Šta biste rekli čoveku koji je ubio vašu majku

Šta biste rekli čoveku koji je ubio vašu majku? I da li biste mogli da mu oprostite? S tim pitanjima se, jednog dana prošlog septembra, susrela sedamnaestogodišnja Sara Salsabila, na indonežanskom zatvorskom ostrvu.

Ivan Setiavan je jurio na svom motoru pokraj australijske ambasade u Džakarti.

Razmišljao je o trudnoj supruzi, koja ga je obujmila oko prsa, dok je osećao pritisak njenog stomaka na svojim leđima. Njihovo drugo dete trebalo je da se rodi u narednih nekoliko nedelja i išli su u bolnicu na redovan pregled.

• „Kao Al Kaida na steroidima“: Novi uspon Islamske države
• Od izbegličkog kampa do sopstvene firme
• Crno zlato: Ko zarađuje od sirijske nafte i koliko

„Iznenada, začula se neverovatna buka i odleteli smo uvis", priseća se on.

Ivan je tek mnogo kasnije saznao da je posredi bila bomba samoubice, delo lokalne islamističke militantne grupe, Džema islamija, povezane s Al kaidom i odgovorne za niz napada u Indoneziji, među kojima je i eksplozija bombe u Baliju, koja je ubila 202 osobe iz svih krajeva sveta.

„Video sam samo krv. Mnogo krvi. Parče metala mi je uletelo u jedno oko i uništilo ga."

Njegova žena bila je zbačena s motorcikla i pala je nekoliko metara dalje. Oboje su odvezeni u bolnicu i, u stanju šoka, teško povređena Halila Serodža Daulaj počela je da se porađa.

„Brzo su je odveli u operacionu salu, pošto je dobila kontrakcije. Ali, hvala Alahu, nekako je uspela da se porodi prirodnim putem", kaže Ivan.

Te noći, rođen je Rizki. Njegovo ime znači „blagoslov".

„Moja majka je bila neverovatno jaka", tvrdi Sara, prvo dete Ivana i Halile, u suzama. Iako su joj kosti bile polomljene, smogla je snage da prirodnim putem rodi mog brata. Bila je neverovatno jaka, moja majka."

Ali Halila se nikad nije oporavila od povreda i umrla je dve godine kasnije, na Sarin peti rođendan.

„Ostala sam bez najboljeg prijatelja, srodne duše, osobe koja me je činila celim. Veoma je bolno pričati o tome", kaže Ivan, takođe kroz suze.

Isprva, bio je opsednut željom da se osveti.

„Želeo sam da preživeli bombaši umru, ali nisam želeo da umru brzo", kaže on.

„Želeo sam da ih prvo muče. Želeo sam da im seckaju kožu i stavljaju so na rane, kako bi oni stekli sliku o bolu koji svojim bombama nanose, kako fizičkom, tako i mentalnom. Moja deca i ja smo prošli kroz tešku borbu samo da bismo nastavili s životom."

Oktobar je 2019, prošlo je petnaest godina od bombaškog napada ispred australijske ambasade 2004, i 13 od Haliline smrti.

Rizki je sada u srednjoj školi, dok su se Sarini školski dani gotovo završili.

Nalazimo se, skupa s Ivanom, na brodu koji prelazi tesnac ka džunglom obraslom ostrvu Nusakambangan, nedaleko od obale Jave, mestu na kom se nalazi indonežanski strogo čuvani zatvor.

Susrešćemo se sa dvojicom muškaraca koji čekaju izvršenje smrtne kazne. Obojica su osuđeni zbog izvršenja napada koji je decu ostavio bez majke, a Ivana bez supruge.

„Srce mi bije, osećam veoma snažne emocije. Nemam reči kojima bih objasnio šta mi se odigrava u glavi", kaže Ivan dok stojimo u luci, na kiši koja rominja.

„Samo se nadam da će ovo putovanje otvoriti srca bombaša."

Ivan se već susreo s jednim od tih ljudi, zahvaljujući indonežanskom jedinstvenom programu deradikalizacije, prema kom se organizuju susreti između militanata i njihovih žrtava.

Ali za njegovu decu, ovo je prvi put. Pitam Ivana, čini mi se po stoti put, da li zaista želi ovo da uradi.

„Da, za moju decu je veoma važno da dobiju ovu priliku", odgovara on odlučno.

„Uvek sam ih učio da ne gaje bes. Ali oni žele da vide ko su ljudi koji su to uradili. Želimo ovu priliku da se s njima sretnemo."

Jasno je da je to veoma blisko povezana porodica.

Sara, koja ima 17 godina, ukusno je odevena u crni šal, košulju na pruge i duge pantalone. Snima selfije tokom celog putovanja i, poput mnogih tinejdžera, ne odvaja se od telefona.

• Sve što treba da znate o ratu u Avganistanu
• Američki izgubljeni rat protiv droge
• Koliko je rasprostranjena ekstremna desnica

Ali kada priča o tome zašto ovo radi, odlučnost joj izbija iz pogleda.

„Nadam se da će ovaj susret navesti teroriste da porazmisle, te da će zatražiti oprost od Alaha. Ako se zaista kaju zbog toga što su uradili, onda će to uticati na druge i, nadajmo se, takvo nešto se neće ponoviti."

Saru muči jedno pitanje, pitanje koje već godinama čeka da postavi.

„Zašto su to uradili? To mene zanima."

Odeven u jednodelno odelo, Ivan Darmavan Munto, poznat kao Roas, sedi i čeka u skučenoj čekaonici. Deluje slabašno i sedi u invalidskim kolicima - nedavno je doživeo moždani udar, ali ruke i noge su mi i dalje u lisicama.

Na suđenju, Roas je ustao i zamahnuo pesnicom nakon što mu je izrečena okrivljujuća presuda, uzviknuvši: „Drago mi je što sam osuđen na smrt... zato što ću umreti kao mučenik!" Pretpostavlja se da je australijska ambasada odabrana za metu zbog saradnje te zemlje sa SAD u ratu u Iraku.

Dvojica naoružanih stražara u balaklavama stoje uz njegove bokove. Atmosfera je veoma napeta. Saopštavaju nam da, ako Roas pokuša nešto, moramo brzo da stanemo uza zid.

Ivan, Sara i Rizki ga pozdravljaju i sedaju na plastične stolice. Ivan je taj koji prekida tišinu.

„Moja deca žele da upoznaju čoveka zbog kojeg su ostali bez majke i zbog kojeg njihov otac nema oko", kaže on.

Roas uzgredno pita gde se Ivan nalazio tokom bombaškog napada.

Ivan objašnjava da mu je žena bila trudna i da se porodila u noći napada. „Ovo je dete koje je tada rodila", govori mu Ivan, pokazujući na Rizkija, koji zuri u svoje šake.

Roas odgovara: „I ja imam dete. Godinama nisam video ženu i dete. Baš mi nedostaju. Meni je još gore nego vama. Vi ste i dalje sa vašom decom. Moje dete me čak i ne poznaje."

Roas gleda u Saru i Rizkija, koji sada uporno zure u svoje šake, izbegavajući kontakt očima.

Odjednom se svi pogledi obrušavaju na Saru. Znamo da je želela nešto da pita.

Sve ovo je previše za nju i ona puca. Ivan joj hitro prilazi i uzima joj glavu među svoje ruke - zaštitnički je grli. Ona tada uspeva da tiho upita Roasa zašto je to učinio.

„Nisam učinio ono što kažu da jesam. Zašto sam prihvatio to? Odgovor dobijate ako pogledate moje oko", kaže on, pokazujući na svoje zamućeno oko.

„Možda ćeš razumeti kad budeš starija", nastavlja on. „Ne odobravam napade tamo gde su žrtve muslimani. To nije u redu. Ne možete da ubijate muslimane - nije u redu uopšte povrediti muslimana."

Ja se ubacujem: „A šta ako žrtva nije musliman?"

„Ne odobravam ni to", brzo on odgovara.

Roas se sada nalazi u izolovanoj ćeliji, u maksimalno čuvanom zatvoru, pošto čuvari tvrde da ih brine njegov uticaj na druge zatvorenike.

Pre toga je delio ćeliju s radikalnim propovednikom Amanom Abdurahmanom, koji se iza rešetaka zakleo na lojalnost takozvanoj Islamskoj državi. Obojica se sumnjiče da su iz zatvora planirali bombaški napad u Džakarti 2016. godine.

Pre nego što je Ivan otišao, Roas mu nudi da se pomoli za njega. „Svi ljudi greše. Ako sam se na bilo koji način ogrešio o vas, izvinjavam se. Osećam bol. Zaista je tako", kaže on.

Ali napolju, Ivan deluje duboko potresen.

„On i dalje misli da je učinio pravu stvr. Plašim se da bi, da mu se pruži prilika, opet to uradio", kaže on, zadržavajući suze.

„Zaista sam razočaran. Uzrok je tolikog bola, ali ne želi to da prizna. Šta još mogu da učinim?"

Ukrcavamo se u vojni autobus koji nas vozi po zatvorskom ostrvu, i u jednom trenu promičemo kraj grupe majmuna koji se njišu u krošnjama blizu puta.

Na ostrvu postoje dva zatvora i mi idemo od jednog, Batua, ka drugom, Permisanu, kako bismo se sreli sa Ahmadom Hasanom - drugom čovekom koji čeka izvršenje smrtne kazne, a zbog njegove uloge u napadu u kom je ubijena Sarina i Rizkijeva majka.

Na fotografijama snimljenim za vreme suđenja vidi se Hasan kako buntovnički diže ruku i besno zuri u kameru dok napušta sudnicu, okružen stražarima i hordama novinara, ali mi se danas susrećemo sa veoma drugačijim čovekom.

Odeven u dugačku islamsku odoru, sa molitvenom kapom, on deluje nervozno i priča tiho.

Ivan se u tom zatvoru jednom već sreo s njim.

„Pozvao sam moju decu da se upoznaju s tobom", govori mu Ivan, spustivši dlan obazrivo na njegovo koleno. „Želim da i oni shvate zašto si izveo bombaški napad u kom im je ubijena majka i zbog kog sam ostao bez oka."

• Kakva je uloga društvenih mreža u pucnjavi na Novom Zelandu
• Zašto je Iran nazvao Albaniju „đavolskom zemljom“
• Da li se Holandija pretvara u narko državu

Hasan ozbiljno klima glavom.

„Moraju da znaju. Tako su mladi ostali bez majke", kaže.

„Rekao sam vašem ocu, a sad imam priliku da kažem i vama, hvala Alahu za ovu priliku.

„Uopšte nisam želeo da povredim vašeg oca, on je slučajno prolazio, a moj prijatelj, koj je nosio bombu, detonirao ju je baš u tom trenutku. Nadam se da ćete vi, Ivanova deca, moći da mi oprostite."

Polako ostaje bez glasa. „Ja sam oštećen čovek. Načinio sam mnogo grešaka."

Sara pilji u njega, ali ga pita, učtivo i odlučno. „Zašto ste učinili nešto takvo? Koji je bio razlog?"

„Moji prijatelji i ja smo pogrešno obrazovani i školovani. Voleo bih da nismo ništa preduzeli pre nego što smo stekli pravo znanje i u potpunosti razumeli to šta radimo", odgovara on.

Sara mu tada priča svoju priču. O tome kako je njena majka umrla na njen peti rođendan, kako su planirali da prave žurku u četiri sata i kako se radost pretvorila u očajanje.

„Kao mala sam uporno pitala oca: 'Gde je majka?', a on bi odgovarao da je ona u Alahovom domu. Pitala bih ga gde je to, a on bi rekao da je to džamija.

„Stoga sam pobegla u džamiju. Baka me je tražila, i kad me je našla, rekla sam joj da tu čekam majku. Čekala sam majku da se vrati kući. Ali ona se nikad nije vratila."

Hasan zatvara oči i širi ruke u molitvi. Iznova i iznova, on mrmlja molitvu, tražeći oproštaj od Alaha.

„Alah je želeo da se sretnem s vama i da pokušam da vam objasnim", konačno uspeva da prozbori.

„Ali ne umem da ti objasnim, dete. Žao mi je.

„Ne mogu da zadržim suze. Saru vidim kao sopstveno dete. Molim te, molim te da mi oprostiš. U tvojim sam rukama."

U ovoj skučenoj prostoriji, svi plaču.

Ivan kasnije kaže koliko su mu značile te Hasanove suze.

„Kada sam video Hasana kako plače, uvideo sam da je on dobra osoba. U stanju je da oseti patnju i bol drugih. Možda je u ono vreme bio pod uticajem pogrešnih ljudi, pogrešnih ideja, a sada je otvorio svoje srce."

Na kraju susreta, slikaju se zajedno. Drže se za ruke. Čudesno je osetiti količinu opraštanja u toj sobi.

„Uvek bih govorio da za njih nije dovoljna smrtna kazna, da bi ih prvo trebalo mučiti, kako bi osetili bol koji smo mi pretrpeli", kaže Ivan. „Ali Alah najviše voli sledbenike koji su u stanju da oproste."

Izlazimo iz sobe, brišemo suze s lica i vraćamo se u vojni autobus.

Na ostrvu postoji jedna čuvena plaža, iza zatvora - mesto koje zatvorenici nikad neće videti. Zove se plaža Permisan, ili bela plaža, i na njoj se obučavaju državne specijalne jedinice.

Sara, Rizki i Ivan pitaju da li smeju da je obiđu.

To je divlje mesto sa oštrim stenama i talasima koji biju o obalu. Držeći se za ruke, Sara, Rizki i Ivan trče po pesku. Nikad pre nisam video Saru da se tako smeši.

„Današnji susret me je naučio mnogo čemu", kaže ona.

„Hasan se izvinio i rekao da žali zbog onog što je učinio. Naučila sam da su ljudi u stanju da čine jezive stvari, ali i da se menjaju, i ja mu opraštam.

„Sada se mnogo smejem, zato što sam dobila odgovor na pitanje koje sam toliko dugo želela da postavim - i koje sam konačno postavila.

„Osećam talase olakšanja."

Zagrljaj pomirenja

Otac Garila Arnande bio je jedna od 202 žrtve ubijene u bombaškom napadu u Baliju. Na ovoj slici on se susreće s Alijem Imronom, koji mu se izvinjava i moli za oproštaj.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk