukoliko Evropska unija zaboravi na nas, a svakim danom sve više zaboravlja, što ne bi bila aktuelna i ta ideja - ali prvo da vidimo kako će savez Rusije i Belorusije da funkcioniše."
Ovaj savez osnovan je još 1996. godine i ekonomski je povezao Rusiju i Belorusiju, dok u domenu politike veze i dalje nisu toliko snažne.
Između 2000. i 2012. godine, zvaničnih Lukašenkovih poseta Beogradu nije bilo - ali jeste bila jedna nezvanična, i podigla je mnogo prašine u javnosti.
Te 2009. godine, beloruski predsednik boravio je u privatnoj poseti na Kopaoniku, baš za vreme tamošnjeg tradicionalnog Biznis foruma.
„Oni su sami tražili da bude privatna poseta - a drugačije i ne može da bude ako šef države želi bez poziva da ode u neku drugu državu, mada mu i tad pripadaju sve mere bezbednosti za šefa države.
U to vreme, on je bio u potpunosti izolovan i nigde na Zapad nije mogao da ode - Srbija mu je bila izlaz u Evropu", kaže tadašnji srpski ambasador u Minsku Srećko Đukić.
Svoje zasluge u dovođenju beloruskog lidera ističe Dragomir Karić koji navodi da Beograd i Minsk tada nisu imali uređene i normalne odnose.
„Ja sam doveo gospodina Lukašenka, ubedio sam ga da dođe deset godina posle njegove posete SRJ tokom NATO bombardovanja, da vidi kako se borimo da napredujemo.
Lukašenko je odbio sve privilegije - nije želeo svoju stazu za skijanje, a grupa od 60 biznismena koju je doveo stajala je uredno u redu."
Ipak, do susreta sa srpskim kolegom nije došlo, pa je Lukašenko morao da se zadovolji susretima sa premijerom Mirkom Cvetkovićem i jednim od ministara - Mlađanom Dinkićem.
„Predsednik Tadić se nije sastao sa njim i to je Lukašenku dugo bio razlog da ne šalje novog ambasadora u Beograd, iako ga je spremao", podseća srpski diplomata Srećko Đukić.
Tokom NATO bombardovanja SRJ, u Beograd je, osim pregovaračkih timova, sleteo samo jedan predsednički avion - i to onaj beloruskog lidera Aleksandra Lukašenka.
Jugoslovenski i beloruski lider oslanjali su se jedan na drugog, prilično usamljeni u međunarodnih politici tih godina.
„Slobodan Milošević nije imao pristup Moskvi i Jeljcinu, pa je Lukašenko pokušavao da bude medijator iako je i on imao mnogo unutrašnjih problema pa mu nije bilo primarno da predstavlja Miloševića u Moskvi", podseća Srećko Đukić.
On podseća da je Jugoslaviji Belorusija tada predstavljala uzor.
„Tada se kod nas govorilo - kad može Belorusija, tj. Lukašenko da ide uz vetar Zapadu, zašto ne bi mogla i SRJ, tj. Milošević.
Ali, to su do danas različite geopolitičke pozicije - Belorusija je pod šatorom Rusije koja je garant bezbednosti i ekonomskog opstanka te zemlje."
Đukić dodaje da Moskva dotira Minsk kroz niske cene nafte i gasa - Belorusija prerađuje oko 22 miliona tona nafte, dok su joj potrebe 4 miliona, a ostatak reeksportuje na Zapad što joj donosi prihode od kojih sama opstaje.
„Pravoslavna Švajcarska" ili „zemlja bez opozicije"
Obraćanje Aleksandra Lukašenka srpskim poslanicima nisu baš svi u skupštinskim klupama gledali kroz prizmu prijateljstva dve zemlje.
Potpredsednica Narodne stranke Sanda Rašković Ivić napisala je na Tviteru da „u Belorusiji nema opozicije u Parlamentu".
„Verovatno će se pred izbore na proleće obratiti i Kim Džong Un da režimu prenese iskustva i dobru praksu u vezi sa izbornim procesom", poručila je Sanda Rašković Ivić.
https://twitter.com/sanda_SRI/status/1199634389468155904
Odgovorio joj je predsednik Aleksandar Vučić - da s radošću prima svog imenjaka iz Minska.
„Da li je moguće da postoji takva doza neodgovornosti - da prekinemo odnose s Belorusijom jer nam se ne sviđa kako se ponašaju prema opoziciji.
Interesuje me kako se ponaša neko prema Srbiji", rekao je Vučić televiziji Pink.
Sa predsednikom je saglasan poslanik sa liste njegove stranke, Dragomir Karić.
„Nije u Belorusiji Gvantanamo - nema tamo koncentracionih logora u 21. veku.
BBC: Ali nema ni političke opozicije?
Karić: Nije istina, opozicije ima. Na poslednjim parlamentarnim izborima, na jedno mesto poslanika konkurisalo je po 20 kandidata.
BBC: To nije dokaz demokratije - opozicija nema nijednog poslanika, Lukašenko osvoji 84 odsto glasova.
Karić: Zašto to ne bi bila demokratija? Kakva treba da bude demokratija - kao izbori Buša i Al Gora?"
Belorusija je u izveštajima Fridom Hausa, Reportera bez granica, Ekonomista svrstana među neslobodne, autoritarne zemlje, sa niskim nivoom ljudskih i ekonomskih prava, medijskih sloboda, razvijenosti demokratskih institucija.
Sa odsustvom ekonomskih sloboda, srela se i Srbija i to kroz primenu trgovinskog sporazuma koji je trebalo da olakša razmenu između dve države.
„Imali smo dosta problema da ih ubedimo da ne može vlada da se meša u slobodnu trgovinu - ako naša roba krene na to tržište, ne može se odlukama vlade stopirati sporazum", priseća se nekadašnji ambasador Srećko Đukić.
S druge strane, Dragomir Karić, čije kompanije posluju u Belorusiji, ističe da ovakav sistem ima i svojih prednosti.
„Korupcija je nula, nula, nula - nema korupcije, ne postoji korupcija!
Ja to pokušavam mojim prijateljima sa Zapada da objasnim, ali to je teško reći nekome ko ima predrasude."
Uprkos svemu, opstanak na vlasti, dug dve i po decenije, Lukašenka svrstava među najdugovečnije evropske lidere - za razliku od crnogorskog predsednika koji je menjao funkcije i povlačio se na kratko iz politike, beloruski lider ne odstupa sa mesta predsednika.
„Kad je savladao ekonomske probleme i u potpunosti uništio opoziciju do 2004. godine, počeo je povremeno da igra na zapadnu kartu, što je na Zapadu pobudilo nadu da bi on mogao da pređe na tu stranu.
Ipak, on je znao da dođe do ivice i da se vrati - govorio je da bi u tom slučaju prošao kao Gadafi.
On je vrlo vešt, lukav političar, koncentrisanih poluga vlasti u svojim rukama", zaključuje nekadašnji ambasador Srećko Đukić.
piše Predoje G. (ime izmenjeno na sopstveni zahtev)
Bio sam sa u Belorusiji pauzama skoro dve godine, od 2011. do 2013. godine, a kasnije sam jednom godišnje odlazio u kontrolu na po nedelju-dve. Belorusija je bila jedna od prvih zemalja bivšeg istočnog bloka koja je instalirala GPS sisteme.
Kao i većina zemalja na Istoku, ako imaš novca, život može da bude skoro pa savršen. Mirno je, dosta bezbedno, ali nekako apatično. Belorusija je najviše zadržala od bivšeg Sovjetskog Saveza, maksimalno se oslanja na Rusiju i to se vidi svuda - od nepregledne birokratije i papira i dokumenata koji su neophodni za apsolutno sve i svašta. Sad je jednostavnije, mada je internet i dalje dosta nesiguran i nepouzdan, ali funkcioniše.
U Minsku je puno zelenila, široke su ulice, vlasti vole sjaj, tako da odasvud stiže ukrašavanje, bez obzira na Novu godinu i druge praznike.
Ljudi su dosta apatični, što i nije čudo, jer je politika svuda i svi su duboko uvereni da se sve prisluškuje, sve prati i sve gleda. Da li je tako ili ne, zaista ne znam - kolege i ja nismo imali nikakve probleme zato što smo stranci, a jedini pravi problem je to što se teško nalazi neko ko govori engleski ili neki drugi svetski jezik.
Većina stanovništva gleda državne ili programe pod kontrolom države, opozicioni mediji skoro da ne postoje, na internetu životni vek nekog portala može da bude i samo 24 sata.
„Ruka ruku mije" i tamo je parola po kojoj se posluje. Zvanično sve može i sve je u redu, ali dokle god nema prijateljskog pozdrava, kako su to uvek zvali, ništa se neće završiti.
Unutrašnjost zemlje je predivna, naročito zimi - kao prava zimska bajka. Putevi su prostrani, ali ne bas održavani, pa uvek treba biti spreman na iznenađenje.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
Ex_Belarus
Moki
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar