Novosađanin osvojio Monblan, a nema novca za naredno takmičenje

Od 1.792 takmičara na "Ultra trail du Mont-Blanc", najznačajnijem takmičenju u ovom sportu, Momić je završio na 58. mestu u generalnom plasmanu i 18. u svojoj kategoriji. Za 20 sati uspeo je da pređe 119 kilometara sa visokim usponima po veoma teškom vremenu i terenu. Da bi stigao do Francuske, Momić se popeo na prvo postolje u Persenku u Bugarskoj, gde Srbiji doneo prvu inostranu medalju u ovom sportu, i na Staroj Planini. Iako je imao bodove za odlazak na Monblan, to nije bilo sigurno, jer nije bilo dovoljno sredstava, a sponzor se javio u poslednjem trenutku.

Čitav uspeh se podiže na novi nivo kada se shvati da ovaj takmičar dolazi iz nizije, a trke na kojima učestvuje su uglavnom preko 2.000 metara. Pritom, uslovi u kojima trenira su daleko ispod nivoa na kojem to rade profesionalci.

"Kada kažem takmičarima iz drugih zemalja da mi je kuća na 150 metara nadmorske visine, njima je to nezamislivo. Oni se u potpunosti posvete sportu i tako žive, a ja nemam tu mogućnost, iako imam želju. Moje pripreme za Monblan su bile daleko ispod standarda, vežbao sam na Fruškoj gori, koja je niska planina. Odlazio sam na pojedina takmičenja u našoj zemlji, gde bih osvajao medalje, ali i za to su neophodna sredstva. Na Monblan idu čitavi timovi, takmičare prate kolege u automobilima, koji ih bodre, daju ih hranu ili vodi, masiraju im mišiće. Za mene je to luksuz, kroz celu trku sam bio sam, iako sam se dve nedelje pred takmičenje povredio i pomoć mi je bila potrebna", priča ovaj 40-godišnji Novosađanin, najmlađi osvajač Fruškogorskog maratona.

Nepostojanje ozbiljnog sistema dovelo je do toga da se planinsko trčanje shvata zdravo za gotovo, zbog čega izostaju sponzori koji bi pružili pomoć takmičarima. Ipak, situacija u ostatku Evrope je znatno drugačija, trkači ne zavise od toga da li će imati novac za odlazak na takmičenje. 

"Sve više imam sedih i ne mogu dozvoliti sebi da traćim formu. Nažalost, zavisim od toga da li će neko prepoznati potencijal ovog sporta. Dobijao sam od raznih sponzora obećanja, ali i od grada da će mi pomoći, i naravno to se nije dogodilo. Sam sam ulagao svoja sredstva i to nije problem, ali jeste problem kada okolina ne primećuje da ti dižeš sport na novi nivo, radiš na njegovoj profesionalizaciji, i nemaš podršku u tome. Ovde se veoma teško dobija novac, čak iako se borite i radite na sebi", kaže Momić za 021.rs.

Iako pretrči desetine kilometara po brdovitim terenima, izgleda da je najveća prepreka za ovog sportistu - novac. Obraćao se svima, ali tek nekolicina se odazvala. Umesto da svoje vreme određuje prema takmičenjima, Momić ga određuje prema sredstvima. Kako kaže, problem je što novac konstantno odlazi u pogrešne ruke.

"Slao sam mejlove mnogim kompanijama, neke ne odgovore, a druge se zahvale na ponudi i od toga ništa ne bude. Onda posle par dana vidim da se reklamiraju u rijalitima. Zar je to zaista ono šta želimo da podstičemo? Zvali su me da se takmičim u inostranstvu, ali ne verujem da ću ići, jer nemam sredstava. Sve kreće od toga da li se nešto od strane države prepoznaje, kada to počne da se primenjuje onda ćemo imati više sredstava u sportu generalno. U Španiji, gde imate vrhunske sportiste, titulu najboljeg u godini odnese upravo trkač, znači da se to tamo neguje", dodaje naš sagovornik.

Da je potrebno novca za ovaj sport govori podatak da se samo za opremu izdvaja hiljadu i po evra. Trkači imaju posebne rance koji teže dva kilograma, jakne su teške 130 grama, a najjeftinija košta 200 evra. Ti uslovi moraju biti ispunjeni, kako bi takmičari uopšte učestvovali u trci ili kako bi izbegli penale u vremenu. Pored opreme, novac se izdvaja i za putovanja na takmičenja. Kako živi u Vojvodini, gde sličnih takmičenja nema, Momić uglavnom putuje po Srbiji, što mu predstavlja dodatni trošak.

"Kada sam pobedio u nekim trkama mislio sam da novac u budućnosti neće biti problem, ali prevario sam se. Stalno nešto čekamo i vreme prođe ni na šta. Problem je ako i drugi takmičari budu čekali, onda će sport nestati, a ima toliko potencijala i šteta je što se ne razvija. Potrebno je da to donosioci odluka uvide. Naravno, sve to deluje fino kada dođu rezultati, uspesi, tapšu te po ramenima, ali uvek postoji ta druga strana medalje gde si ti, nažalost, sam ili znaš da možeš da se osloniš na mali broj ljudi", zaključuje naš sagovornik

Kako bi dodatno popularizovao svoj sport, Momić je zajedno sa bratom Sašom osnovao klub planinskog trčanja "Uspon" u Bukovcu. Ipak, kako kažu, ni ta ideja još uvek nije do kraja realizovana, jer i su i za to potrebna sredstva.