Kad je Bobi Bostik pušten iz zatvora u novembru, odsluživši 27 od ukupno 241 godine zatvorske kazne, mnogo toga mu je delovalo neobično.
Od bežičnih slušalica („Zašto likovi pričaju sami sa sobom?") preko ljudi koji pričaju sa svojim zvučnikom („U fazonu sam, šta je Aleksis?") do samouslužnih aparata za piće („Mahnete rukom i voda krene da teče?"), svet se umnogome promenio, u poređenju sa decembrom 1995. godine.
Ali najčudniji od svega bili su ljudi.
„Koliko su samo ljudi više prijateljski nastrojeni, u poređenju sa zatvorom", kaže ovaj četrdesetčetvorogodišnjak.
„Uđete u prodavnicu i obrate vam se sa: 'Gospodine, kako možemo da vam pomognemo?' U zatvoru, nemate ništa sem surovih njuški i maltretiranja…".
Još se privikava da čuje: „Hej, kako ste?" umesto „Ne hodaj mi blizu."
„Ovde napolju su samo dobre stvari. Ljudi se osmehuju. Mala deca vam mašu. Takav je život. Ovo je normalno. Ovakve bi stvari trebalo da su normalne."
Onda je , pretpostavljamo, teško navići se na to posle 27 godina urođene, institucionalizovane agresije…
„Ne, zato što negde duboko u sebi, uvek žudite za čovečnošću. Uvek želite tu povezanost sa ljudima… To je život. U tome je lepota. To je radost kad ste čovek."
Posle skoro 10.000 noći provedenih u ćeliji, 8. novembra 2022 bila je Bostikova poslednja.
Ali on je bio suviše zauzet snovima o slobodi da bi spavao.
Umesto toga, proveo je mračnu, dugu noć pospremajući ćeliju.
Ostavio je sve lične stvari drugim zatvorenicima, ali je zadržao samo jednu.
Za njegovu pisaću mašinu vezivalo ga je suviše uspomena - suviše priča - da bi je ostavio.
Kad je svanulo a njegova ćelija je bila spremna, pogledao je na tablu na kojoj se objavljuje koji zatvorenici menjaju ćelije.
Pored njegovo imena stajalo je: pušten.
„Nije mi doprlo do mozga sve dok nisam video te reči", kaže on.
„A kad jesam, to je bila muzika za moju dušu."
Sada kada je njegov izlazak postao realnost, Bostik je obukao odeću za odlazak kući.
Posle 27 godina provedenih u sivoj zatvorskoj uniformi, odlučio se za trodelno plavo odelo.
„Ono predstavlja novo poglavlje u mom životu", kaže on.
„Novi životni ciklus."
Dvadeset pet godina ranije, sutkinja Evelin Bejker poručila je Bostiku da će „umreti u kazneno-popravnoj ustanovi".
Ali sada, u 7.30 ujutro tog novembarskog jutra, Bobi je izašao iz zatvora kao slobodan čovek, njegovo odelo i njegov osmeh blistavi poput sunčevog svetla u Misuriju.
Kad je to učinio, jedna žena sa crnom kapom na glavi istupila je da ga zagrli.
Bila je to sutkinja Evelin Bejker.
Putovanje koje se završilo zagrljajem ispred zatvora započelo je u decembru 1995. godine, posle dugog dana pod dejstvom droga u Sent Luisu.
Nakon što je popio džin, popušio travu i PCP, šesnaestogodišnji Bostik i njegov prijatelj Donald Hatson pošli su u pravi pohod oružanih pljački.
Pokrali su grupu koja je delila božićne poklone siromašnima.
Opalili su iz pištolja (srećom, ne povredivši nikoga).
Oduzeli su ženi automobil pod pretnjom oružja.
Bostiku je ponuđen sporazum ako prizna krivicu, uključujući tridesetogodišnju kaznu sa šansom za puštanje na uslovnu slobodu.
On je to odbio.
Proglašen je, naravno, krivim.
Sutkinja Bejker mu je izrekla vezane kazne za njegovih 17 zločina, što je u zbiru iznosilo 241 godinu.
Hatson je prihvatio sporazumno priznanje krivice i dobio 30 godina.
Kad je BBC prvi put intervjuisao Bostika 2018. godine, on je još imao tračak nade.
Američki Vrhovni sud je 2010. doneo odluku da maloletnici ne smeju da dobiju doživotne kazne zatvora bez mogućnosti uslovne slobode za krivična dela koja nisu ubistvo.
Godine 2016, potvrđeno je da ova odluka važi za prošle slučajeve kao što je Bostikov.
Ali država Misuri je odbijala da pusti Bostika na slobodu.
Ona je tvrdila da on formalno nije dobio doživotnu kaznu zatvora - dobio je više presuda, za više zločina, koji su izvršeni odjednom.
Čak je tvrdila da on ima šanse za puštanje na uslovnu slobodu „u dubokoj starosti".
U aprilu 2018. godine, mesec dana posle intervjua sa BBC-jem, američki Vrhovni sud je odbacio Bostikovu žalbu. Nije obrazložio zbog čega.
„Većina ljudi bi tada odustala", kaže Bostik.
„Jednom kad vas oni odbiju, ništa vam više ne preostaje."
Ali Bostik nije odustajao.
Vratio se knjigama o samopomoći - omiljena mu je Napoleon Hil - i svojoj pisaćoj mašini.
Nada je ostala živa, jedno po jedno pismo.
Bostiku je drugu šansu pružila izmena novog zakona u Misuriju, koja nudi uslovnu slobodu zatvorenicima koji su dobili duge zatvorske kazne kao deca.
A opet, do 14. maja 2021. godine - poslednjeg dana zakonodavnog zasedanja u Misuriju - ona i dalje nije bila usvojena.
„Nisam imao mnogo vere", kaže Bostik.
„Obično ako nije usvojena do januara ili februara, nema šanse da će proći."
A onda je Bostik dobio poruku od prijatelja sa kojim se dopisivao.
„Zatvor je počeo da dozvoljava da dobijamo mejlove", kaže Bostik.
„Neko mi je mejlom poslao članak iz Misuri independenta, rekavši mi da je zakon zapravo usvojen… bilo je to pravo čudo. Rekao sam sebi, čekaj, čoveče, hoće li se to stvarno desiti? Hoće li guverner potpisati?"
Guverner Majk Parson je zaista potpisao izmenu zakona.
Zahvaljujući „Bobijevom zakonu", Bostik - i stotine drugih - dobili su pravo na uslovni otpust.
Bostikovo ročište zakazano je za novembar 2021.
„Ali nisam znao šta da očekujem", kaže on.
„Odbor za uslovnu slobodu nije garancija za izlazak iz zatvora."
Na tim saslušanjima, zatvorenicima je dozvoljen jedan delegat koji im pomaže.
Bostik je znao koga da zamoli za to - upravo sutkinju koja mu je rekla da će umreti u zatvoru.
Sutkinja Bejker - koja je 1983. bila prva crnkinja postavljena za sudiju u Misuriju - počela je da preispituje Bostikovu presudu negde oko 2010, dve godine nakon što je otišla u penziju, kad je čitala o razlici između mozga tinejdžera i odrasle osobe.
Tokom njene dvadesetpetogodišnje karijere, to je jedina presuda za kojom žali.
U februaru 2018. godine, napisala je članak za Vašington post, nazvavši Bostikovu presudu „zaostalom i nepravednom".
Mesec dana kasnije, govorila je za BBC, ponovivši tu poruku.
Šta je, dakle, rekla na saslušanju za odobrenje uslovne slobode?
„Bobi je bio šesnaestogodišnje dete prema kome sam se ja ophodila kao prema potpuno odrasloj osobi, što je bilo pogrešno", kaže za BBC ona danas.
„Zbližila sam se sa Bobijem i njegovom sestrom. Videla sam da se praktično pretvorio od maloletnog delikventa u veoma promišljenu brižnu odraslu osobu. Odrastao je."
Kao i sutkinja Bejker, jedna od Bostikovih žrtava iz 1995. godine pisala je da mu pruži podršku.
BBC je prethodno kontaktirao neke od Bostikovih i Hatsonovih žrtava, ali nijedna nije želela da govori javno.
Uz njihovu pomoć, ročište za odobravanje uslovne slobode prošlo je uspešno.
„Da sam mogla da pravim premete od sreće, pravila bih", kaže sutkinja Bejker.
To je značilo da je tačno godinu dana od saslušanja osoba koju je zagrlila tog sunčanog novembarskog jutra bila slobodan čovek.
„Bio je to kao Božić, Nova godina i svi ostali praznici spojeni u jedan", kaže ona.
„Zaplakala sam. Bobi je bio slobodan."
Posle susreta sa sutkinjom Bejker, plus prijateljima, rodbinom i pristalicama, Bostik je otišao da pojede svoj prvi obrok izvan zatvora od 1995. godine.
Vegan 24 godine, odabrao je „Nemogući tako".
Ali postojao je problem.
„Ušao sam u kola i povratio čitav obrok", kaže on.
„Kad napustite zatvor, niste se vozili na autoputu 27 godina. Postoji nešto što se zove morska bolest."
Nakon što se oporavio, otišao je do kuće svoje sestre u južnom delu Sent Luisa, grada u kom je odrastao.
Tokom dana, došlo je više od 400 ljudi da ga pozdravi.
„Napravili su red duž ulice", kaže on.
„Okrenuo bih se na jednu stranu, rukovao bih se sa tom i tom osobom, ovim rođakom, ovom tetkom, ovim ujakom, ovim prijateljem… bio sam budan do dva izjutra."
A opet spoljni svet nije bio jedna beskrajna žurka.
Bilo je izvesne, moglo bi se reći, morske bolesti.
Bobi i njegova sestra vode dobrotvornu organizaciju, Draga mama, koja poklanja hranu, igračke i daje drugu pomoć porodicama sa niskim primanjima u Sent Luisu (nazvana je po njegovoj pokojnoj majci Dijani koja je, kaže Bobi, „davala mnogo ljudima, iako nismo imali mnogo.")
On vodi spisateljsku radionicu svakog četvrtka u gradskom centru za pritvor maloletnih prestupnika, a nada se da će uraditi još mnogo više.
Ali kao i u slučaju dobrotvorne organizacije, to je dobrovoljni rad.
Novac dobija od prodaje knjiga - ima ih sedam na Amazonu, sve napisane na njegovoj zatvorskoj pisaćoj mašini - i povremeno od predavanja.
Od toga uspeva da iznajmljuje dvosoban stan i plati račune.
„Ono što radim sada, jedva preživljavam", priznaje on.
Nada se da će dobiti posao za stalno od rada u zajednici ili sa mladima, i odlazi na razgovore za posao.
A opet - uprkos tome što je novac oskudan - to ne smanjuje njegovo uživanje, ili zahvalnost - zbog češću u spoljnom svetu.
„Još se mučim sa nekoliko stvari", kaže on.
„Ali sem toga, život ovde je predivan, svaki dan. Prebiram po frižideru i imam da biram od mnoštva stvari.
„Napravim sebi kupku - nisam ležao u kupki 27 godina! Ne uzimam ništa zdravo za gotovo, ništa!".
I tako, Bostik je dobio drugu šansu u životu i zahvalan je na tome.
Ali sa njegovim partnerom od toga dana u decembru 1995. godine nije bilo tako.
Donald Hatson - koji je prihvatio sporazumno priznanje krivice i dobio 30 godina - umro je u zatvoru u septembru 2018.
Prema toksikološkom nalazu, radilo se o prekomernoj dozi droge.
Prvi put bi dobio pravo na uslovni otpust devet meseci kasnije.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar