Ušla je u prostoriju i unela spokoj i mir.
Uputila nam je pogled pun topline, dok smo je mi posmatrali gotovo otvorenih usta.
Za nas je bila živi eksponat.
A onda je tihim i umirujućim glasom počela priču, držeći u rukama uramljene crno-bele fotografije.
Bio je ponedeljak, 6. avgust 1945. godine u Japanu, ratom zahvaćenoj zemlji.
Imala je šest godina i tog jutra je bila u školskoj učionici.
Ništa nije slutilo na zlo.
„Samo se čuo zastrašujući udar. Stakla u učionici su popucala.
„Komadići su se zabili u lice i telo devojčici koja je stajala pored prozora.
„Istrčali smo u školsko dvorište, učitelj je držao povređenu devojčicu i samo je panično trčao u krug.
„I mi za njim“, ispričala je Kacuko Kuvamoto, jedna od preživelih u Hirošimi kada je na ovaj grad, pre tačno 80 godina, pala atomska bomba.
Upoznala sam je pre sedam godina u Hirošimi, gradu punom bolnih sećanja, sa kojima, kako mi se činilo, jedino ovaj narod može dostojanstveno da se nosi.
Njena misija je da upozori svet na jednu od najvećih strahota 20. veka.
U 8:16 po lokalnom vremenu, 6. avgusta 1945. godine, Sjedinjene Države (SAD) su bacili njihovog takozvanog „Mališu" na Hirošimu.
Bila je to prva atomska bomba upotrebljena u ratu.
Zaslepljujuću svetlost i vatru pratili su zaglušujuća buka i mrak, a grad bio obavijen radioaktivnom prašinom.
Obale reka tih dana bile pune mrtvih ljudi, ispričala je tada Kuvamoto.
„Raskomadana tela, koža koja bukvalno otpada sa ruku i nogu.
„Nikog nismo mogli da prepoznamo", izgovarala je ona, a mi smo nastavili da je gledamo otvorenih usta ne bi li uočili bar neki spoljašnji trag od atomske bombe na njoj.
Ožiljci su, međutim, u njoj.
U sećanjima.
Pogledajte video: Šta se dogodilo u Hirošimi
Kuvamoto je zbog rata i gladi živela sa sestrom kod rođake na svega nekoliko kilometara od Hirošime.
Kada je bomba pala majka joj je bila u kući, u centru grada.
Ispričala nam je da danima nisu mogli da je nađu, sve dok je nisu otkopale komšije ispod ruševina kuće.
Lice joj je bilo modro, a ruševine su je donekle zaštitile od direktne radijacije, prisećala se Kuvamoto.
Nije zaobravila ni ljude od kojih je radijacija i visoka temperatura napravila živa „strašila“.
Bili su žedni, dodala je, pa su išli ka nekoj od obala da popiju vodu.
Ko god je uzeo makar gutljaj umirao je u najgorim mukama od unutrašnjih opekotina, ispričala je.
Majka se ubrzo razbolela.
Počela je da oboleva od raka i preminula je tačno 15 godina od atomske bombe, ispričala je Kuvamoto.
Tužno je bilo slušati je, ali sećam se da je spomenula kako se težak život nije završio tog 6. avgusta.
Najteže joj je bilo što su ih pojedini Japanci iz drugih gradova odbacili i gledali na njih kao na „inficirane“.
Kada sam upoznala Kuvamoto bila sam u studijskoj poseti Japanu i sećam se želje da je dotaknem, da je omirišem i da vidim da li je stvarna.
Od čega je napravljena, često sam se tada pitala.
I danas mi se isto pitanje vrzma po glavi na svaku godišnjicu Hirošime.
Ništa manje nisam bila uzbuđena i pri pomisli da ću videti grad koji je do temelja bio uništen u Drugom svetskom ratu.
Šetala sam centrom grada, gledala, okretala se i tražila tragove, zgarišta, ožiljke na vremešnim zgradama.
Skoro pa nema.
Hirošima je podignuta iz pepela.
Obnovljenom životu jedino prkosi Spomenik mira.
To je nekadašnja sajamska zgrada koja je među prvima bila na udaru atomske bombe.
Zgrada je ostala neobnovljena kao spomen-obeležje žrtvama.
Tri dana kasnije, 9. avgusta 1945. godine, SAD su bacile drugu nuklearnu bombu na Japan.
Cilj je bio Nagasaki.
Prema nekoliko procena, ubijeno je oko 50.000 ljudi.
Bio je to znak Japanu da se bezuslovno preda 14. avgusta.
Posle kapitulacije, u Velikoj Britaniji, Americi i Australiji proglašena su dva dana nacionalog praznika.
Istog dana, američki predsednik Hari Truman obratio se masi okupljenoj ispred Bele kuće.
„Ovo je dan koji smo čekali još od Perl Harbura, američke pomorske baze na Havajima koju je Japan iznenada napao 7. decembra 1941, što je bio direktan povod d Amerikanci uđu u rat.
„Ovo je dan kada je fašizam konačno umro, kao što smo oduvek znali da će biti", rekao je.
Sledećeg dana, japanski car Hirohito se obratio naciji preko radija u prvom takvom govoru, u kome je osudio upotrebu „nove i najsurovije bombe", zbog čega je prinuđen na predaju.
„Ako nastavimo da se borimo, ne samo što će to dovesti do konačnog kolapsa i potpunog zatiranja japanske nacije, već i do potpunog istrebljenja ljudske civilizacije", rekao je Hirohito.
Nisam mnogo ljudi upoznala u Hirošimi, ali one sa kojima sam razgovarala nisu pokazivali nikakav bes, a ni ljutnju prema Sjedinjenim Američkim Državama.
Bilo mi je čudno što nam je tada čovek koji nas je vodio kroz Muzej mira u Hirošimi ispričao da neki Japanci veruje da su sami krivi za atomsku bombu, jer su u vreme Drugog svetskog rata bili na „pogrešnoj strani“.
Rekao je tada da čak ni SAD ne bi trebalo da oseti to na sopstvenoj koži.
Nigde, međutim, nisam osetila takav ponos i takvu zahvalnost što imaju prilike da pričaju o tom događaju.
I dok smo mi gledali video projekciju kako je Hirošima izgledala nekada, pa trenutak kada je bomba bačena i na kraju živo groblje od grada, muzej je bio pun učenika.
Obučeni u uniforme, jedan pored drugog, dečaci i devojčice pažljivo su slušali i raskolačenih očiju gledali crno-bele fotografije porušene Hirošime, majke koja u rukama drži mrtvu bebu i pokušava da je oživi, spaljenih i ubijenih ljudi.
Upijali su svaku reč, činilo mi se, kao da ne žele ništa da potisnu iz sećanja.
I da svet više nikada ne iskusi ništa slično.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar