Fotograf (ni)je pogrešio

Piše: Živan Lazić

Posetioci godišnje izložbe novosadskih fotografa "Objektivno" u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine zbune se pred fotografijom na kojoj prepoznaju konture Petrovaradinske tvrđave noću, uočavaju atmosferu frke, ali ne vide predmet slike. Ostaju upitani, pomalo zbunjeni.

Andrej Sabo je hteo prikazati mladića u vratolomnom noćnom penjanju uz tananu žicu. U pitanju je jedna od brojnih pratećih manifestacija Egzita, pomalo vašarska. No, učinio je nekoliko zbrzanih pokreta, pa se i u aparatu jedva vidi kontura ljudskog lika, na izloženoj fotki teško da je iko uoči.

Možda je mladi fotograf ispustio priliku snimiti adrenalin scenu. Međutim, nije pogrešio. Drugačije kazano, greška ima smisao.

Da, u pitanju je bunt mladog autora spram potpune marginalizacije čoveka. U moderno vreme pojedinac nikome nije potreban, pa zašto bi onda bio na slici. Industrija u čoveku odavno vido samo potrašača.

Za njih je jedino važno kako da u njemu razviju one konzumerske navike koje podstiču promet određenih proizvoda. Modernije korporacije zarađuju neslućene milijarde otkrivajući i preprodajući naše navike, afinitete, sklonosti, zapravo naše tajne, i to one što smo donedavno čuvali u najskrivenijem kutku intime.

Političari pojedinca gladaju kao glasača, vrednog kakve-takve pažnje jedino tokom izbornih kampanja. Lekari u nama vide "gutače lekova" pomoću kojih stiču bonitet kod farmaceutskih preduzeća.

Za državu smo dobri dok radimo, plaćamo poreze, doprinose i brojne ostale namete. Čim završimo radni vek, postajemo teret. Penzije su smišljeno izrazito niske, kako bismo naglo smanjili aktivnost. Fizički pasivne brzo će nas "udariti srčka", skromna i teško dostupna zdravstvena usluga biće zakasnela. Tako država postiže cilj da svako od nas što kraće opterećuje državni penzijski fond.

Sa svakim korakom u digitalizaciji uprave, za administraciju sve više postajemo broj, u binarnom zapisu. Sveli smo se na niz isprepletenih nula i jedinica.

Sve manje imamo potrebe da odlazimo u grad, mnogo toga, svaki danom sve više, plaćamo i kupujemo od kuće, internetom. Mnoge događaje, ranije mesta okupljanja i druženja, sada posmatramo iz kućne fotelje. Izumi 21. veka su učinili da nam susreti sa ljudima postaju sve ređi, nepotrebni, gotovo izuzetak. Mlađe generacije na telefon gledaju kao na muzejski antikvitet, njih zadovoljava jedino multimedijalna poruka.

Od škole se više ne očekuje da u nas razvija kreativne sposobnosti i podstiče različite načine razmišljanja. Uloga obrazovanja se svela da što pre formira radnika za privređivanje. A za rad u posve mašinizovanim delatnostima i nije potrebno neko naročito znanje, više je reč o obuci, mada se formalno proteže i kroz univerzitetsko, bolonjsko, školovanje.

Dakle, posmatrajući postavku u podrumu MSUV polako počinjemo da se pitamo da li je mladi Andrej Sabo pogrešio ili su nesmotreni potezi frojdovski motivisani; iz podsvesti. Ako je čovek postao toliko standardizovan da se u svim sferama života svodi na predmet, bilo u vidu zbunjenog glasača, binarno zapisane brojke ili automata za punjenje državnog budžeta, nema osnova da bude zanimljiv ni muzejskim posetiocima. Nije u funkciji, postao je suvišan.

Posledično, nema ga ni na fotografiji.

Ostale fotografije sa izložbe novosadskih fotografa "Objektivno"pogledajte u foto-galeriji.