Koliko god se trudila, Li ne može da se seti šta se desilo nakon što su izvršioci smrtne kazne ispalili tri hica kojim su usmrćeni njen otac i brat.
Bilo je to pre tri decenije, kad je Li bila u tridesetim. Međutim, dobro se seća šta se desilo neposredno pre toga.
Pripadnici snaga bezbednosti odvukli su je na stadion u selu Aodži u Severnoj Koreji. Prisilili su je da sedne pod drveni most i čeka da se nešto - nije znala tačno šta - desi.
Okupila se masa i pristigao je kamion, a dva čoveka su sprovedena sa njega. Bili su to njen otac i brat.
„Vezali su ih za stubove, nazvali ih izdajnicima zemlje, špijunima i reakcionarima", rekla je Li u intervjuu za BBC.
Tu se njeno sećanje prekida.
„Mislim da sam vrištala", kaže ona. „Vilica mi je bila dislocirana. Komšija me je poveo kući da mi je namesti."
Liin otac bio je jedan od oko 50.000 bivših ratnih zarobljenika koji su držani na Severu kada se okončao Korejski rat.
Bivši zatvorenici bili su pregrupisani protiv volje u jedinice severnokorejske vojske, prisiljavani da rade na renoviranju stambenih zgrada ili u ugljenokopima do kraja života.
Kad je 27. jula 1953. potpisano primirje, južnokorejski vojnici pretpostavili su da će uskoro doći do razmene zarobljenika i da će biti poslati kućama.
Međutim, Severna Koreja je vratila samo mali broj zatvorenika koje je zarobila, a uskoro je Južna Koreja uglavnom zaboravila na ostale.
U godinama koje su usledile, tri južnokorejska predsednika sastajala su se sa severnokorejskim vođama, ali ratni zarobljenici nikada nisu bili tema tih razgovora.
Na Severu, članovi Liine porodice tretirani su kao crne ovce.
Liin otac je rođen na Jugu i borio se na strani snaga Ujedinjenih nacija u Korejskom ratu, protiv Severa - što je za njega bio žig srama.
Nizak socijalni status porodice osudio ih je na težačke poslove i loše izglede za budućnost. Liin otac i brat radili su u ugljenokopima, gde su smrtne nesreće bile redovna pojava.
Njen otac je sanjao o odlasku kući jednog dana, kad zemlja ponovo bude ujedinjena.
Posle posla, pričao bi deci priče iz mladosti. Povremeno bi podsticao decu da pobegnu na Jug.
„Mene tamo čeka orden, a vi ćete biti tretirani kao deca heroja", govorio bi on.
Ali Liinom bratu, dok je jednog dana pio s prijateljima, omaklo se da prepriča šta je njihov otac govorio.
Jedan od prijatelja ga je prijavio vlastima. Svega nekoliko meseci kasnije, Liin otac i brat bili su mrtvi.
Li je 2004. godine uspela da prebegne u Južnu Koreju.
Tada je shvatila očevu grešku - njegova zemlja ga nije doživljavala kao heroja, a malo toga je urađeno da stari ratni zarobljenici stignu kući.
Vojnici zadržani u Severnoj Koreji su patili.
Doživljavani su kao neprijatelji države, ljudi koji su se borili u „marionetskoj vojsci" i bili su prokaženi u najniže slojeve severnokorejske društvene kaste kao „songbuni".
Takav status bio je nasledan, tako da njihovoj deci nije bilo dozvoljeno više školovanje niti sloboda da sami biraju zanimanje.
Čoi je bila uzorna učenica, ali njen san da ide na fakultet bio je nemoguć zbog statusa njenog oca.
„Reakcionarni ološu! Zašto se ne vratiš u svoju zemlju", izvikala se jednom na njega.
Njen otac nije vikao na nju, ali joj je razočarano rekao da je njihova zemlja suviše slaba da ih repatrira.
Pre osam godina, Čoi je napustila porodicu i prebegla na Jug.
„Želela sam da dođem na mesto na koje je želeo da dođe čovek kog sam najviše volela na svetu, ali nikad to nije mogao. Zato sam ostavila za sobom sina, ćerku i muža", kaže ona.
Čoin otac je sada mrtav, a u Južnoj Koreji, na papiru, ona nema oca, zato što je prema zvaničnim dokumentima stradao u borbama tokom rata.
Son Mjeon-hva se i dalje živo seća očevih poslednjih reči na samrtnoj postelji pre skoro 40 godina.
„Ako ikad pođeš na Jug, moraš sa sobom da poneseš moje kosti i sahraniš me tamo gde sam rođen."
Sonin otac bio je južnokorejski vojnik iz Gimhae, nekih 18 kilometara od oblaskog grada Busana na jugu.
Na Severu je bio decenijama primoravan da radi po ugljenokopima i u fabrici drvne građe, a bilo mu je dopušteno da ode kući samo deset dana pre nego što je umro od raka.
„Gorko je umreti ovde, a da nikad ponovo nisam video roditelje. Zar ne bi bilo dobro biti sahranjen tamo", rekao je ćerki pred smrt.
Son je prebegla 2005. godine, ali trebalo joj je osam godina da iznese očeve posmrtne ostatke iz Severne Koreje.
Zamolila je braću i sestre da iskopaju ostatke njenog oca i donesu ih posredniku u Kinu. Za to su bila potrebna tri kofera.
Dva Sonina prijatelja pošla su da joj pomognu, ali je Son nosila očevu lobanju.
Son se više od godinu dana borila da njenom ocu bude priznat status nerepatriranog vojnika.
Tek je 2015. uspela da sahrani njegove posmrtne ostatke na nacionalnom groblju.
„Mislim da sam konačno ispunila svoju dužnost kao ćerke.
„Ali srce mi se slama kad pomislim da je poslednji dah udahnuo tamo", kaže ona.
Son je kasnije saznala da je porodica skupo platila tu sahranu. Njena braća i sestre su na Severu poslati u političke zatvore.
Son sada vodi Udruženje porodica ratnih zarobljenika iz Korejskog rata, koje se bori za bolji odnos prema oko 110 porodica južnokorejskih vojnika koji nikad nisu stigli kući.
Preko DNK testa, Son je uspela da dokaže da je ćerka svog oca - što je bilo neophodno da bi podnela zahtev za njegove neisplaćene plate iz Južne Koreje.
Čak i ako uspeju da pobegnu na Jug, deca ratnih zarobljenika nisu zvanično priznata, a mnogi od nerepatriranih zatvorenika smatraju se mrtvima ili otpuštenim iz službe tokom rata, ili prosto nestalima.
Samo je šačica ratnih zarobljenika koji su uspeli da pobegnu na Jug primila neisplaćene zarade, a oni koji su umrli u zarobljeništvu na Severu nisu imali pravo na bilo kakvu odštetu.
U januaru su Son i njeni advokati podneli tužbu Ustavnom sudu, tvrdeći da su porodice zatvorenika umrlih na Severu nepošteno tretirane i da vlada nije uradila ništa da repatrira zarobljenike, što je čini odgovornom za one koji su nisu vratili.
„Bili smo veoma tužni što smo rođeni kao deca zarobljenika, a bilo je još bolnije kad su nas ignorisali čak i kad smo stigli u Južnu Koreju", kaže Son.
„Ukoliko ne možemo da povratimo čast naših očeva, jezivi život ratnih zarobljenika i njihove dece biće zaboravljeni".
Neka imena su promenjena da bi se zaštitila bezbednost sagovornika. Ilustracije: Dejvis Surija
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 1
Nervozni glasač
Šta kažu Englezi, jesu li Severnokoreanci počinili genocid nad golorukim Južnokoreancima ?
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar