Menu 021

Ispovest Novosađanke: Minutaža za platu i goli život na kruzeru, rijaliti kakav je teško zamisliti

Ekonomista po obrazovanju, do devedesetih je radila u stamenoj trgovačkoj firmi koja je pod najezdom pacova devedesetih neslavno propala. Potom je bila menadžerka prodaje u vojvođanskom predstaništvu svetskog brenda koje su ugasila pravila kapitala, onda je ušla u pedesete koje lažnomotivišući ženski časopisi nazivaju novim četrdesetim...
Novi Sad 29.02.2020. | 10:00 > 12:41
Ispovest Novosađanke: Minutaža za platu i goli život na kruzeru, rijaliti kakav je teško zamisliti
Foto: 021.rs
Snežana Oreb radila je ceo svoj vek. Podizala je porodicu i decu, i onda u 52. godini, uz nebrojeno nedopustivih poniženja i prezira zbog "pogrešnih godina", ostala bez posla.
 
Ova rečenica mogla bi da bude početak nekog dobrog dramskog teksta, koji - dobre priče radi - najavljuje borbu i preokret, ali je danas nažalost priča mnogih žena u srednjim godinama nad kojima se uglavnom nadvije jedno definitivno konec.
 
Priča naše sugrađanke Snežane Oreb sasvim je realna a specifična je ipak po nečemu, po čemu mnogo ostalih nije: po borbi i odlučnosti da se ne posustane, po nesagledivom optimizmu i veri u sebe, jer kako drugačije objasniti da se u potrazi za poslom, u svojoj 59. godini, obrela na rečnom kruzeru…
 
"Često kažem da nije bilo dovoljno što su nam zatvorili fabrike i firme, oduzeli pravo na rad i dostojanstven život u skladu sa našim sposobnostima i znanjem, već su započeli i krvavi rat, da nas potpuno dotuku i obezljude. Zato smo danas takvi kakvi jesmo, nesolidarni, bez empatije i lepe reči i razumevanja za drugog".
 
To sam i napisala u svojoj knjizi "Ništa lakše…", nedavno promovisanoj u novosadskom Radio kafeu, koja je, nakon svega što sam doživela, na neki način bila moja terapija, kaže Snežana Oreb i dodaje:
 
"Htela sam da napišem podsticajni testament drugim ženama koje su prošle slične priče, ili koje će ih nažalost tek proći, da znaju da one ni za jednog nadređenog nisu stara žena, baba, debela žena, krakata žena, žena ovakvog ili onakvog izgleda… Sve te reči ubijaju čoveka. Marginalizuju ga, diskriminišu. To se zove mobing".
 
Nju, međutim, ta iskustva nisu obeshrabrila. Naprotiv, probudila su u njoj optimistički inat koji ju je dalje vodio da pomera granice mogućnosti za druge izbore:
 
"To me prošle godine odvelo na rečni kruzer, na kojem sam radila kao sobarica i doživela liberalni kapitalizam u njegovom neshvatljivo surovom obliku. Ovde kod nas život je zaista surov, ali sve ono što mislimo i maštamo o radu na zapadu često nije ništa manje surovo i strašno, ili bar nije ni blizu istine", kaže Oreb za 021.rs.
 
Nakon poslatog CV-a, razgovora i provere engleskog putem skajpa, Snežana Oreb dobila je posao sobarice na kruzeru koji je uključivao dvonedeljne ture Budimpešta - Amsterdam. Bila je najstarija među 40 članova posade.
 
Kada su joj javili da je prošla testiranje, dobila je kartu i otputovala u Beč, gde su je čekali šofer i kola koji su je odvezli u Linc, odakle je brod krenuo. Sve je vrlo profi, vrlo prijatan doček radnika. Ukrcali su se par dana pre turista, da bi očistili brod i pripremili ga za kruz. Tako su, naime, interno zvali svaku dvonedeljnu turu.
 
Na brodu, dugom 135 metara bilo je 200 turista, mahom starijih od 70 godina. Posadu čine ljudi sa svih strana sveta, najviše sa Filipina i iz Rumunije, Oreb je bila jedina iz Srbije.
 
Go, fast, faster!
 
"Posada je smeštena u donjem, mašinskom delu broda, ispod nivoa reke, kabine su 3x3 metra, deliš ih uvek sa nekim, moja cimerka bila je Rumunka. Spavala sam na gornjem krevetu, što je prilično klaustrofobično, plus, ukoliko dođe do kočenja, ili sudara, pad sa kreveta je neizostavan.
 
Teško da može da se spava, čak i kad si preumoran. Putuje se noću, brodovi neprekidno trube, zvuk sirene skoro da ne prestaje. Neverovarno je koliko je gust saobraćaj na reci, ponekad bih mislila da putujemo nekim autoputem, a ne rekom.
 
Inače, sirene moraju da se čuju kao upozorenje, jer su sudari česti. Kruzeri su toliko veliki, a saobraćaj tako gust da se prilikom mimoilaženja brodovi skoro dodiruju, nekad bude jedva pola metra između njih.
 
Imaš radno vreme: smene su od 6 do 14 sati i od 18 do 22, ali ako te pozovu i mimo tog vremena, moraš da se odazoveš. Na brodu neretko rade cele porodice, i više je muškaraca nego žena, skoro 65 odsto.
 
Za sve što radiš postoji minutaža koju moraš da poštuješ. Za 8 minuta moraš da spremiš sobu, za pola sata moraš da opeglaš (na mašini) 200 stolnjaka. Posao koji sam ja radila sama nekada su radile tri žene, ali je vlasnik kompanije odlučio da prištedi.
 
Svi nadređeni stalno, ali neprekidno, kad god te sretnu viču: Go, go!, Fast, fast!, Faster! Stalno si u strahu da nisi dovoljno brz i dobar.
 
 
Minutaža za platu i goli život
 
Cela posada mora da poštuje strogo utvrđena pravila. Jedno od njih je da se sa gostima ne sme razgovarati, niti imati bilo kakav kontakt. Nekada su gosti radoznali, pa se raspituju o vama, ali ništa im ne smete otkrivati o sebi ili brodu, jer ako to šefica sazna - ne bude baš prijatno.
 
Između posade - glas ne sme da se povisi, zidovi su tanki, moramo da šapućemo da nekog ne probudimo. Staf je surov međusobno, cinkarenja je dosta, nema solidarnosti… Filipinci se jedino drže zajedno. U svoje društvo ne primaju nikoga čak i kada smo van broda, kada imamo slobodno.
 
Ima tu raznih priča, ljubavnih, sklapanja i "rasklapanja" brakova, raznog mobinga i uznemiravanja… Mnogo se pije kada se ne radi, zato se dešavaju i padovi sa broda. Na našem ga konkretno nije bilo, ali sam čula od onih koji su već radili na brodu da se to neretko dešavalo.
 
Na bezbednosti se, bar nominalno, mnogo radi. Požari su na kruzerima česti, meni se, npr. u sobi zapalila klima. Na brodu na kojem sam bila, nije bilo lekara. Svako nosi svoju malu, ličnu apoteku. Poneko ima i "rečnu bolest", jer sve se neprekidno ljulja i mrda, i morate da pije tablete protiv nje.
 
Postoje razna dežurstva, jedno od njih je night watch tokom kojeg se obilaze kontrolne kote na brodu. Tom prilikom upisuje se sve primećeno na brodu. Svako ko je dežuran mora biti vrlo oprezan, jer radi noću, pod je od čelika, klizav, nema zaštitnih ograda, koridori su izuzetno uski i klaustrofobični.
 
Izlažete se opasnosti i mimo toga, kada hodate tim koridorima (unutrašnjim hodnicima se ne ide da ne uznemiravaš goste, osim ako to posao ne nalaže), uz stepenice, niz stepenice, sa teretom, po kiši vetru, i opet napominjem - sve je često klizavo i mokro, i nema ograde… Ako zapnete za sajlu - povreda je neminovna".
 
Na brodu na kojem je radila Snežana Oreb, dva puta nedeljno imali su simulaciju poplave i požara. I tada su svi, ceo brod, morali da budu pod punom ratnom opremom. Što nije uvek lako, jer gosti broda su uglavnom stariji ljudi, a i posada nije suštinski obučena za požar i poplavu.
 
"Meni je čudno da se nesreće poput one u Budimpešti ne dešavaju češće jer su propisana dva minuta, od oglašavanja sirene za opasnost do izlaska na palubu, gde stoje pojasevi za spasavanje. Nemoguće je ispoštavati to ako si u dnu broda gde je smeštena posada a imaš stare, pa time i sporije goste, uske koridore i paniku.
 
Ako tome dodamo statistiku koja kaže da je samo sedam minuta dovoljno da brod potone, očigledno je da još treba poraditi na bezbednosti…
 
Tome u prilog ide i to da npr. u vešernici ima blizu 10 mašina koje neprekidno rade, kada su vežbe stalno ti ponavljaju da moraš voditi računa gde ti je aparat za gašenje požara, ti to tada znaš, ali čim vežba prođe, stvari ga zatrpaju…".
 
Monkay night
 
"Kakvi su gosti, pitate? Meni je bilo šokantno koliko ljudi ne vode računa o higijeni. To što sam viđala u sobama ne može se prepričati rečima. Neverovatno je gde smo mi kao civilizovana bića stigli.
 
Ipak ono što me kao ljudsko biće najviše porazilo su tzv. monkay night koje se organizuju jednom tokom jednog kruza. Tada članovi posade moraju da zabavljaju i animiraju goste, i to tako što maskirani sede unutar kruga koji naprave gosti. Sve zgleda prilično uvredljivo i krajne nedostojanstveno.
 
Neverovatno je koliko je daleko čovek spreman da ide u ponižavanju, šta je sve u stanju da uradi za pet evra.
 
Molila sam šefove da me zbog mojih godina, kao najstarijeg člana posade, poštede, pa sam na kraju u tom krugu samo sedela, maskirana, što samo po sebi nije ništa manje neprijatno.
 
Kao neki kontrapunk toj večeri je veče koje se uvek organizuje na kraju svakog kruza, kada se imenom i prezimenom, i imenom zemlje iz koje dolazimo, u svečanim uniformama predstavimo gostima.
 
Riba, varivo i kolač
 
Na brodu ima i dosta pozitivnih stvari. Recimo, čistoća je na neverovatno visokom nivou. Jako se vodi računa da prašine nigde ne bude, kako u gostinskim tako i u našim sobama. Nadrljaš ako glavna hauskiperka pređe prstom negde i naiđe na prašinu. Menadžerka npr. u bilo koje doba dana ili noći ima pravo da uđe u tvoju sobu i proveri čistoću.
 
Peškiri se menjaju četiri puta dnevno - pa i više ako treba a posteljina - nekad i svakog dana. I članovi posade mogu da koriste vešeraj kad god i koliko god hoće.
 
Brinuli su takođe da nam ishrana bude odlična. O tome se baš vodilo računa. Neobični su samo bili termini obroka, a sve zato da se ne bi remetila satnica obroka gostiju.
 
Doručak je bio u 9, ručak u 11, a večera u 17 sati. Jeli smo u posebnom uglu restorana, svako sklanja svoj tanjir. Sve se mora jesti sa jednog tanjira. Tako se na njemu nekad nađu riba, varivo i kolač. A kako da pojedeš kolač koji miriše na ribu?
 
Što se plate tiče, poslodavac je izuzetno fer. Ona je, po ugovoru, fiksna i iznosi 1.500 evra, a po kruzu dobijaš još 700-800 evra. Izgleda mnogo, ali kad te ubace u mašinu da svakome neprekidno moraš da govoriš da je sve "fine", sav novac je besmislen.
 
Čak i ako prekineš ugovor pre datuma do kog si potpisao da radiš, uredno te, bez zatezanja i ikakvih penala, isplate do poslednjeg centa".
 
 
Moj prozor u vrtlogu reke
 
Na propitivanje, kako izgleda život na brodu van radnog vremena, i kada izađe sa broda, Oreb kaže:
 
"Kad shvatiš da se pod tobom sve ljulja, bukvalno i metaforički, onda - ili odmah odeš, a mnogo ljudi brzo odustane, ili odlučiš da ćeš pobediti i tu prepreku.
 
Ja sam birala ovo drugo i izdržala sam dva meseca, iako sam potpisala ugovor na šest meseci. Moja cimerka je otišla kući sedam dana pre isteka celog ugovora. Nije više mogla da izdrži, rekla je da ide kući da nešto obavi i više se nije vratila.
 
Kada sam imala pauze na brodu, zvala sam svoje, ti razgovori su me spasavali, pričala sam sa cimerkom, ili bih pisala dnevnik. Od njega nastaje moja druga knjiga koju pišem, zvaće se "Moj prozor u vrtlogu reke". Čitala sam, razmišljala kako sam dospela tu... 
 
Posustaneš, prosto padneš u očaj, čak i ako to nije tvoja priroda. Rad, i uopšte boravak na brodu, je iz domena nekog jako čudnog rijalitija. 
 
Kada sam imala pravo na izlazak obilazila sam sve te lepe gradove: Amsterdam, Majnc, Vircburg, Regensburg, Pasau, Linc, Beč, velelepne dvorce, i to je bilo pravo uživanje…
 
Vera u sebe i solidarnost
 
Ne, nemam gorčinu zbog svega. Nekad ranije, nekad kasnije shvatiš da sreća nije isključivo negde drugde, da nije uvek izvan tebe. Da je ona zapravo u tebi.
 
I sada radim posao koji je ispod mog znanja i mogućnosti, ali radim i to u društvu koje ne prihvata određene godine jedne žene. Nije me sramota zbog toga, već sam srećna što mogu da radim i privređujem, jer verujem da nismo rođeni u fotelji i da je svako iskustvo razred više u školi života.
 
Svaka žena može da napiše knjigu uvreda, diskriminacije i poniženja koje je doživela. Ispričala sam ovu svoju priču kao neku vrstu upozorenja a trudiću se da zadržim lepa sećanja, bar na te gradove, na cimerku i šeficu koja je na rastanku plakala i rekla mi da se čuvam da ne bih zarađene pare trošila na lekare.
 
Ispričala sam moje iskustvo da bi mlade žene koje odlaze u nepoznato, u potrazi za poslom, znale s čim će se možda susresti, da bi umele da reaguju i ne dozvole da ih ponižavaju.
 
Za početak treba povući granicu preko koje se ne sme. I uvek mora da postoji drugi rečnik komunikacije. Uvrede nisu njen jezik.  
 
Da bi to sve mogao - moraš da veruješ u sebe, da se podigneš i kad te gurnu i padneš a svoju decu sam učila i da uvek budu i solidarna. Ja, nažalost, solidarnost nisam doživela, ali sam bila solidarna, i u tome je moja sreća".
Autor: 021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Pirocanac
    11.09.2020 16:14
    Ajde dosta.
    Kako vas bre nije sramota, u nasoj zemlji kukate kako vam je mala plata i nema posla, a kad treba da se raaadi za 2000€ mesecno onda je mnogo posla i ponizavanja. Pa ti radi ovde za 300€ i uzivaj, a sto se tice šatro nekog ponizavanja od strane brodske kompanije.. ma daj.. Nema od toga nista, oni toliko paze na te stvari da je to neverovatno, nego nije dupe naviklo na rabotu. Znam sta pricam radim godinama na brodovima i odlicno mi je gledas svoja pisla i uzivas a ugovor procitas pre potpisivanja sve lepo pise. I da ne koristim padeze i ne znam pravopis jer sam iz Pirot. Pozdrav za kolege "mornare" mirno more(reka) :))
  • Katarina
    01.09.2020 22:49
    Mislim da se zbog godina i zbog rada u neka sretnija vremena gospođi nije svidelo na rečnom kruzeru. Ja imam skroz drugačiji doživljaj, do duše radim na prekookeanskim brodovima (kao konobar sad barista) . I jedva čekam da ponovo prorade kruzeri. Radimo ko crnci, vremenom se navikneš, nemaš vremena da razmišljaš, da brojis dane, samo radiš, gledaš priliku da izađeš napolje, svaki dan se nešto dešava, svaki dan radiš, 9 meseci, oko 12 sati, upoznajes stalno nove ljude, što goste što kolege sa kojima radis,...... Jedan drugi život totalno. Ali znamo za šta radimo, kome se ne sviđa i misli da kući može isto ili više da zaradi, može da ide kući slobodno. Nije za svakog.
  • Ppp
    02.03.2020 23:39
    Zivot
    Zivim u australiji preko 23 godine i to je medju visoko razvijnim zemljama najbolja zemlja na svijetu....apsolutno bez premca....pristojne plate svako zna za sta radi .ko nije zadovoljan ide dalje moze da se prkvalifikuje postoje kursevi i placa drzava ...nastoji da sto vise ljudi zaposli kako bi olaksala socijlna davanja...i ima ogromnih mogucnosti za zaposljenje...jedno je sigurno mora se raditi za novac ...neslaganja medju ljudima je uvijek bilo i bit ce...sigurno na zapadu nije kao sto je nekad bilo ali zavisi od zemlje do zemlje.....jedno je sigurno da nikada ne bih zivio u SAD ...sve sto smo gledali nejad je bila holivudska maska i nista nije istinito....uspjet ces ako si prevarant i gazis preko leseva...oni visoko skolivani su u boljoj poziciji ostali samo tavore a 40 miliona amerikanaca postenog naroda gladuje i ide u kuhinje koje drze uglavnom crkve i nesto sto pomaze drzava a i to se razlikuje od drzqve do drzave...ko ne vjeruje neka pogleda na you tube...ljudi gube kuce jos rade a zive u kolima medicinsko osiguranje mogu da zaborave ako nisu milioneri jer sve placaju...s5oje u ranu zoru u kilometarskom redu samo da taj dan dodju na red kod doktora koji ne naplacuje posjete...ima toga jos....
  • Dragana
    02.03.2020 22:36
    Gospodjo
    Gospodjo ja ne znam gde ste vi mislili da idete da radite? Nakon 2 meseca mislite da ste kompetentni da nekoga savetujete? Na osnovu mog visegodisnjeg radnog iskustva na recnim I okeanskim kruzerima savetujem Vam da se ostavite ove teme Posto slobodno mogu reci NEMATE POJIMA!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest