Sport i žene: Zašto je važno igrati kao devojčica

Devojčice ređe treniraju i češće odustaju od sporta u poređenju sa dečacima, kako ih podstaći da dođu i ostanu na terenu?
Devojčice na času fizičkog
PA Media
Devojčice na času fizičkog

Kada je napunila deset godina, Renata Garačin iz Beograda znala je da želi da postane „žena od čelika" - ajronvumen.

Ajronvumen (Ironwoman) ili ajronmen (Ironman) je sportska disciplina u kojoj se u jednoj trci pređe 226 kilometara tako što takmičari plivaju, voze bicikl i trče.

„Nadam se da ću u budućnosti moći bar da dođem do poluajronmena, ako ne do ajronmena", kaže danas za BBC na srpskom 17-godišnja Renata, koja za sada nastupa u jednostavnijoj triatlon disciplini, sa četiri puta manjom ukupnom kilometražom.

Iako trenira skoro svakoga dana i često se takmiči, o sportu retko razgovara sa drugaricama.

Kaže da ih sport ne zanima, već imaju druga interesovanja, kao i njihove vršnjakinje.

Analize iz sveta i Srbije pokazuju da se devojčice, u poređenju sa dečacima, ređe bave fizičkom aktivnošću.

Istraživanje o zdravlju stanovništva u Srbiji iz 2019. otkrilo je da, dok je 70 odsto dečaka bar jednom nedeljno bilo fizički aktivno tako da se zadišu ili oznoje, među devojčicama 60 odsto je onih koje su imale takvu vrstu fizičkog napora.

„I u Srbiji i u drugim zemljama, u situaciji kada su roditelji ograničeni finansijama, uvek će pre dati novac za muško dete da ide na sport", kaže Marina Maljković, selektorka ženske košarkaške reprezentacije.

Maljković je 2020. godine pokrenula Institut za ženski sport koji nudi besplatne treninge za devojčice za 18 sportova u 20 gradova širom Srbije.

Oko 5.000 devojčica je do sada pohađalo ovaj program, a čak dve trećine su se prvi put bavile nekim sportom na besplatnim treninzima Instituta.

„Imamo devojčicu iz Raške koja putuje 30 kilometara na treninge, što pokazuje koliko je važno samo dati priliku deci", kaže Jelena Pavićević, koordinatorka Instituta.

Pored toga što ređe treniraju, devojčice češće i odustaju od dečaka od sporta.

U istraživanju, koje je vodio docent doktor Dragan Atanasov, od sporta je odustalo ili je promenilo disciplinu 61 odsto devojčica spram 58 odsto dečaka.

Atanasov veruje da je razlog odustajanja suviše veliki pritisak trenera i roditelja da devojčice moraju postići rezultate, dok većina želi samo da uživa u sportu.

Zašto devojčice (ne) odustaju?

Renata je otkrila triatlon u osnovnoj školi i odmah ga zavolela.

Plivala je u ledenoj vodi, trčala je sa povredama, jednom prilikom otpao joj je lanac sa bicikla, pa ga je nosila dok nije naišao drugi učesnik trke da joj pomogne da ga namesti.

„Trenirala sam kratko i košarku, ali nisam se uklopila.

„Nije mi se svidelo da budem deo tima i da zavisim od drugih, više mi prija da treniram sama i zavisim samo od sebe", kaže Renata.

Najteže joj je u triatlonu da stavi „disciplinu ispred motivacije", ne usteže se da prizna.

Danas ima 17 godina i „voli da se trka i takmiči", i zato želi da triatlon ostane deo njenog života što je duže moguće.

Njena majka Irena dodaje da Renata voli da se bori i takmiči najviše sama sa sobom.

„Lepo je kad osvoji medalju, ali čini mi se da je Renati najvažnije da u svakoj narednoj trci bude malo bolja i pobedi sebe.

„Prvu trku je imala sa devet godina i tada je povredila koleno. Celu trku je istrčala do kraja sa krvavim kolenom i to je obeležilo motive za buduće trke, a i triatlon je takav sport da je važno izdržati do kraja u svakojakim uslovima", priča ona.

Ipak, dodaje da ne ide uvek sve glatko, pogotovo u vreme puberteta.

„Pomažem joj da vidi širu sliku, da je pad u motivaciji samo jedan trenutak koji će proći.

„Treba prepoznati kada je trenutna kriza, a kada je detetu dosta svega. Da sam videla da taj sport njoj ne odgovara, da trenira na silu, naravno da je ne bih gurala", dodaje Irena.

Za razliku od Renate, Tamara iz Kragujevca je odustala posle nekoliko godina bavljenja sportom.

Trenirala je plivanje kao tinejdžerka, želeći da se zdravo razvije i nije previše brinula oko takmičenja.

Kako je rastao pritisak da se napreduje zbog takmičenja, sve je manje uživala u plivanju.

„Kada je počelo da se traži da budemo aktivnije na takmičarskom nivou, prestala sam", kaže Tamara.

Medicinski razlozi, ali i odlazak na fakultet su takođe uticali da više ne trenira plivanje.

Iskustva slična Tamarinom mogu se naći i u odgovorima učesnica u istraživanju Dragana Atanasova o fizičkoj aktivnosti među devojčicama u Vojvodini.

Atanasov je pokušao da utvrdi razloge zbog kojih devojčice počinju i prestaju da treniraju i da li se razlikuju u odnosu na dečake.

Dok devojčice same biraju sport, dečaci dolaze „u čoporu", kaže Atanasov.

„Ako jedan krene na fudbal, svi krenu, a isto tako i prestaju.

„Kada biraju, devojčice traže da to bude sport koji je njima lep i nije im toliko važno da postignu velike rezultate."

Kada devojčicama više nije lepo na treninzima, one okreću glavu od sporta, zaključuje Atanasov na osnovu istraživanja.

„Kada osete pritisak svlačionice i trenera, kada počne ozbiljnije da se trenira, devojčice koje nisu opredeljene da se bave sportom odustaju i to ne kratkoročno, već prestaju da se bave sportom uopšte.

„I to jeste veliki problem", upozorava Atanasov.



Jelena Pavićević potvrđuje da se deca veoma rano suočavaju sa pritiskom roditelja i trenera da postignu rezultate pa sport, umesto da bude zabava, postaje izvor frustracije.

„Ne napreduju svi istom brzinom.

„Devojčice koje sporije napreduju brzo počnu da se osećaju inferiornije, jer treneri favorizuju talentovanije. Tako gube samopouzdanje, povlače se i, na kraju, odustaju", kaže ona.

Tamara je slično doživela u njenom klubu.

„Treneri su više podržavali i potencirali razvoj devojčica koje su bile bolje, dok su ostale bile ostavljene da stagniraju", kaže Tamara.


'Grube reči mogu da slome'

Dečaci i devojčice prolaze kroz slično iskustvo u klubovima, ocenjuje Dragan Atanasov, koji je i predsedavajući radne grupe koja učestvuje u izradi Pravilnika o načinima prepoznavanja oblika zlostavljanja, zloupotrebe, diskriminacije i nasilja nad decom u sportu.

Poseban problem predstavlja grub odnos trenera, pokazali su odgovori u istraživanju, kada su dečaci i devojčice ocenjivali različite situacije.

Jedan od primera je bio: „Trener je vikao na Ivanu jer je pogrešila tokom treninga".

Većina dečaka i devojčica se složila sa tvrdnjom da je trener ispravno postupio jer će tako Ivana naučiti i neće sledeći put pogrešiti.

„Deca su prihvatila model ponašanja u klubu i školi po kome trener treba da ih kazni ako su pogrešili.

„Ne mislim da tako treba i verujem da kažnjavanje, grdnja i grube reči mogu da slome svako dete i odvrate ga od sporta, bez obzira da li je dečak ili devojčica", kaže Atanasov.



Razlikuju li se muški i ženski sport?

Iako se u sve više sportova izjednačavaju nagradni fondovi za muškarce i žene, kada se uzmu u obzir ukupne zarade, sportistkinje i dalje manje zarađuju.

One su i manje prisutne u medijima, što pokazuju i analize po kojima se tek pet odsto izveštaja u Americi bavi ženskim sportom.

Marina Maljković kaže da nema vremena da razmišlja o razlikama u tretmanu muškog i ženskog sporta.

„Opterećen si osvajanjem, pobedom, i to te vuče i 'vozi' svaki dan u svetu vrhunskog sporta", kaže Maljković.

Do sada je trenirala klubove u Srbiji, Francuskoj, Japanu, Kini i Turskoj, a sa reprezentacijom Srbije je dvaput osvojila evropsko zlato i olimpijsku bronzu 2016. godine.

Kaže da postoje i primeri da se više voli i ulaže u ženski nego u muški sport.

„Čovek prvo treba da pođe od sebe i vidi šta može da uradi, a ne da kuka i traži izgovore", kaže Maljković.

Četiri godine pre košarkašica Marine Maljković, srebrnu olimpijsku medalju u streljaštvu Srbiji je donela Ivana Maksimović Anđušić.

Ivana
Getty Images
Ivana Maksimović je 2012. u Londonu osvojila srebro, a 2016. u Riju je nosila zastavu Srbije na otvaranju Olimpijskih igara

Ona veruje da streljaštvo pokazuje da je ravnopravnost moguća od najranijeg uzrasta pošto ima više takmičarki nego takmičara.

„Streljaštvo ruši sve stereotipe o podelama na muške i ženske sportove.

„Kada se radi o treniranju, takmičenjima i nagradnim fondovima, nema razlike između žena i muškaraca i to mi je posebno drago jer nam je potrebno da žene i muškarci budu jednako tretirani u sportu", kaže Maksimović Anđušić.

Streljaštvo je „prilagodljivo i ženama i muškarcima", a vrhunski rezultati se postižu između 26. i 35. godine, kaže Ivana, čiji je otac strelac Goran Maksimović, osvajač zlatne olimpijske medalje 1988.

„Devojčice privlači streljaštvo i one ostaju u ovom sportu", ocenjuje ona, iako je sama nakratko odustala jer je želela da se oproba u dinamičnijoj aktivnosti.

„Mislim da su glavnu ulogu odigrali moji roditelji koji me nisu forsirali nijednog trenutka.

„Iako su videli da mogu da napravim velike rezultate, nisu želeli ništa na silu, poštovali su moju odluku i dopustili da probam neki drugi sport", opisala je ranije.

Vratila se streljaštvu posle godinu dana i do sada je osvojila više svetskih i evropskih medalja.

Kaže međutim da „da nije lako biti žena u sportu".

„Ima dosta stvari koje nemaju vremena da čekaju, a jedna od njih je osnivanje porodice, što obično dolazi u dvadesetim.

„Znam dosta primera da su devojke odustajale jer su na prvo mesto stavljale porodicu", kaže Maksimović Anđušić.

I ona se zbog privatnih obaveza privremeno povukla iz sporta posle rođenja dece.

Smatra da je potrebno da sportistkinje mogu otvoreno da ukažu na sve što im smeta u klubovima ili timovima za koje nastupaju.

„Oko mene imam veliki broj žena trenera i takmičarki sa sjajnim rezultatima koje primerom mogu da ohrabre devojčice i podstaknu ih da se bave sportom", zaključuje.



Devojčicama su potrebne trenerice

Dragan Atanasov kaže i da rad sa trenericama može da bude jedan od načina da se devojčice zadrže u sportu.

Njegova supruga je nekadašnja karatistkinja, prvakinja sveta, Roksanda Atanasov, koja je kasnije trenirala Jovanu Perković, osvajačicu evropskog, svetskog i olimpijskog zlata.

„Svako od nas je dao doprinos tom uspehu, ali je ključ bio u odnosu koji su njih dve imale.

„Veoma je važno da sa devojčicama rade žene, jer mnoge stvari koje su muškarcima prihvatljive, devojčicama nisu", kaže Atanasov.

Iako je u Srbiji je više muških nego ženskih trenera, u Institutu za ženski sport kažu da je na njihovim treninzima njihov broj gotovo jednak.

Jelena Pavićević kaže da Institut ima „bolje rezultate" tamo gde je više trenerica.

„Devojčice lakše ulaze u komunikaciju, lakše se oslobađaju, lakše se otvaraju trenericama.

„Trener je prvenstveno pedagog koji mora da uoči sve promene i prepozna devojčicu kao individuu", kaže ona.

Mlada triatlonka Renata Garačin je samo jednom do sada imala priliku da radi sa trenericom i kaže da joj je njen pristup prijao.

„Ja volim disciplinu i kod nje nije bilo glupiranja, a uvek je postojala nagrada kada odradimo dobar trening.

„Bilo je nekako lakše da se sa njom razgovara", kaže Renata.

Marina Maljković ukazuje da, iako rad žena sa devojčicama ima prednosti, ne bi trebalo praviti rodne razlike.

„Važan je autoritet trenera, poznavanje sporta, razumevanje psihologije, tako da ne bih ograničila da samo ženski treneri treba da rade sa devojčicama.

„U Americi sve više žena radi sa muškim ekipama, a mene kad god pitaju da li biste trenirali mušku ekipu, uvek kažem 'bih bez problema'", navodi Maljković.

Ohrabriti i podržati

Od kada je stavila tačku na plivanje, Kragujevčanka Tamara je završila fakultet, a ovih dana upisuje i doktorske studije.

Trenira „kod kuće pomalo, mada bi trebalo više".

Kaže da oko sebe vidi stereotipe po kojima dečaci treba da se bave sportom i budu aktivni, dok se od devojčica očekuje da se bave onim što zahteva manje snage.

„Treba nam promovisanje ženskog sporta i da se treneri jednako odnose prema svima, a ne da favorizuju fizički spremnije, jer tako oni kojima sport lošije ide odustaju brže", kaže Tamara.

Dragan Atanasov i Jelena Pavićević veruju da i roditelji i treneri moraju da smanje pritisak na decu.

„Veliki broj devojčica ne žele ozbiljno da se bave sportom već ga doživljavaju kao rekreaciju i sigurnu kuću gde se osećaju lepo, što moramo da razumemo.

„Kroz sport, deca mogu da putuju, obiđu ceo svet, osvoje stipendije, nauče da se izbore za ono što je njima važno, a što ne mora imati veze sa sportom", kaže Pavićević.

Renatina majka Irena veruje da je njenoj ćerci „sport deo života, a ne ceo život".

„Njoj je sport doneo uživanje, ali još više joj je pomogao da izgradi samopouzdanje i da nauči da donosi ispravne izbore", kaže Irena.

Irena je kao tinejdžerka trenirala odbojku u klubu Crvena zvezda u Beogradu, ali je odustala kada je ušla u pubertet i kada je bilo „teško uskladiti sve promene u telu, napore, uslove koje mogu da budu demotivišući".

„Kada je kretala u školu, na testiranju kod psihologa, Renata je rekla da želi da postane nindža kad poraste.

„Tada sam počela da je zovem 'moja pahuljica sa srcem nindže' jer u ženskom sportu stvarno moraš nekad da imaš srce nindže da bi mogao da opstaneš", kaže Irena.


Pogledajte i ovaj video:


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC

Turizam i fotografija: Da li opada broj selfija sa putovanja

Zbog neprimerenog ponašanja turista širom sveta koji pokušavaju da naprave savršen snimak za Instagram, neka odredišta i turoperatori pokušavaju da ukažu da putovanja pružaju mnogo sadržajnije iskustvo od mogućnosti pravljenja selfija.