Kako je biti muškarac sa ženinim prezimenom u Srbiji

„Sa Bjelanović sam se rodio, Dimitrijević sam uzeo."

Tako započinje priču Nemanja, 27-godišnji fizioterapeut i đak Visoke medicinske škole u Beogradu, koji se oženio krajem prošle godine.

Nemanja se, ipak, po nečemu razlikuje od hiljada muškaraca - odlučio se na nesvakidašnji korak - svom prezimenu je dodao ženino.

Ovakve odluke su retkost, a još ređe su one gde muškarci uzmu samo ženino prezime.

„To je relativno nova pojava koja se pojavila kod generacija koje sada imaju oko 40 ili 50 godina", kaže za BBC na srpskom profesorka Nada Sekulić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

„Ona je vezana za jačanje samosvesti muškaraca o tome da jedan takav patrijarhalni poredak, u kome se naslađivanje i istorija vezuje samo za liniju koja je muška, treba transformisati" dodaje profesorka Sekulić.

• Neobične svadbe - u svemiru, pod vodom ili pod maskama
• Vanbračna zajednica - šta sve ne možeš u Srbiji bez prstena
• Dečji brakovi - živi relikt prošlosti

Mnogo razloga, malo primera

Na ovakve poteze su se ranije uglavnom odlučivali muškarci koji zbog svađe žele da raskrste sa porodicom ili ukoliko su iz kriminogenog miljea pa bi da okrenu novi životni list.

Bilo je i primera gde je mladoženja, nižeg društveno-ekonomskog statusa, uzeo prezime mlade iz više klase.

Neki od ovih razloga su se i danas zadržali, a ima i novih, drugačijih, praktičnih, političkih.

„Realan i ozbiljan razlog je što moja supruga ima dete i to dete ima prezime Dimitrijević i da bi se ono osećalo prihvaćeno, da kažemo to tako, opredelio sam se na ovaj korak", govori Nemanja Bjelanović Dimitrijević za BBC na srpskom.

Kaže da je shvatio da bi njegovoj supruzi takav gest značio, a pošto mu to „nije bitno, niti predstavlja neki problem", onda je tako i učinio.

„Sve njene drugarice joj se dive kako je našla emancipovanog dečka u Srbiji", objašnjava uz osmeh.

Dodaje da ga „prezime ne određuje ko je i šta je", pa na ovu odluku gleda kao na nešto normalno.

Ipak, neretko kada se potegne ova tema dobija zlonamerne komentare upakovane u „doskočice".

„Dosta ljudi ne razmišlja da postoji možda neki realni i opravdani razlog, nego misli da se radi o hiru i onda imaju svakojake komentare. Pošto je moja supruga starija od mene, onda uglavnom kažu da sam se udao.

„Ja uvek takve stvari okrenem na šalu. Kad me pitaju, ja kažem da sam se udao pa je onda to svima smešno i ne širi se priča", kaže Nemanja.

Profesorka Sekulić ovakve reakcije objašnjava time što je muškarcima na ovim prostorima „veoma stalo do njihovog muškog identiteta", te kada se odstupi od tog obrazca dolazi do negodovanja okoline.

„Muškarci koji preuzimaju prezime žene, ukoliko se kreću u širim društvenim krugovima, a ne samo u krugovima sličnim njima, vrlo često nailaze na prezir i izrugivanje.

„U našoj narodnoj kulturi od pre 100 godina imate slučaj gde muž nije zvao ženu po imenu već je zvao ona. To je ogromna transformacija i za očekivati je da nailaze stalno na prezir - što je za kritiku", navodi profesorka Sekulić.

Ona smatra da muževljevo uzimanje ženinog prezimena danas predstavlja isključivo „individualni izbor" njega samog, odnosno njegovo „lično društvno pozicioniranje", kao i „izraz poštovanja prema ženi".

„Sama promena prezimena je pokazatelj da se nešto krupno menja, ali ona sama, da bi promenila celokupno društvo, mora da se posmatra u sklopu velikih promena koje su vezane za sam status braka u društvu".

Ideološka odluka

Razlozi mogu biti i politički, a kao takvi, i spontani.

Miloš Baković Jadžić, 37-godišnji sociolog iz Beograda, sa suprugom je „bez mnogo razmišljanja" došao na ideju „oko koje se nije postavljalo pitanje".

Za njih je to bio „neki elementarni čin pokazivanja formalne jednakosti muškaraca i žena".

„Zašto bi sad žena preuzimala muževljevo prezime kad može da bude ovakva situacija koja može makar da ukazuje na to da bi trebalo da su jednaki muškarci i žene.

„Za početak na tom formalnom nivou, administrativnom, simboličkom...", Baković Jadžić za BBC na srpskom.

Njegovi prijatelji su pozdravili ovu odluku, te kako kaže „nikada nije imao neke neprijatnosti, prozivanja, sprdnje i slično", već samo „pozitivno iskustvo".

Kada je trebalo promeniti lična dokumenta, administrativne radnice su reagovale „isključivo u pozitivnom smislu", što je po Milošu „dobar znak za naše društvo i Srbiju".

„Bilo je momenata neverice, proveravanja, pa isto tako ispitivanja: Je l' to sad neki inat prema nekome? Ali to je retko - u par slučajeva, mahom su bile oduševljene", kaže Miloš.

Kaže da su komentari uglavnom bili na nivou ,sjajno' i ,blago tvojoj ženi', što po njemu govori da većina žena „zapravo to podržava" i da bi „možda priželjkivale da se to češće dešava".

„Čak sam imao i neke sitne privilegije u smislu da se neka procedura ubrza, da dobijem savet više - neka vrsta podrške i nagrade", dodaje Miloš.

• Šta u Srbiji sve znači reč - porodica
• Kako pričati o seksu i religiji u konzervativnom društvu
• „Noć ulaska“: Žene koje tvrde da im je prva bračna noć uništila brak

Reakcija porodice i matičara

Na samom venčanju neretko dolazi do različitih reakcija okupljenih. Pre svega roditelja, ali i prijatelja, pa i matičara.

Nemanjini roditelji se nisu mešali u njegov izbor jer su, kako kaže „naučili da od njega svašta očekuju".

„Ja sam im rekao da ću da dodam prezime, ali me nisu shvatali ozbiljno. Mislili su da se šalim i na kraju su bili sigurni tek na samom venčanju", objašnjava on.

Sumnja je postojala kod matičarke koja ih je venčala, ali ne na samoj ceremoniji, već prilikom zakazivanja procedure.

Nekoliko puta ga je pitala da li je siguran u svoj izbor, da li to stvarno želi, a ponuđeno mu je „da razmisli još malo".

Za razliku od Nemanje koji se venčao u Borči, Miloš je imao u potpunosti drugačije iskustvo u Zrenjaninu.

„Možda je to zbog toga što je Zrenjanin industrijski, socijalistički grad. Veći procenat ili manja malograđanska reakcija", navodi Miloš.

Matičarki je bilo simpatično i izazvalo osmehe prisustvo dve kumice prilikom venčanja.

„To joj je bilo zabavnije od prezimena koje smo razmenili", kaže Miloš.

Žene, muškarci, brak

Brak je u Srbiji regulisan porodičnim zakonom.

Prilikom venčanja budućim bračnim drugovima se nudi mogućnost da zadrže svoja prezimena, dodaju prezime supružnika i umesto svog uzmu prezime drugog supružnika, piše u članu 348 ovog zakona.

U najvećem broju slučajeva žena uzima muževljevo prezime.

Posle Drugog svetskog rata na našim prostorima raste broj žena koje se opredeljuju da zadrže svoje prezime i dodaju suprugovo.

Profesorka Sekulić kaže da se radilo uglavnom o obrazovanijem slojevima društva tog vremena, dok je danas takav slučaj češći - što je povezano sa povećanjem društvene samosvesti žena.

„Zadržavanje sopstvenog prezimena kod žena je na neki način implicitan ili u nekim slučajevima eksplicitan način otpora prema patrijarhatu", naglašava Sekulić.

Do objavljivanja ovog teksta od nadležnih nismo dobili podatke o broju muškaraca koji su uzeli ženino prezime.

Međutim, prema pisanju medija, od 2000. do 2018. godine, 2.356 muškaraca je uzelo ženino prezime, dok je oko 500 njih u raznim varijantama na svoje dodalo i suprugino prezime.

Ova brojka je u stalnom porastu. Godine 2004. ovakvu odluku je donelo 76 muškaraca, a 2018. ih je bilo 136.

Promene protiv promena

Promena na ličnom planu sa promenom prezimena ne postoje, kako kod Nemanje, tako ni kod Miloša.

„Kad se oženiš, onda imaš neke druge stvari na koje treba da se prilagodiš, a naročito kad je tu dete kome treba da se posvetiš. U tom smislu nisam imao problema", navodi Nemanja.

Kod Miloša je najveća promena što se sada „jednostavnije potpisuje sa tri slova" pa ga neki ljudi zbog toga zovu - Em Bi Džej (MBJ).

„Brzo je prošao taj momenat - da sam sad zadovoljan time ili da sam ponosan na taj čin, što jesam bio u nekom trenutku jer sam shvatao da mnogi ljudi koji su razmišljali o tome, odustajali su u poslednjem momentu iz kog god razloga.

„Ja sam se nekako osećao dobro što sam to izgurao u smislu da nisam nešto ni diskutovao o tome, debatovao, niti je bilo nekih sumnji", navodi Miloš.

Dodaje da neka vrsta prekida sa prethodnim životom nije nastupila, niti se oseća kao „nova osoba, drugačija, bolja ili gora".

Identitet je ostao isti samo su sada tu dva prezimena.

Svet i Srbija

Opšti trend u svetu ne postoji, niti veliki broj zemalja nudi ovakvu mogućnost.

Profesorka Sekulić smatra da je to svojstvenije državama koje su imale „emancipatorske politike".

„Ne treba zaboraviti da je Srbija nasledila SFRJ koja je, kad su zakoni u pitanju - mimo onoga što je predstavljalo tu patrijarhalnu narodnu kulturu, bila veoma progresivna što se tiče određivanja pravnih odnosa muškaraca i žena.

„To je to socijalističko nasleđe", navodi ona.

Sam čin promene prezimena muškaraca ili dodavanja ženinog prezimena svom, nije od prevelikog značaja za pitanje društvenih odnosa i položaja žena u društvu.

„To jeste jedna progresivna pojava koja izražava neke stavove i kulturne promene, ali ne predstavlja nešto što postaje na taj način masovno da bi potpuno promenilo način određivanja imena, prezimena i sličnih stvari.

„To je jedan jako dugačak proces transformacije celokupnog društva", zaključuje Sekulić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk