Iran i smrtna kazna: Zašto Islamska Republika usmrti više žena nego bilo koja druga zemlja

Upozorenje: Ovaj članak sadrži opisei slike koji bi mogli da uznemire neke čitaoce

Grupe za zaštitu ljudskih prava tvrde da se Iran trenutno nalazi u egzekutorskom pohodu.

Samo u poslednjoj nedelji jula usmrćeno je 32 ljudi, među kojima tri žene koje su obešene zato što su ubile muževe.

„Ne postoji zatvorska kazna za ubistvo u Iranu. Ili oprostite ili pogubite", kaže Roja Borumand, izvršna direktorka iranske organizacije za zaštitu ljudskih prava Centar Abdoraman Borumand, sa sedištem u SAD-u.

• Iranske vlasti u jednom danu pogubile tri žene, među njima i nekada maloletna nevesta
• Šta brutalno ubistvo tinejdžerke govori o položaju žena u Iranu
• „Ne znači ne“: Iranke protestuju zbog obaveznog hidžaba

I dok neke druge zemlje pogube više ljudi od Irana, niko ne usmrti više žena, prema godišnjim podacima Amnesti internešenela.

Zašto, dakle, Iran vrši toliko pogubljenja žena?

Smrtna kazna

Pored tri žene ubijene prošle nedelje, još šest usmrćeno je u prvih šest meseci ove godine, prema Centru Abdoraman Borumand.

Istina je da su u zemlji ogromna većina pogubljeni muškarci, ali ovih devet žena se dodaje na sve veći ukupni zbir.

„Između 2000. i 2022. godine, zabeležili smo pogubljenje najmanje 233 žene", rekla je Borumand za BBC.

„Usmrćeno je 106 žena zbog ubistva i 96 zbog navodnih zločina u vezi sa drogom", dodaje ona.

Veruje se da je jedan manji broj žena usmrćen zbog vanbračnog seksa.

Borumand navodi da je zvanično objavljeno samo oko 15 odsto ovih slučajeva - za ostale znamo od političkih zatvorenika ili zvaničnika koji su pustili detalje u javnost bez odobrenja vlasti.

Za visok broj pogubljenja delom je zaslužno odsustvo fleksibilnosti, kaže Borumand: prema pravosudnom sistemu zemlje, država ne može da ublaži smrtnu kaznu za ubistvo - odluka o opraštanju isključivo je na porodici žrtve.

• „Prodajem dušu, ali moram da prehranim sina" - prostitucija u Iranu u porastu
• Smrt iranskog geja izazvala ljutnju u svetu

Bez pomoći

Iranska aktivistkinja Atena Daemi pokušala je u poslednji čas da se izbori za pomilovanje jedne od žena koje su prošle nedelje pogubljene zbog ubistva njihovih muževa, četrdesetogodišnju Avganistanku Sanubar Džalali.

Daemi se nadala da će uspeti da pregovara sa porodicom Džalalinog muža i dobije oproštaj.

„Pokušali smo da pronađemo porodicu žrtve ubistva i da je molimo za oproštaj, ali zatvorska uprava je odbila da nam pomogne. Dala nam je telefonski broj njenog advokata kog joj je dodelila država, ali on je ignorisao naše zahteve", rekla je Daemi za BBC.

„Uprava zatvora ponekad pomogne da porodica prihvati odštetu u novcu i oprosti, ali ne uvek."

Ali Borumand može da se pohvali izvesnim uspesima - sarađujući sa drugim aktivistkinjama ona kaže da je uspela da spase dve osobe od pogubljenja i još osam njih od amputacije delova tela.

Od druge dve žene koje su bile obešene istog dana kad i Džalali, jedna je bila maloletna nevesta koju je porodica udala sa 15 godina.

Treća žena je prvi put bila uhapšena za ubistvo muža pre više od pet godina.

• Kakav je život za žene u šerijatu
• „Pod vlašću talibana, biti žena je jednako smrti, one dišu, ali su mrtve"

Slaba odbrana

Daemi je provela sedam godina u zatvoru zbog aktivizma.

Ona kaže da ženskim zatvorima nedostaju osnovni uslovi za život, a zatvorenice se često prebijaju.

I sudski procesi su, kaže ona, često namešteni protiv žena, jer samo muškarci mogu da budu sudije, a većina advokata su takođe muškarci.

Iranski sudovi moraju da obezbede advokata odbrane, ali Daemi kaže da oni ne pružaju mnogo pravne podrške budući da su „mnogi od dodeljenih advokata bivše sudije ili tužioci".

„Dokazati da ste nevini nije lako u slučajevima ubistava.

„U takvim slučajevima, reč porodice žrtve ima veću težinu od reči optuženih", kaže Daemi.

Seksistički sistem

Iranska novinarka Asieh Amini, koja sada živi u Norveškoj, pažljivo je pratila slučajeve u kojima su žene bile osuđivane na smrt.

Ona kaže da je u korenu problema sam pravosudni sistem.

„Po zakonu, otac i deda sa očeve strane su glave porodice i oni mogu da odlučuju o sudbini ćerki, između ostalog i o njihovom braku", rekla je Amini za BBC.

To znači da devojke koje su prisiljene da se udaju mogu da se suoče sa ozbiljnim problemima, kao što je porodično nasilje, i za njih je gotovo nemoguće da na iranskim sudovima dođu do razvoda, dodaje ona.

Žene koje su osuđene na smrt često izgube podršku čak i vlastitih roditelja, koji mogu da požele da očuvaju ono što nazivaju „porodična čast".

„U tom stanju, neke žene zauvek ostanu žrtve nasilja", kaže Amini.

Druge razmišljaju o tome da ubiju sopstvene muževe.

„Neke od ovih žena priznale su da su same počinile ubistvo ili da im je neko pomogao.

„Ali skoro sve su istakle da, u slučaju da je postojao način da se zaštite od nasilja koje su morale da trpe, one ne bi počinile ubistvo", kaže ona.

Pogubljenja maloletnika

Amini navodi kao primer kako se sudovi odnose prema nekim ženama slučaj šesnaestogodišnje Atefeh Sahaleh, koju su seksualno zlostavljali brojni muškarci.

Umesto da su tražili pravdu za devojku tinejdžerskog uzrasta, sudije su 2004. godine presudile da je ona imala vanbračni seksualni odnos.

„Osuđena je na smrt zato što je priznala da je imala seks sa nekim muškarcima, a zapravo je bila silovana", kaže Amini.

Ona objašnjava da prema Islamskom krivičnom zakoniku u Iranu, ako jedna osoba prizna da je imala vanbračni seks, on ili ona biće osuđeni na 100 udaraca bičem.

A ako se taj čin ponovi tri puta, četvrti put mogu biti osuđeni na smrt.

„Ali u slučaju Atefeh, nije bio primenjen čak ni taj nehumani zakon, zato što sam saznala da je dobila 100 udaraca bičem samo dvaput pre nego što je sudija doneo odluku da ona mora biti pogubljena", kaže Amini.

„Četvrti put je lično taj sudija, čije je ime Hadži Rezai, stavio omču oko Atefehinog vrata."

Tu ne staje glad za odmazdom.

Aktivistkinja za borbu protiv smrtne kazne Narges Muhamadi postavila je snimak na striming platformu na kom opisuje pogubljenje tokom kog je sin žene osuđene za smrt muža lično šutnuo hoklicu ispod nogu svoje majke na vešalima.

Muhamadi veruje da je porodica ubijenog muža izvršila ogroman pritisak na sina i njegovu rodbinu da sačuvaju „porodičnu čast".

Sredstvo zastrašivanja

Amini se žali da diskriminacija u zakonu, na sudovima i u tradiciji „igra veliku ulogu u dovođenju ovih žena u ćorsokak, čineći ih kriminalcima ili žrtvama", ali ona nije sigurna šta da misli o ovim skorašnjim zbrzanim pogubljenjima.

„U godinama tokom kojih sam pratila ove slučajeve od zatvora do zatvora stvarno nisam razumela kakve koristi ima vlada Irana od ovih brutalnih kazni", kaže ona.

Ali Borumand ima teoriju.

Iranski zatvori su sada pretrpani političkim zatvorenicima i korisnicima droga, i da bi smanjili pritisak na zatvore, ona misli da zvaničnici vrše pritisak na rodbinu ubijenih da ubrzaju odluku - oproštaj ili smrt.

Borumand strahuje da to dovodi do toga da se mnogo više ljudi šalje na vešala.

Ona sumnja i da vlasti imaju skriveni motiv za ovo ekstremno kažnjavanje.

„Nedavno je odsečena ruka jednom čoveku u Teheranu. Dovodili su zatvorenike iz drugih gradova da vrše amputacije", kaže ona.

„Oni to ne najavljuju, ali rade to tako da bi informacije o kazni počele da kruže širim društvom i unosili strah među aktiviste."

Iranska vlada uporno ne odgovora na molbe BBC-ja za komentar, ali je iransko pravosuđe ranije saopštilo da su pogubljenja legalna i da zemlja ne krši međunarodne obaveze Irana (potpisane sporazume).

Iranska vlada uporno negira izveštaje o mučenjima i iznuđenim priznanjima.

Pogledajte video o modnim fotografkinjama iz Avganistana koje pred objektivom prkose društvenim normama

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk