Menu 021

Kolji, i u supu!

Tatjana Tucić objavila je knjižicu priča i malo je reći - odlične su. Nastale iz radosti i tuge, euforije i depresije, iz samoće i straha - od starenja, smrti, neke iz zajebancije, a sve su, bez izuzetka, mali praznici prefinjenog pisanja.
Info 02.10.2019. | 14:01 > 12:24
Kolji, i u supu!
Foto: 021.rs
Junakinja ove priče autentična je novosadska faca, neko ko više od dve decenije radi u svetu kulture, umetnosti, neformalne edukacije i građanskog aktivizma. Feministkinja. Od 2008. vodi blog prelepifeler na kojem beleži zanimljive priče iz svog života.
 
Autentično, sočno i duhovito, tako piše Tatjana Tucić.
 
Izbor iz priča i dijaloga sa svog bloga napravila je sama i objavila ih - sama. Shodno raznim ludorijama o kojima piše, priče je spakovala u neobičan format - ljubavnog vikend romana. Za one koji zbog godina nisu stigli da primete to štivo na kioscima, u pitanju su ljubavne novele kojima su žene u komunizmu bordžijanski opijane pričama da je ishod svake ljubavne zavrzlame paket u kojem dolaze i konj i princ. Wrong! Very very wrong!
 
Tucićkine priče su originalne, nepretenciozne, namah urnebesne, neretko potresne, a od nekih čitaoca uhvati takav cerek da vilica ispada od smeha. Nedvojbeno, Tucić ima istančan osećaj za detalj. Piše duhovito subverzivno, sa nizom nejneočekivanijih detalja koji izviruju iz svakodnevnih situacija, detalja koji novelistu odvajaju od onih koji tek piskaraju. Upravo ti detalji svakoj njenoj priči daju poseban šmek i čvrst, kompaktan karakter.
 
 
Preduhoviti "Kolji, i u supu", naslov je priče koja govori o devojci koja je najzad srela savršenog frajera i odmah dobila - u naslovu priče satkan - savet kako da se odnosi prema tom, danas sve manje verovatnom fenomenu. U priči "Kad propadne subota" prepoznaće se sigurno svi koji subotu doživljavaju kao mitsko mesto u svojim nedeljnim planovima, od koje očekuju nemoguće, u koju polažu sve nade. 
 
I u priči "Tempirana bomba govana" Tanja govori o današnjim ženama i višestrukim identitetima koji su im nametnuti ili koje su same prihvatile, posebno o fenomenu nemanja frajera: "Ja kao da imam giljotinu među nogama i kao da se to pročulo po gradu". Ista priča pokreće i razmišljanja o tome kako sve manje grickamo dobrotu, a sve više smrdimo na laž. "A što ima ljudi koji nisu ok", zvuči posve naivno kao konstatacija, a zapravo je teza isprepletena razočarenjem i rezignacijom zbog činjeniice da nazadujemo kao ljudi. 
 
 
Odlična ironična priča stala je u naslov "Pravila se da starim" - o imperativu mladosti i teroru lepote kojima nas bombarduju sa svih strana, matrici koja postaje uslov postojanja u savremenom svetu.
 
Najpotresnija priča u ovoj zbirci - "Prkos i goruća ljubav" govori o rupi koja ostaje na duši nakon odlaska bliskih ljudi i kako se onda živi sa tom bolnom promajom u telu. "Tata se razboleo pre više godina, jer je prestao da voli život koji je svako jutro prepoznavao kao svoju stvarnost", kaže Tucić otpočinjući priču o tome kako se opraštala od oca koji je, kao i ona, znao da umire. Ova priča je malo remek delo.
 
"Voli svog idiota" duhovit je i izvrstan poetski zapis o prihvatanju sebe, sagledavanju svog karaktera, o potrebi ljudskog duha da se ludira, oslobodi, bude i nešto više od puke očekivane forme: "Kada bi samo svet bio sastavljen od više onih što grle budalu u sebi, nego onih što vek provedu ukočene trtice, u strahu da ne ispadnu budale. Ali fakat jeste, a malobroni to znaju, da je ličnosti koja se razvija potrebno da povremeno bude budala."
 
Još jedna nežna priča posvećena je pidžami, tako joj glasi i naslov "Pidžama", i čežnji za malo vremena samo za sebe, nakon dana u kojem su mozak vlasnice pidžame iscentrifugirali ljudi i dnevni događaji: "Brzo padnem u san, požurim tamo u nesvesno, gde je logika odnosa i događaja sasvim drugačija."
 
Poreklom Banaćanka, a rođena Novosađanka, nakon "Dva i po sata u Beogradu", u kojem je nekoć i studirala, Tucić bez po muke priznaje da voli taj grad sa kojim, nakon dvosatne šetnje, shvata da ima "zajedničku priču". Tom istom nostalgičnom korpusu priča pripada i "Martina mera života" - promišljanje o starenju, smanjivanju radijusa kretanja, sužvanju prostora i ubrzanju vremena...
 
U drugom delu ove nevelike knjige na pedesetak strana slede dijalozi o prijateljstvu, oku mudrosti, mističnim značenjima, kapitalizmu, depresiji, pesimizmu, ustajanju ili odustajanju, opakom ludilu ljubavi...
 
"Pred smrt, biće nam najlepše", fantazmagorična poskočica koja zakružuje ovu knjigu, opasno duhovita i smela - priča je o smrti, mali vispreni, gotovo ep, o pobedi duha nad fizičkim krajem.
 
Priče složene u sintagmu "Sigurnosti nema. Ali puno drugog ima", dopunjene još nekim sa Tucićkinog bloga, bile bi odličan književni poduhvat neke ozbiljne izdavačke kuće, a svakako bi dobro došao na smaračkoj i učmalo predvidljivoj savremenoj novelističkoj sceni Srbije.
 
P.S. Za knjigu - obratiti se autorki - preko bloga.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Jana
    04.10.2019 08:17
    Kupiti knjigu
    Zainteresovana da kupim knjigu
  • Boro Čorbo
    03.10.2019 04:58
    Evo opet sve čitam redom...;*
  • Sremica
    02.10.2019 15:37
    Pozdrav iz Srema. Sve je isto i ovamo!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Pravila i uslovi korišćenja Pošalji vest