Sada smo već duboko u drugoj nedelji rata i to postaje nova normalnost - dan počinjete vestima koje su pristigle tokom noći, brojeći nove eksplozije širom Ukrajine.
Pre nekoliko dana kad sam se probudila naletela sam na vesti o velikim raketnim udarima u Kijevu, blizu mesta gde živi moj tata.
Trebalo mi je 10 minuta da skupim hrabrost da ga pozovem i pitam da li su on i njegova partnerka dobro.
I da, dobro su - osetila sam talas olakšanja.
Primetila sam da više ne plačem, čak ni kada vidim užasne slike razaranja u Kijevu i ruske tenkove u okolnim gradovima i selima.
Mislim na ova nekada mirna mesta, gde naši prijatelji imaju svoje dače - seoske vikendice.
Posećivali smo ih sa decom, roštiljali i pijuckali vino u udobnim foteljama.
Sada su neki od tih gradova potpuno uništeni u teškim borbama i artiljerijskom vatrom.
Jedna stvar koja mi je nedavno izazvala suze bila je poruka iz aplikacije koja se bavi dnevnim dešavanjima u Kijevu.
Bio je to spisak stvari koje se tog dana NEĆE desiti - koncerti i izložbe, događaji koji sada izgledaju kao nešto iz prethodnog života.
Ove aplikacije sada pružaju drugačiju vrstu informacija - obaveštenja o vazdušnim napadima, liste supermarketa sa hranom i apoteka sa lekovima.
Majka me pozvala pre neki dan i radosno rekla da je uspela da kupi dve vekne hleba!
I to se sve dešava u gradu gde je nekada u izobilju bila dostupna hrana svih varijanti.
To je za mene zapravo šokantnije od slika spaljenih ruskih tenkova.
Moj desetogodišnji sin ne ide u školu, čak ni onlajn.
Neki nastavnici su ostali u Kijevu, drugi su otišli.
Njegovi drugovi iz razreda su takođe izbegli na selo ili u inostranstvo.
Ćaskaju na Zumu, igraju igrice, pretvaraju se da su hakeri koji se bore za Ukrajinu.
Jedno od četovanja koje su postavili u aplikaciji za razmenu poruka se zove: „Rat je važan".
Pročitajte još ličnih priča iz Ukrajine:
Svakog dana skoro svaki Ukrajinac treba da donese odluku - da ostane ili da ode.
To je odluka koja često zavisi od nivoa pretnje od ruskog granatiranja i blizine ruskih trupa.
Tokom prve nedelje rata skoro milion ljudi je spakovalo kofere - postali su izbeglice.
Ali mnogi su odlučili da ostanu, bar za sada.
Poznati pevači, umetnici i sportisti su se upisali u vojsku, dok su milioni Ukrajinaca postali volonteri, pokušavajući da pomognu onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Nestašice hrane, lekova i benzina dešavaju se u mnogim delovima zemlje - lanci isporuka su prekinuti zbog ruskih trupa ili blokiranih puteva iz drugih razloga.
Situacija je najlošija u gradovima i mestima koji su okruženim ruskom vojskom, ili koji su pod najjačim bombardovanjem.
Tamo vlada stalna nestašica, a ljudima možda nemaju ni čistu vodu.
Čini se kao da su Ukrajinci postali jedna velika porodica u kojoj svaki član pokušava da pomogne na bilo koji način.
Oni koji mogu da se bore, bore se.
Ko ume da kuva, kuva.
Oni koji mogu da vrše isporuke, isporučuju.
Sada svaki grad, pa čak i selo, ima punktove na kojima naoružani ljudi proveravaju dokumenta svakome ko ulazi.
Selo u kome boravim ima dva, u kojima rade meštani koji se smenjuju 24 sata dnevno.
Stranci, čak i ako su Ukrajinci, nisu dobrodošli.
Bila je srceparajuća priča iz Hersona, prvog grada koji su zauzele ruske snage, gde je jedan stariji čovek bez nogu i prstiju postao dobrovoljac.
Taj osećaj jedinstva nikada nije bio tako jak među Ukrajincima.
Zemlja sada poput velike pčelinje košnice proizvodi nadu u pobedu.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
k2
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar