Igranje sa decom, čitanje priča, razgovor - sve su to načini da se dete dobro opremi za svet koji ga očekuje. Jer, nije li to kako - a ne samo šta govorimo - jedan od načina pronalaženja što boljeg, tačnog, sopstvenim sposobnostima adekvatnog mesta u društvu.
Upravo o svemu tome, sinoć u Radio kafeu, u okviru ciklusa razgovora "Govorim, dakle postojim", govorili su Ida Bosnić, logoped i Saša Latinović, glumac i profesor scenskog govora na AU u Novom Sadu. Priča o govoru i teškoćama u prvim koracima do pravilnog izgovora neminovno se preplitala sa temom vaspitanja danas.
U vremenu brojnih komunikacijskih mogućnosti i vizuelno-čulnih izazova svakojake vrste, deci je posebno teško da održe koncentraciju i zainteresovanost za nešto, a to su osnove na kojima treba da stoji ono što uče, bilo da je u pitanju to kako da se ponašaju za stolom, kako da peru zube, do toga kako da govore...
Roditelji se teško suočavaju sa poteškoćama u govoru svoje dece, podsvesno to smatraju svojim ličnim porazom i dugo vremenu poriču da problem postoji, smatrajući ga simpatičnim. Međutim, kada simpatičnost preti da postane problem u napredovanju deteta, njegovom mestu u školi, među vršnjacima, poteže se za logopodeom, ponekad i psihologom, jer kada dete izgubi mogućnost da bude u istoj trci sa vršnjacima, tu već nastaju i ozbiljniji problemi generacijskog uklapanja.
Govoreći o svojim iskustvima u radu sa decom i roditeljima (a mnogo je lakše raditi sa decom, tvrdi logoped), Ida Bosnić kaže da primećuje trend svojevrsne ekspanzije glagola "želeti" i njegove negativne uloge u vaspitanju deteta, pa i razvoju govora. Istakla je da glagol "želeti" nije baš dobra forma razmene prava i obaveza među roditeljima i decom. Dotični glagol ne sme se koristiti u nekim situacijama.
"Ljubavi, da li želiš da obučeš kaput?, Dušo, da li želiš da jedeš? Zlato, da li želiš da obučeš pidžamu?... Takav način komunikacije sa detetom nije dobar za samo dete, kao ni model "kako dete okom - tako roditelji skokom". Dete vremenom počne da očekuje da se svi tako ponašaju, što nije moguće, i onda dolazi do sudara sa vetrenjačama. Dakle, to je potpuno pogrešan način bildovanja samopouzdanja detetu", ističe Bosnić.
"Dece je nekada bilo više, danas ih je manje i stoga predstavljaju svojevrsnu dragocenost. Matrica ponašanja i odnosa prema njima, potpuno se, čak dramatično, promenila u poslednje dve decenije", kaže Saša Latinović.
"Najjednostavniji primer toga je da je nekada najvažnije biće u kući bio najstariji član porodice, neki deda na primer: on je prvi sedao za sto i sve se vrtelo oko njegovih navika. Danas je pak u centru svih zbivanja jedne porodice njen najmlađi član. Deda ne sme ni da primiriše stolu dok dete ne jede", podseća Latinović.
To ne mora da bude obavezno ni dobro, ni loše ukoliko se ne preteruje, a preteruje se, i to na štetu deteta, što je kasnije vrlo primetno u njegovom odnosu prema drugim životnim situacijama, smatra Saša Latinović. Na Akademiji umetnosti nisu blagi prema onima koji ne govore tačno, Akademija je tu da ih najpre nauči pravilnom disanju kao osnovi dobrog govora.
"Prvo ih odučimo njihovih lokaliteta, zavičajnih akcenata, a onda na nekoj godini pomno se bavimo baš time, jer glumac mora da zna da govori svakojako", kaže Latinović, glumac izuzetne govorne kulture.
Upravo zbog lošeg načina disanja, tačnije neosvešćenog disanja, često u javnom govoru čujemo mnogo nepravilnosti, ne čujemo dobro glumce na sceni, voditelji i spikeri nam govore nerazgovetno, a tek političari...
Zanimljivo je da je nekada osnovno pravilo scenskog govora bilo da glumac mora da govori tako jasno i glasno da ga čuje i baba u 12. redu. Danas se poneki teško čuju i iz drugog reda. Latinović misli da su za to krivi reditelji, jer od glumca traže prirodnost, "da ne glume", pa onda glumac uđe u zamku privatnosti, odnosno pomeša privatno i prirodno.
Kao jednu zanimljiivost iz glumačkog života, Latinović je ispričao da glumci koji drže do sebe i svoje profesije svoj glas uoči svake predstave zagrevaju "brzalicama" osmišljenim da "zagreju" celokupnu govornu aparaturu.
Tokom večeri bilo je reći i o "sapetom jeziku", tzv. ankiloglosiji, koju roditelji često smatraju za glavnog krivca za kasno progovaranje. Danas je, međutim, dokazano da se "sapet jezik" može "navežbati" i da operativni tretman nije neophodan. Bosnić je istakla da su kod svih teškoća u govoru najvažniji upornost, disciplina i vežbanje onoga što logoped osmisli za određeno dete.
Latinović je podsetio i koliko malo razmišljamo o svom govoru i jeziku i koliko mu dajemo malo vremena i prostora, a zaslužuje ga, jer to kako govorimo mnogo govori o nama.
Onako kako brz i nervozan govor, sa gutanjem slova i jedva hvatanjem vazduha, svedoči o napetosti i nesređenosti, tako i tečan i tačan govor predstavlja čoveka sređenih misli koji sigurnim koracima ide ka svojim delima.
OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju -
LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!
Komentari 4
Sale NS
Istina...
Bravo
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar