Zašto je poguban jak dinar?

Doslednost kojom, pak, aktuelna guvernerka sprovodi ovakvu politiku prerasla je u krutost, a dinar praktično fiksirala na 123 za evro. 

Ekonomistima je čudno, tim pre što je inflacija u poslednje dve godine zbirno ispod 2,3 odsto, a kurs dinara je u tom periodu porastao jedva dva dinara. Apsurd je voditi restriktivnu monetarnu politiku u vremenu skoro bez inflacije.

Investicijama u razvoj

Ipak, gospođa Tabaković se na kopaoničkom Biznis forumu pohvalila da je zasluga Narodne banke Srbije za nisku inflaciju, mada će pre biti da je razlog drastičan pad cene nafte i niska kupovna moć stanovništva Srbije. Samo prvi razlog je toliko snažan da je inflacija prisutna u celoj Evropi i sve centralne banke se bore čak i nestandardnim metodama da je podignu do koliko-toliko podsticajnog nivoa. Naravno, nama u Srbiji, sa jezivim iskustvo najveće megainflacije, teže je razumeti da je po razvoj, posebno za mlade i siromašne, na duži rok grozota od deflacije mnogo opasnija.

Guvernerkino samohvalisanje i skroman doseg Biznis foruma motivisali su prethodnog guvernera Dejana Šoškića da reaguje i ukaže da je demagogija govoriti o privrednom razvoju pri 1,1 odsto rasta BDP prošle godine, mada mnogi kažu da je ova statistička cifra kasnije korigovana na 0,7 odsto. Šoškić je precizan: nakon relativno dinamičnog rasta u periodu 2000-2008. godine, zasnovanog na potrošnji i uvozu, usledila je osmogodišnja stagnacija, sa tri godine depresije, pa je lane BDP bio za milijardu evra niži nego pre osam godina.

Privreda je izgubila ukidanjem oko 200.000 mesta udarom globalne krize, a podatak da su investicije sa, inače nedovoljnih, 21,2 odsto 2012. godine umanjene na 16,7 odsto pretprošle i 18,8 prošle godine je porazan po tekuću ekonomsku politiku. Da bismo počeli izlaziti iz zone siromaštva i približavati se Evropi, neopohodan je u dužem periodu godišnji rast BDP od najmanje pet, dok bi stopa investicije morala premašiti dvadesetpet odsto BDP.

Zapravo, jedino ulaganja, i to u razmenjive, one koje se mogu izvoziti, robe i usluge vode rastu privrede, većoj uposlenosti i višim zaradama. Pri tome valja biti, kvalitetom i cenom, konkurentan, a biti takmac sa drugima je moguće ukoliko se poseduje i primereno znanje. Sticati nedovoljno primenjivo ili nedovoljno aktuelno znanje ne vodi konkurentnosti i zato bi deo ulaganja morao biti usmeren i u prosvetu i nauku.

Usmerenost na izvoz

Kada se zna da u nas izvoz, uprkos rastu poslednjih godina, pokriva tek 70 odsto uvoza, i to po cenu da smo izvoznici sirovina i da su nam najveći izvoznici gubitaši ili subvencionisani, vidi se da je manjak strane potražnje najveći uzrok privredne stagnacije i ogromne nezaposlenosti koja je za stotine hiljada nesretnika postala trajna. A jak, Šoškić ističe precenjen, dinar je velika prepreka povećanju izvoza.

Srbija je suviše malo tržište, ozbijnije uvećanje bilo koje proizvodnje ovde se može podstaći samo sa znatno većeg tržišta, ali toga neće biti ako se domaći dobavljači, porezi, plate, doprinosi i takse moraju plaćati u precenjenoj domaćoj valuti. Druga štetna posledica precenjenog dinara je izbegavanje Srbije ozbiljnijih grinfild investitora, jer ne mogu da u izvozu izdrže ovdašnje visoke troškove poslovanja.

Javni sektor potrošio državne kredite

Pa kako smo nadomešćivali izrazit inodeficit? Odgovor je inozaduživanjem države.

Tri poslednje vlade su prodajom državnih obveznica i bankarskih zapisa javni dug za osam godina sa 8,2 uvećali na 24,8 milijardi evra! Kada se još ukaže da su subvencije javnih i preduzeća u restrukturiranju, državne garancije za njihove kredite, budžetska dopuna za penzijski fond, uvećani troškovi za narod u demografskom kolapsu predimenzioniranog školstva, postaje shvatljivije da je na ove stavke, kojima se pretežno koristio javni sektor, u poslednjih osam godina izdvojeno čak 17,5 milijardi.

Praktično, dugom su se okoristili zaposleni u javnom sektoru i penzioneri, a vraćaće ga svi stanovnici niza narednih generacija. Jasnije je i koje su interesne skupine zainteresovane za aktuelnu monetarnu politiku, nadređenu čak i ekonomskoj politici u celini!

Profesor Milan Kovačević je dugogodišnji kritičar aktuelne ekonomske, a naročito monetarne poitike. Ističe da je studija Svetske banke pokazala da je za zemlje u razvoju destimulativno voditi politiku stablnosti valute na uštrb privrednog razvoja i zaposlenosti.

Pogubnost precenjenog dinara

Da ima problema u monetarnoj politici, videlo se i iz martovske posete delegacije MMF, zbog vanrednih izbora protokolarnog karaktera, dok je redovna revizija odložena za jun mesec, kada bude izabrana nova vlada.

Ipak, svetski monetaristi su savetovali slobodniju monetarnu politiku, odnosno manje intervencije deviznim rezervama. Objašnjenje je jednostavno: prošle godine inflacija je jedva dostigla 1,3 odsto mada je u režimu ciljne inflacije, za kakvu monetarnu politiku se Srbija odlučila još 2008. godine, plan bio 4,1 odsto, a sličan promašaj je bio i pretprošle godine. Tu se vidi mogućnost da se planirana inflacija dostigne puštanjem dinara da slobodnije fluktuira na dnevnom nivou.

Mada ima mišljenja da u sadašnjim uslovima slabe potražnje rast kursa od 12-15 odsto ne bi na rast cena (inflaciju) uticao više od ciljnih 4,1 odsto, guvernerka je, svakako imajući u vidu poželjan predizborni efekat kod socijalno nižih slojeva, ciljne grupe naprednjaka, istakla da "neće da cilja inflaciju, a da promaši sve ostalo". Dakle, jasno je istakla da je, praktično, odustala od zvanične monetarne politike ciljanja inflacije i prešla na populističku politiku ciljanog kursa dinara.

Tako smo u paradoksalnoj situaciji da imamo nisku inflaciju, a stabilan kurs valute i preskupe kredite. Pa ko onda da ovde ulaže u realnu ekonomiju, bilo da su proizvodi standardne robe poput metala, poljoprivrednih useva, hemikalija niže finalnosti, sklopljenih automobila ili it usluga i softvera.

Bankari trljaju ruke

Ko su, osim javnog sektora, još dobitnici ovakve monetarne politike? Odgovor je bankarski sektor.

Zamislite samo koliko banke, kada svuda u svetu imaju problema sa plasmanom i plaćaju kamatu na držanje novca na svojim računima, ovde jednostavno zarađuju pozajmljujući državi Srbiji devizni kredit (kupovinom obveznica) uz kamatu od 4,25 odsto. Nekoliko dana ranije, povoljniji kredit uz kamatu od 2,4 odsto pozajmila je čak i Zambija.

Na dinarskom tržištu hartija od vrednosti, zapisi NBS se prodaju iznad referentne kamatne stope od 6,5 odsto, što uz, praktično, fiksni kurs dinara, zajmodavcima, ovdašnjim bankama osnovanim inokaptalom, donosi ekstraprofit, tako reći bez ikakvog rizika. Politikom jakog dinara, država poskupljuje kredite i na domaćem terenu, te ih privredi čini nedostupnim. Posebno su preduzetnici i vlasnici malih i mikro preduzeća udaljeni od kapitala i oslonjeni na razvoj isključivo na osnovu sopstvene akumulacije. Takav razvoj je prespor, gubi se trka sa inorivalima i mala, potencijalno dobra preduzeća posustaju.

Dodatna nevolja je propis kojim država obavezuje banke da za svaki dinarski kredit izdvoji određena dinarska sredstva u rezervu i ta sredstva prikazuje kao devizne rezerve, računajući vrednost po oficijelnom, precenjenom kursu dinara. Time ne samo da se neosnovano uvećava iznos deviznih rezervi, već se povlačenjem dinara iz prometa povećava nelikvidnost i tako utiče na dodatno jačanje već ozbiljno precenjenog dinara.

Dakle, bilo bi dobro i pre nego što misija MMF dođe u novu, ovoga puta ozbiljnu reviziju, početi sa relaksirajućom monetarnom politikom, svakako imajući kao osnov novu razvojnu ekonomsku politiku, usmerenu na izvoz i proizvodnju, a neuporedivo manje na potrošnju i zaduživanje.

Autor: Živan Lazić