Država potisnula preduzetništvo

Piše: Živan Lazić

Zaraza kakva se ne pamti izmenila je mnogo toga u našoj svakodnevici. Nosimo maske, držimo distancu, rukovanje se očas izobičajilo, deca pohađaju digitalnu nastavu, u apotekama smo nagrnuli na vitamine, suplemente, cink...

Sve to je pandemija postigla tako reći preko noći i ne može se ljudima ništa prigovoriti; za sada nema bolje zaštite od masovne zaraze i još učestalijeg umiranja. Pronalazak vakcine i početak imunizacije uliva nadu da ćemo se vratiti u (novu) normalnost.

Ipak, još dugo opasnost će biti velika, time i život redukovan.

Tragom Kejnza

Vanredna situacija se odrazila i na ekonomiju, i to drastično. Nije iznenađenje, pandemija je toliko izmenila naš život da je istovremeno i suzbila potražnju i umanjila proizvodnju. Za razliku od klasičnih ekonomskih kriza kada se deformiše samo jedan od dva privredna stuba, aktuelna pretnja sasekla je oba.

Sve države sveta reagovale su, bar kada je ekonomija u pitanju, slično. Sledeći Kejnza, počele su da pozajmljivanjem para preduzećima, manjim davanjima građanima, održe likvidnost i kupovinu. Otuda i silna zaduženja svih država, tolika da su premašeni kriterijumi koje su svetski bankari postavili kao kritične.

I uspelo se, održala se kolotečina svakodnevnog života, na sniženom nivou funkcioniše i proizvodnja, po radnjama se kupuje, pad zaposlenosti, sem u početnom udaru, minimalan je s obzirom na jačinu pretnje. Nevolja je što niko ne zna dokle će pandemija da traje i hoće li se suzbiti pre nego što virus toliko mutira da drastično umanji efikasnost neobično brzo osmišljenih i proizvedenih vakcina.

Previše siromašan

Praktično, niko ne zna dokle će traljav život da traje, baš kao što nam nije poznato ni koliko se može ići u veštačkom održavanju ekonomije podsticanjem potrošnje i održavanjem likvidnosti na račun beskrajnog zaduživanja države.

Srbija se u nepoznanici prilično dobro snašla. Pad BDP gotovo da ni u jednoj evropskoj državi nije niži, očuvana je i zaposlenost.

Nije teško naći objašnjenje za relativno uspešno odolevanje pandemijskim pritiscima. Srpska privreda počiva na egzistencijalno neophodnim proizvodnjama na koje opasnosti najmanje utiču. Jednostavno, moraju se održavati. Ono malo finijih i delatnosti zavisnih od raskalašnih navika bogatih, na koje se oslanjaju razvijeniji, i ovde su žestoko pritisnute.

Što se tiče zaposlenosti, decenijski očajan demografski trend čini svoje. Već desetak godina u penziju odlaze brojne posleratne generacije, kada je u jednoj bilo od 120 do 146 hiljada rođenih.

Sa druge strane, u radno doba stupaju rođeni sumornih devedesetih godina prošlog veka. Ni u jednoj nema više od 75.000 rođenih, a još valja uračunati i brojne odlaske u inostranstvo. Drugim rečima, trebalo bi da kuburimo sa nedostatkom radne snage, što se, inače, i uočava kod gotovo svih tehničkih i zanatskih zanimanja. U ekstremnom demografskom pražnjenju nije bilo teško održati nisku nezaposlenost.

Kako pokriti deficit

Suština je da se kvalitet života u Srbiji podiže puževim korakom, pa se zaostajanje za razvijenijim ne smanjuje. Naprotiv, uvećava se. Time ostaje trend demografskog kolapsa, najgrublje posledice sunovrata zemlje na brdovitom Balkanu.

Ne može se reći da nije dobar rezultat pad BDP od cirka 1,3 odsto ako je u Nemačkoj šest, u celoj Evropi  verovatno i sedam i po odsto. Da pandemijska pretnja, ipak, opasno preti i nama vidi se iz spoljnotrginskog bilansa.

Tokom prvih deset meseci protekle godine skroman izvoz je dodatno snižen za 5,2 odsto i iznosio je 13,86 milijardi evra. Izvoz je beležio niži pad, 4,4 odsto i iznosio je 18,62, pa je razlika 4,75 milijardi. Do kraja godine, deficit je skočio na 5,7, previše za državu čiji će ukupni BDP biti 44 milijarde evra.

Do sada smo primetno niže trgovačke deficite pokrivali doznakama naših gasterbajtera i visokim stranim investicijama. Međutim, u pandemijskoj sezoni oba priliva su niža nego prethodnih godina. Doznaka je za oko 750 miliona manje, dok je u Srbiju strani kapital (za deset meseci) uložio 1,7 milijaradi, tećinu manje nego u istom periodu prethodne sezone.

Manjak privatnih domaćih ulaganja

Možda i veća slabost srpske privrede je malo investicija domaćeg privatnog kapitala. Teško da će dostići deset odsto BDP, oko 4,4 milijarde evra.

Ako se zna da bi stopa investicija, kako bismo počeli da umanjujemo zaostajanje za najsiromašnijim državama Evropske unije, morala dostići 26 odsto BDP, u čemu bi domaći privatni kapital trebalo da učestvuje sa najmanje 70 odsto, vidi se da srpski preduzetnici u svojoj državi baš i ne vide povoljan investicioni ambijent. Ulažu upola manje nego što bi trebalo, i to traje godinama. Tokom pandemije izostanak domaćih ulaganja postao je uočljiviji.

Srbiju pak baš ne uzbuđuje manjak domaćih investicija. Država je iskoristila, reklo bi se kreirala, prazninu i sama je delom popunila. Otuda gradnja silnih autoputeva, i tamo gde nema osnova za najmodernije trase.

Prevelik uticaj države na privredne tokove ostvaruje se i, za naše prilike, visokim izdvajanjima za subvencije. Vlast voli da pokazuje moć i neprekidno uvećava zarade u javnom sektoru, mnogo više nego što bi to bilo osnovano po ekonomskim rezultatima.

Subvencije i kapitalna ulaganja

Tako je u budžetu za tekuću godinu čak 330 milijardi namenjeno kapitalnim investicijama. Na prvi pogled deluje dobro da se grade autoputevi, ali među njima pitanje da li, sem Koridora 10, ijedan zadovoljava kriterijume o izgradnji.

Prvi je dovoljna frekventnost saobraćaja, a upravo ovaj podatak više se i ne pominje kada je reč o novim cestama. To je polazni pokazatelj, kada se ne zadovolji nema ni govora izgradnji o preskupih autodrumoca. Osnovna uloga masovne autoputne gradnje je, zapravo, podizanje državnog BDP na pomalo nasilan način.

Čak 120 milijardi dinara je namenjeno subvencijama, ali je samo 42 milijarde malo za poljoprivredu države u kojoj je svaki treći stanovnik egistencijalno vezan za ovu delatnost. Dobar deo državnih para predviđa se kao pomoć za čitav niz manjih aktivnosti, sa očitom namerom da što veći broj stanovnika stekne utisak da država brine o svima.

Takav pristup ne realizuje podsticaj onima kojima malo treba da uspeju, već liči vešto maskiranoj kupovini glasova. A sa milijardu evra u siromašnoj zemlji može mnogo toga da se kupi, birača ponajviše.

Privatnici pune, javnaši troškare

Što se tiče plata, u privatnom segmentu ekonomije jedva opstaju i dosadašnje. Rastu isključivo u javnom sektoru, nezaustavljivo.

Tekuće sezone predviđa se pet odsto rasta, dok je pandemijske godine ostvaren rast od blizu 11 odsto. Zbirno za dve godine planira se rast od 16 odsto. Nevolja je što nema ekonomskog osnova za ovakav trend.

Tako je pandemijske godine ostvaren pad BDV od 1,5 odsto, dok je plan za narednu rast ambicioznih šest odsto. Ukupni efekat, uvećanje 4,5 odsto, ne daje osnova silnom uvećanju zarada državnih činovnika. Uostalom, Fiskalni savet je ukazao da se već sada na zarade izdvaja 10,4, a ne bi smelo više od 9,2 odsto nacionalnog BDP. Kako je gotovo celokupan rast ostvaren u javnom  sektoru, država iz budžeta koji pune zaposleni u privatnom sektoru povlašćuje svoje činavnike, računajući da će, kao i uvek, biti i pouzdani glasači.

Nema šta, aktelna vlast se tokom korona-krize upregla da državu uključi u sve segmnete društva, u ekonomiju pre svega. Iskustvo, naše i svetsko, nam ukazuje da od tolikog upliva države ima samo štete, često sa teškim i dugoročnim posledicama.

Ali, koristi od ovakvog pristupa imaju aktuelni čelnici i sa njima bliski. Očito, u nas je sve podređeno politici, borba protiv opake pošasti takođe.