Muškarac u crnom, upečatljivih brkova, leži pored automobila na parkingu nekadašnjeg hotela Jugoslavija u Beogradu.
Pogođen je sa više metaka.
Svuda okolo je mrak, ponoć je uveliko prošla, a na starom i mutnom snimku vidi se kako doktorka trči ka ranjenom muškarcu i pruža mu pomoć.
Živ je, blago se pomera. Hitna pomoć ga odvozi.
Međutim, tog 10. juna 2002. godine, policijski general Boško Buha, jedan od najviših zvaničnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, preminuo je u bolnici.
Ubistvo 43-godišnjeg pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti samo dve godine posle 5. oktobra, kada je sa vlasti svrgnut Slobodan Milošević - a ni godinu dana pre atentata na premijera Zorana Đinđića - šokiralo je mnoge.
„Strašna je to poruka javnosti, unela je ogromnu nesigurnost u društveni život", kaže Žarko Korać, jedan od potpredsednika Đinđićevog kabineta, za BBC na srpskom.
„Ljudi kažu sebi 'pa ako mogu da ubiju policijskog generala, što ne bi i mene'."
Sudski postupak za ubistvo generala Buhe vođen je protiv takozvane Makine grupe, kriminalnog klana čiji je navodni vođa bio Željko Maksimović Maka.
Osumnjičeni su prvostepeno oslobođeni i pušteni iz pritvora, Vrhovni sud je suđenje vratio na početak, ali su pripadnici Makine grupe tada već bili u bekstvu.
„Suđenje pamtim po tome što to jeste bilo šok za društvo - da tako bude ubijen policijski generali", kaže Radmila Dragičević Dičić, članica tročlanog sudskog veća u prvostepenom postupku, za BBC na srpskom.
Novi proces nikada nije pokrenut.
Sve je tapkalo u mestu do avgusta 2025. godine, kada se Nikola Maljković, navodni pripadnik Makine grupe, osumnjičen da je direktni ubica Buhe, predao policiji posle dve decenije skrivanja, javio je Radar.
„Verovatno je u pitanju nekakav dogovor njegovih advokata sa sudom, da se on preda“, kaže Boro Banjac, nekadašnji načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), za BBC na srpskom.
„Ali ne znam kakav pravni postupak može da se vodi posle svega", dodaje.
Visoki izvor BBC-ja na srpskom iz policije, koji je tražio da bude anoniman, daleko je odsečniji: „Ko bi tek tako došao da odgovara za ubistvo policijskog generala, za šta mu potencijalno preti 40 godina robije, a da ne zna da će biti pušten?"
Buha je te noći sa prijateljima bio na jednom od splavova na Dunavu.
Ubijen je prilikom ulaska u automobil, u „najnezgodnijem trenutku“, dok je stavljao ključ u bravu, pisalo je Vreme 12. juna 2002. godine.
Mesto je bilo zgodno za to - otvoren prostor, žbunje kao zaklon, više pravaca za bekstvo.
„Patrola saobraćajne policije koja se našla u blizini, čuvši pucnjavu, bacila se na zemlju.
„Kad su ustali i provirili, bilo je kasno, napadači su već pobegli automobilom“, navodi se u tekstu Miloša Vasića i Jovana Dulovića.
Takav zločin nije viđen od ubistva policijskog generala Radovana Stojčića Badže u aprilu 1997. godine - takođe i dalje nerasvetljenog - kao i atentata na dvojicu policijskih pukovnika 1999, Milorada Vlahovića i Dragana Simića.
Momir Gavrilović, bivši službenik Državne bezbednosti, preteče Bezbednosno-informativne agencije (BIA), takođe je ubijen u avgustu 2001. godine.
Način ubistva Buhe, pisalo je Vreme, bio je „standardno beogradski“.
„Ovakav atentat, kažu iskusni kriminalisti, zahteva bar dva direktna izvršioca, bar jednog vozača, bar dva vozila, bar jedan siguran stan, obaveštajnu pripremu, telekomunikacije, logistiku i mnogo novca", piše u tekstu.
„Svi angažovani ljudi moraju biti hladnokrvni i pouzdani profesionalci".
Politički Beograd, dodaju, bio je „užasnut“.
„Naše mišljenje je bilo da je to ubistvo simbolično - da nije on lično bio meta, već da je to postao samo zbog zvanja generala", priseća se Korać.
„Izabran je da bi se još više destabilizovala situacija u zemlji, na sve poteškoće."
A one su bile brojne.
Odnos stranaka na vlasti, članica nekadašnje Demokratske opozicije Srbije (DOS), široke koalicije protiv Slobodana Miloševića, bio je pod velikim znakom pitanja.
Pre svega zbog tenzija između premijera Đinđića, lidera Demokratske stranke, i predsednika Vojislava Koštunice iz Demokratske stranke Srbije.
Kao neki od najvećih problema tog doba važili su loše stanje u privredi, snažan organizovani kriminal, komplikovana situacija na Kosovu, ostaci Miloševićevog režima u raznim granama vlasti i službe, kao i pritisci oko izručenja osumnjičenih za ratne zločine Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
Sve je dodatno zakomplikovano pobunom Jedinice za specijalne operacije (JSO), jedne od najelitnijih u zemlji, ali sa krajnje uputnim statusom - zbog čega su je nazivali i paravojnom formacijom - koja je u novembru 2001. otkazala poslušnost.
Vreme je tako te 2002. pisalo o „nedostatku političke volje i hrabrosti da se jednom za svagda raščisti sa nasleđem Miloševićeve vlasti i kriminalno-policijsko-udbaškim podzemljem“.
„Mislim da su ljudi koji su stajali iza ubistva Buhe želeli uvođenje vanrednog stanja, da neke druge snage preuzmu Srbiju, gde Đinđić više ne bi imao nikakvu vlast", smatra Korać.
„Naš utisak je bio da je to, paradoksalno, bilo političko ubistvo“.
„Što se motiva (za ubistvo) tiče, on je uvek u vezi sa ličnošću ubijenog.
„Upravo je na tom planu došlo do zaprepašćenja - Boško Buha je bio poslednji čovek za koga bi kolege policajci pomislili da mu preti tako nešto", pisalo je Vreme.
Rođen je 1959. u Virovitici u Hrvatskoj.
Stric mu je bio Boško Buha, slavni bombaš i narodni heroj narodnooslobodilačke borbe iz Drugog svetskog rata, koji je poginuo 1943. godine.
Po njemu je i dobio ime.
Završio je Fakultet narodne odbrane u Zagrebu.
Pre početka ratnog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) stiže u Srbiju i postaje šef policije u Sopotu, beogradskoj prigradskoj opštini.
Sredinom 1998. stupa na funkciju komandanta Brigade policije SUP Beograd.
Učestvovao je u ratu na Kosovu, gde je bio i ranjen.
Kao jedan od ključnih trenutaka njegove karijere mnogi pominju dešavanja pred 5. oktobar 2000. godine, kada odbija da interveniše protiv štrajka rudara Kolubare.
Isto je postupio i nekoliko dana kasnije u Beogradu, kada su u pitanju demonstranti koji traže ostavku Miloševića.
Početkom februara 2001. postaje šef beogradske policije, a 1. juna iste godine unapređen je u čin general majora.
Izvori BBC-ja na srpskom iz vrha tadašnje policije Buhu opisuju kao „poštenog" i „čoveka koji nije bio ni u kakvim kombinacijama i šemama".
U decembru 2001. postavljen je za pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti Sretena Lukića, kasnije osuđenog u Hagu za ratne zločine na Kosovu.
To je bila „smena unapređenjem“, izjavio je Filip Švarm, novinar Vremena, u dokumentarnoj emisiji „Srce zločina“ iz 2020. godine, na Radio-televiziji Srbije, o ubistvu Buhe.
Buhu je opisao kao „nekorumpiranog policajca koji nije imao čvrstu poleđinu u organizovanom kriminalu" i koji politički nije bilo eksponiran.
Kao takav bio je „strano telo koje smeta.
„Najlakše je bilo ubiti Boška Buhu", rekao je Švarm.
Posle Buhinog ubistva pokrenuta je „jedna od najvećih akcija policijskih akcija u Srbiji" do tada viđenih, pisali su mediji.
„Slučaj je proglašen prioritetnim zadatkom policije cele Srbije - radilo se danonoćno i kvalitetno", rekao je 2005. Milan Obradović, bivši načelnik beogradske policije, za Insajder.
Vesti su svakodnevno bile pune i informacija i spekulacija o ubistvu Buhe.
„Prevrnućemo i nebo i zemlju dok ne pronađemo počinioca“, izjavio je Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova Srbije, na konferenciji za medije.
„Zavirićemo u svako kriminalno gnezdo, privesti svakog kriminalca kog imamo registrovanog i ta će akcija imati trajan karakter sve dok ubicu ne pronađemo, predamo tužilaštvu i pravdi".
Prema jednoj verziji događaja, Buha je ubijen kako ne bi svedočio pred Haškim tribunalom.
„Ja sam sigurno, apsolutno i objektivno odgovoran za sve što su moji policajci radili (na Kosovu)", izjavio je Buha ranije.
„Išli smo da izvršimo naređenje, da se borimo protiv terorista i radili smo to na najbolji mogući način kako smo to znali i umeli.
„Spreman sam da kažem ono što znam, odgovaram za ono što sam kriv i time zaštitim sve ljude kojima sam bio komandant."
Međutim, Karla del Ponte, glavna tužiteljka Haškog tribunala, izjavila je da se Buhino ime nikada nije našlo u njenim spisima.
U međuvremenu je još jedna Buhina izjava privukla pažnju.
„Mafija pokušava da neke policajce uvuče u podzemlje i dodvori se nekim političarima iz DOS-a, da pretrče u njihov tabor", izjavio je 2001. za Nedeljni telegraf.
„Nude im razne usluge, novac, pa i dosijea da kompromituju političke protivnike, ne bi li dobili patronat za poslove."
Govorio je tada i o borbi protiv organizovanog kriminala.
„Nekada jaka auto-mafija je sasečena", kriminalnim grupama u Beogradu su oduzeti milioni, ali je „trgovina drogom u zamahu", naglasio je.
Boro Banjac, u to vreme načelnik novobeogradske policije - na tu funkciju ga je postavio upravo Buha - upravo takve medijske nastupe vidi kao razlog ubistva.
Na kraju su uhapšeni pripadnici Makine grupe.
Željko Maksimović Maka je u tom trenutku već je bio dobro poznat policiji zbog ubistva policajca 1995. godine, za koje mu nikada nije suđeno.
Imao je i reputaciju „hladnokrvnog ubice sa zaštitom službe".
Ministar Mihajlović se tada ponovo obratio medijima.
Rekao je da su pored Buhe, na listi za odstrel Makine grupe bili i premijer Đinđić, potpredsednik savezne vlade SR Jugoslavije Miroljub Labus, šef poslaničke grupe DOS-a Čedomir Jovanović i drugi visoki zvaničnici.
Maljković se pred hapšenje vratio u zemlju i pripremao ubistvo, istakli su iz policije.
Čije, nisu znali.
Dušan Mihajlović se u međuvremenu povukao iz javnosti i nije bio dostupan za izjavu o ubistvu Buhe.
Bio sam „samo političar", rekao je Nenad Milić, nekadašnji zvaničnik Liberalno-demokratske partije (LDP) i bivši Mihajlovićev pomoćnik, za BBC na srpskom.
BBC novinara je uputio je na Milana Obradovića, tadašnjeg načelnika beogradske policije.
General Obradović je odbio razgovor za BBC na srpskom o ovoj temi, rekavši da je već dugo u penziji i da je pogoršanog zdravstvenog stanja.
Zoran Živković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova SR Jugoslavije, kratko je za BBC rekao da se o slučaju ubistva Boška Buhe „ničega ne seća".
Andreja Savić, u to vreme direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA), uputio nas je uputio na sudske spise, rekavši da su oni „pravo mesto za informacije o slučaju".
Goran Radosavljević Guri, u to vreme visoki zvaničnik policije - u dokumentarcu RTS-a predstavljen kao prijatelj Buhe - nije odgovorio na pozive i poruke, kao ni Vladimir Vukčević, tada zamenik okružnog javnog tužioca.
„Mislim da će u sudskom postupku biti dokazano da je veći deo planova bio motivisan željom da se u Srbiji uspostavi slaba vlast koja bi tolerisala kriminal“, izjavio je Đinđić u novembru 2002.
Optuženi su Željko Maksimović Maka, Nikola Maljković, Vladimir Jakšić, Dragan Ilić, Slobodan Kostovski, Dragan Alijević i Goran Rajčić.
Maksimović i Kostovski su bili u bekstvu, pa im se sudilo u odsustvu.
Suđenje Makinoj grupi bilo je prvo u Specijalnom sudu u Beogradu, nadležnom baš za borbu protiv organizovanog kriminala.
„Mi smo prva postavka tog suda", kaže Radmila Dragičević Dičić, bivša sutkinja.
„Tada je počela primena Zakona o organizovanom kriminalu, gde smo primenjivali nove institute, istražne radnje, posebno 'svedok-saradnik'."
Optužnica je podignuta u aprilu 2003. i već u novembru 2004. doneta je oslobađajuća presuda.
Svi osumnjičeni su pušteni na slobodu.
„Nije bilo dokaza da se utvrdi krivica - odluka je bila jednoglasna", kaže Dragičević Dičić, članica tročlanog sudskog veća u prvostepenom postupku.
Suđenje Makinoj grupi poznato je i po korišćenju prisluškivanih razgovora koje su optuženi vodili.
Snimljeno je 36 sati materijala u 206 razgovora, pisao je B92.
Zbog toga su se optuženi pred sudom branili ćutanjem, kako nadležni njihove glasove ne bi mogli da povežu sa glasovima sa trake.
„Ništa nisu govorili, bili su kao nemi", priseća se Dragičević Dičić.
„Glavni dokaz je bilo to famozno prisluškivanje, ali tu nije bilo ničega što je konkretno moglo da ih poveže sa ubistvom Buhe, osim što se moglo utvrditi da su pojedinci iz grupe bili u blizini mesta gde je general ubijen“.
Maljkovićev telefon, sa završnim brojevima 71, lociran je te večeri nedaleko od hotela Jugoslavija, a utvrđeno je i da je bio u komunikaciji s brojem koji se završava na 67 - Vladimira Jakšića.
Tužilac Vladimir Vukčević je telefone smatrao važnim dokazima.
Neposredno posle ubistva, sa jednog od telefona je obavljen razgovor od četiri sekunde - tada je javljeno da je sve gotovo, izjavio je u emisiji „Srce zločina".
U prisluškivanim razgovorima se pominje i mogućnost ubistva premijera Đinđića.
Drugi važan dokaz u postupku protiv Makine grupe bila je izjava svedoka Slobodana Resimića da mu je Maljković priznao ubistvo generala Buhe.
Dragičević Dičić tu naglašava značaj „principa zakonitosti dokaza“, za koji kaže da je „garant fer i pravičnog suđenja".
On podrazumeva da se u postupcima ne mogu koristiti dokazi pribavljeni na nezakonit način.
„Resimićev iskaz nije pribavio ni tužilac, ni policija, već su postojale indicije da su to uradile druge kriminalne grupe i naravno da za sud to ne može da bude dokaz“, kaže Dragičević Dičić.
Sud je njegov iskaz na kraju odbacio kao nepouzdan, tvrdeći da je više puta menjao priču, kao i da je bio pod uticajem Dušana Spasojevića, vođe Zemunskog klana, koji je bio u sukobu sa Makinom grupom, piše KRIK.
Dragan Ilić Limar, jedan od optuženih iz Makine grupe, u međuvremenu je izjavio da su ga Spasojević i bivši komandant JSO-a Milorad Ulemek Legija mučili kako bi priznao ubistvo Buhe - što je Legija priznao.
Pogledajte video: Ko je Milorad Ulemek Legija
Milan Obradović, načelnik beogradske policije u vreme ubistva Buhe, uhapšen je zbog istrage zloupotreba ovlašćenja policije prilikom hapšenja Makine grupe.
U pritvoru je proveo dva meseca, a optužnica je kasnije odbačena.
Te 2005. je za Insajder istakao da Legija nije radio za beogradsku policiju.
Izjavu svedoka Resimića uopšte ne smatra ključnom, jer „nije rekao ništa što policija već nije znala".
Odluku suda da oslobodi Makinu grupu tada nije želeo da komentariše pošto, kaže, „poštuje njegovu nezavisnost".
„Imam pravo da kažem da je policija radila dobro - prikupljen je maksimum mogućih dokaza, ali je sud odlučio da ih nema dovoljno, što ne znači da nisu krivi", rekao je Obradović 2005. godine.
„Profesionalno se osećam nezadovoljan, naravno, iz prostog razloga što nije ostvaren krajnji rezultat rada policije."
Članvi Makine grupe na kraju su osuđeni samo za neovlašćeno posedovanje oružja.
U kući Dragan Ilića Limara, prilikom njegovog hapšenja, pronađena je velika količina oružja, među kojima su raketni bacač zolja, mine, više pušaka i pištolja.
Deo oružja bio je registrovan na Bezbednosno-informativnu agenciju, piše KRIK.
Radar o Iliću piše kao o današnjem funkcioneru vladajuće Srpske napredne stranke (SNS).
Vrhovni sud u oktobru 2005. poništava oslobađajuću presudu Makinoj grupi i postupak vraća na početak, ali su Maljković i ostali tada već bili u bekstvu.
Na pitanje zbog čega istraga ubistva Buhe nije donela rezultate, Boro Banjac odgovara kratko: „Verovatno nisu bile određene prave mete".
Banjac aludira na jednu od verzija ubistva Buhe koja se u međuvremenu pojavila u javnosti.
Ona kaže da su za sve odgovorni pripadnici Zemunskog klana, koji će samo nekoliko meseci kasnije igrati važnu ulogu u ubistvu premijera Đinđića.
„Verovao sam u zvaničnu verziju, ali posle smo kroz rad sa zemunskom grupom došli do saznanja da Buhu nije ubila Makina grupa, nego Zemunci“, kaže Banjac, koji je posle ubistva Đinđića vodio akciju Sablja, upravo protiv klana.
„Sad koliko je to dokazivo ili nije, to je posebna priča", dodaje.
Isto je za BBC na srpskom izjavio i izvor iz vrha tadašnje policije koji je tražio da bude anoniman.
Buhu je, kako kaže taj izvor, ubio Sretko Kalinić, jedan od najvećih ubica Zemunskog klana, osuđen na 30 godina zatvora za ubistvo Đinđića i druge zločine.
„To smo saznali iz razgovora sa njemu bliskim ljudima i svedocima-saradnicima, ali nikada nismo dokazali", kaže on.
„Zemunci su se plašili Makine grupe i na taj način su je kompletnu sklonili - Maka je nestao i dan danas ga nema, a Maljković se eto pojavio posle 20 godina", kaže izvor BBC-ja na srpskom.
Kao razlog ubistva vidi izjave Buhe o Zemunskom klanu i borbi protiv organizovanog kriminala koje „nisu mogli da mu oproste".
Kalinić u knjizi „Zemunski klan - ko je ko" tvrdi da su Buhu ubila braća Miloš i Aleksandar Simović, takođe članovi klana.
U vezu sa Zemunskim klanom dovođen je i policijski inspektor Slobodan Pažin, koji je radio istragu ubistva Buhe, piše KRIK.
Međutim, drugi izvor BBC-ja na srpskom iz vrha tadašnje policije kaže da su tvrdnje o pripadnicima Zemunskog klana kao počiniocima „neozbiljne".
„Mogućnost za to je ravna nuli - svi dokazi ukazuju na Makinu grupu", kaže on kratko za BBC.
Prema njegovim rečima, kada su Kalinića pitali da li je on ubio Buhu, odgovorio je: „Vi me pitate za jedino ubistvo koje nismo mi uradili".
Tu mogućnost negirao je i general Obradović u razgovoru za Insajder iz 2005. godine.
„Apsolutno stojim iza onoga što je beogradska policija uradila sa kolegama iz beogradskog centra Državne bezbednosti.
„Ne postoji nikakva mogućnost da je to ubistvo napakovano, namešteno, najmanje da je to uradio Zemunski klan ili bilo ko drugi", rekao je.
Pogledajte video: Zoran Đinđić - od nade za reformom do atentata
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Презиме
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar