Saudijska Arabija i Francuska su kopredsedavale konferencijom na visokom nivou u Ujedinjenim nacijama, čiji je cilj bio oživljavanje rešenja dve države za višedecenijski arapsko-izraelski sukob.
Cilj sastanka je bio da se postave temelji palestinske države.
Od smrtonosnih napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2022. godine i rata Izraela u Gazi koji je usledio, rešenje dve države izgleda sve dalje.
Međutim, arapske i evropske države su nedavno insistirale na obnavljanju te ideje, usred sve katastrofalnijih uslova u Gazi.
Nakon Francuske i Velike Britanije, Kanada je postala poslednja zapadna zemlja koja planira da prizna palestinsku državu.
Izrael i njegov najbliži saveznik, Sjedinjene Američke Države, bojkotovali su dvodnevnu konferenciju, a Vašington ju je opisao kao „kontraproduktivnu“ za napore da okonča rat.
Generalni sekretar UN Antonio Gutereš rekao je da sastanak „mora poslužiti kao odlučujuća prekretnica – ona koja katalizuje nepovratan napredak ka okončanju okupacije i ostvarivanju naše zajedničke težnje za održivim rešenjem o dve države“.
Zasniva se na uspostavljanju palestinske države sa bezbednim i priznatim granicama koja postoji pored izraelske države.
Palestinci traže državu koja obuhvata Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim i Pojas Gaze, koji je Izrael okupirao u ratu 1967. godine.
Sadašnja izraelska vlada se protivi palestinskoj državnosti i suverenitetu.
Benjamin Netanjahu, premijer Izraela, čvrsto je protiv palestinske nezavisnosti i protivio se rešenju o dve države tokom celog svog političkog života.
Dve nedelje pre napada 7. oktobra, Netanjahu se pojavio na Generalnoj skupštini UN, najavljujući „zoru novog doba mira“ između Izraela i njegovih arapskih suseda.
Rekao je da četvrt veka u kojem su „takozvani stručnjaci“ vladali „svojim pristupom“ - pregovorima o rešenju o dve države sa Izraelom i budućoj Palestini koja deli zemlju između reke Jordan i Sredozemnog mora - nije rezultiralo „nijednim mirovnim sporazumom“:
„Godine 2020. prema pristupu koji sam zagovarao... za kratko vreme, postigli smo neverovatan proboj. Četiri mirovna sporazuma za četiri meseca, sa četiri arapske zemlje.“
To su bili takozvani Abrahamovi sporazumi, u čijem donošenju su učestvovale SAD tokom prve Trampove administracije.
Sporazum bi ubedio Palestince da odustanu od svoje „fantazije o uništenju Izraela i konačno prihvate put istinskog mira“, rekao je Netanjahu.
Zatim je podigao mapu „Novog Bliskog istoka“, što je impliciralo kraj rešenja o dve države.
Ali kako se rešenje o dve države pojavilo kao opcija za mir?
I kako su se stavovi prema njemu razvijali tokom godina?
Ideja o rešenju dve države datira još iz Plana podele UN iz 1947. godine, koji je predlagao podelu teritorije Palestine u to vreme u mandatu Velike Britanije, na dve odvojene države.
Nacrt sporazuma o dve države nastao je pošto su Izrael i PLO, predvođen frakcijom Fatah Jasera Arafata, prihvatili uzajamno priznavanje 1993. godine posle pregovora zadnjim kanalima u kojima je posredovala Norveška.
Međutim, takozvani Oslovski proces nikad nije zaživeo i ostavio je niz problema koji su bili još teže rešivi nego ranije.
Sporazumi o „zemlji za mir" ustanovili su samoupravu Palestinske uprave (PA) na teritoriji koju je Izrael zauzeo i okupirao u ratu iz 1967. godine.
Ali vojna okupacija i jevrejska naseljenička aktivnost su se nastavili, sa takozvanim „pitanjima permanentnog statusa" ostavljenim za kasnije pregovore.
U njih je spadao status palestinskih izbeglica iz onoga što je postao Izrael posle prvog Arapsko-izraelskog rata iz 1948. godine, i pošto su Ujedinjene nacije glasale za njegovo odvajanje 1947. godine.
Izrael je anektirao Istočni Jerusalim 1967. godine i to je bila nova začkoljica, sa svetim mestima koje su obe strane smatrale suviše važnim da bi ih se odrekle.
Posle višegodišnjih diplomatskih govorancija, ova pitanja konačno su došla na red tokom samita iza zatvorenih vrata u Kempu Dejvid 2000. godine koji je organizovao američki predsednik Bil Klinton, ali tadašnji izraelski premijer Ehud Barak i predsednik Palestinske uprave Arafat nisu uspeli da premoste jaz.
Za neuspeh su svi okrivljavali onu drugu stranu.
Izraelski i američki zvaničnici rekli su da je Arafat odbio najvelikodušniju ponudu koju će ikada dobiti.
Palestinci su to nazvali prevarom, daleko ispod njihovih zahteva, kao što je glavni grad u Istočnom Jerusalimu.
Kritičari su tvrdili da je Izrael u međuvremenu postigao glavni cilj neutralisanja najvećeg neprijatelja.
Zašto se onda odreći teritorije u koju je toliko uložio, naročito pošto je kontrola bezbednosti delegirana Palestinskoj upravi u oblastima naseljenim Palestincima?
Arafat je pregovarao sa pozicije slabijeg, dok je američki posrednik delio odnos sa Izraelom koji je verovatno bio tešnji od bilo koje dve države u istoriji.
Bilo je i drugih značajnih faktora koji su se pokazali nepremostivim na putu do rešenja o dve države.
Islamski pokret otpora Hamas, osnovan u Gazi 1987. godine, nije bio saglasan sa ustupcima rivala Fataha za mir i pronalazio je obilje prilika da sabotira pregovore samoubilačkim napadima od 1994. godine pa nadalje.
I religiozni doseljenici koristili su ukazanu priliku da prošire i učvrste jevrejsko prisustvo na teritoriji koju su doživljavali kao da im je obećana od Boga.
Kad je 2000. godine izbio palestinski ustanak poznat kao Druga intifada, centar izraelske političke gravitacije pomerio se značajno udesno.
Izraelska Laburistička stranka, pogonska snaga iza pregovora u Oslu, postala je nebitna, dok su dominantne postale različite verzije desnice koja podržava doseljenike.
Glasači su poverili Arijelu Šaronu, iz desničarske stranke Likud i nepokolebljivom Arafatovom neprijatelju, da ih izvuče iz haosa.
Buntovnički raspoloženi palestinski stanovnici suočavali su se sa izraelskom vojnom silom, dok je Šaronov kabinet uveo barijeru koja razdvaja Palestince od Izraela i od nekih naselja na Zapadnoj obali.
Arafat je bio sateran u ćošak u Ramali sve do pred smrt 2004. godine.
Manje predvidljivo, Šaron je uklonio nekoliko hiljada doseljenika koji su živeli među 1,5 miliona palestinskih stanovnika Gaze i povukao trupe do granice.
Četiri izolovana naselja na Zapadnoj obali su takođe bila evakuisana.
Posledice plana o „izvlačenju" bile su ogromne, sa namerom da se zaštiti jevrejska manjima na izraelskoj teritoriji izolacijom gusto naseljene palestinske oblasti.
Šaronov glavni savetnik rekao je jednom novinaru da je to pružilo „dovoljnu količinu formaldehida" neophodnu za okončanje političkih pregovora.
Ipak, ovaj potez je podelio Likud i otuđio pristalice naseljavanja.
Nepokoleban, Šaron je formirao novu partiju za izbore 2006. godine.
Zbog izliva krvi u mozak nekoliko nedelja pred izbore nikad nismo saznali da li je postojao sličan plan za Zapadnu obalu.
Ako jeste, samo je Šaron imao dovoljno uticaja da ga sprovede u delo.
Arafatov naslednik Mahmud Abas opisao je to kao izdaju Oslovskih principa, dok su Hamasovi lideri u Gazi izvlačenje slavili kao trijumf otpora.
Ali uz egipatsku saradnju, Izrael je učvrstio blokadu Gaze uz redovne eskalacije nasilja, sa upadima ekstremista i raketnim ekipama koje otvaraju vatru na Izrael, i bombardovanjem i invazijom da bi se zauzdao taj otpor.
Za to vreme, na Zapadnoj obali je jačao Hamas.
Učešće na zakonodavnim izborima Palestinske uprave 2006. godine dovelo je do Hamasove većine od glasača razočaranih Fatahovim neuspehom da ostvari palestinsku nezavisnost ili vlada transparentno bez korupcije.
Izvršen je međunarodni pritisak da se Hamas natera da se pridržava prethodnih obećanja Palestinske uprave, okonča nasilje i prizna Izrael, na šta on nije bio spreman.
Hamas je silom proterao Palestinsku upravu iz Gaze, što je dovelo do odvajanja Gaze, kao centra oružanog otpora, od Zapadne obale kojom vlada Fatah posvećen mirovnim pregovorima, mada bez preteranih izgleda za mir.
Ali je bilo znakova varijacija u stavovima Hamasa koji su ukazivali na mogućnost budućeg političkog angažovanja, sa ponudama za dugogodišnji prekid nasilja i sugerisanje da bi na teritoriji koju je Izrael okupirao 1967. mogla da se stvori država.
Ali Hamas nije promenio povelju koja poziva na uništenje Izraela i nastavio je da širi naselja na Zapadnoj obali i po veličini i po broju stanovnika.
Vremenom je Hamas iskoristio odsustvo kontrole u Gazi da izgradi vojne kapacitete, uz podršku saveznika kao što su Hezbolah u Libanu, koji će postati poznati kao Osovina otpora.
I dok su 7. oktobar i njegove posledice vratili večito izraelsko-palestinsko pitanje u žižu globalnog interesovanja, na videlo je izbilo nekoliko potpuno novih faktora.
Netanjahu je rekao da se njegovo protivljenje palestinskoj državnosti pojačalo od 7. oktobra, rekavši da bi takva perspektiva „ugrozila postojanje [Izraela]“.
Zavetovao se da će „održati punu bezbednost na celoj teritoriji zapadno od reke Jordan“, uključujući Pojas Gaze i Zapadnu obalu.
Izraelski parlament je u julu 2024. godine usvojio rezoluciju kojom se odbacuje uspostavljanje palestinske države.
Desničarske pristalice Netanjahua su pozvale na aneksiju zemlje Palestinaca.
To uključuje delove Gaze.
Neke pristalice takođe kažu da žele trajno uklanjanje stanovništva Gaze.
Gledano sa palestinske strane, to bi predstavljalo još jednu Nakbu, arapsku reč za „katastrofu", koja se odnosi na period između poslednjih meseci 1947. godine i početka 1949, kad je oko 700.000 Palestinaca postalo izbeglice sa teritorije gde je nastao Izrael.
U Izraelu takođe postoji široka saglasnost da Hamas mora biti uništen. Međutim, pokušaj da se to postigne imao je ozbiljan uticaj na civile u Gazi.
Na izraelskoj strani je široki konsenzus da Hamas mora biti uništen, uprkos posledicama po civile u Pojasu Gaze.
Međutim, međunarodni pritisak na Izrael da se kreće ka miru povećao se nakon ubistva visokih vojnih lidera Hamasa, kao i nakon slabljenja militantne grupe Hezbolah i Irana.
Zajednička konferencija UN koju sponzorišu arapsko-evropske zemlje i nedavne najave zemalja poput Francuske, Velike Britanije i Kanade da žele da priznaju palestinsku državu označavaju promenu stava pravljenjem pritiska na Izrael da se kreće ka rešenju o dve države.
Međutim, SAD, koje su istorijski bile jedan od glavnih sponzora rešenja o dve države, sada se, čini se, udaljavaju od njega.
Iako predsednik SAD Donald Tramp nije jasno izneo svoj stav po tom pitanju, njegova administracija se protivi konferenciji UN.
U američkoj depeši, u koju je Rojters imao uvid, navodi se: „Sjedinjene Države se protive svim koracima koji bi jednostrano priznali pretpostavljenu palestinsku državu, što dodaje značajne pravne i političke prepreke eventualnom rešavanju sukoba", čime bi Izrael bio prinuđen da prihvati rešenje, a njegovi neprijatelji bi dobili podršku.
Kada je 29. jula upitan da li treba napraviti pritisak na Izrael da postigne dugoročno rešenje, Tramp je rekao da bi se to moglo smatrati nagrađivanjem Hamasa.
I bez podrške SAD naporima da se oživi rešenje o dve države, izgledi za napredak ostaju neizvesni.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar