Fani Blagojev - Novosađanka koja je svoju splitsku luku našla na Dunavu

Fani Blagojev, Splićanka rođenjem, Novosađanka je već skoro četiri decenije. U Novom Sadu je ispisala svoj život i trenutke, zbog kojih, kaže, ima mnogo razloga da kaže "Život je lep" ili  "lip", svejedno je, jer tačno je i jedno i drugo.

Ovo je priča o jednoj naizgled običnoj ženi koju su obožavale generacije učenika Škole za dizajn "Bogdan Šuput", iz jednostavnog razloga jer im je svojim primerom svakodnevno ukazivala zašto je važno da stalno ukrštaju svoje stavove sa mišljenjima drugih ljudi, da ne odustaju od imperativa pravde i dobrote i da gaje u sebi strpljenje za čoveka koji stoji naspram njih.

Upravo tome ju je odmalena učio otac dok je pored njega u šlapicama trčkarala po vrelim splitskim pločama. To najbolje što je iz rodne kuće ponela združilo se tokom života sa Danteovom rečima iz "Božanstvene komedije" Sequi il tuo corso e lascia dir le genti (Prati svoj put, a svet neka priča šta hoće), koja je postala njen modus vivendi.

Ujedno, ovo je priča o ženi koja nije odustala od sebe ni nakon što je višak istorije razbio jednu plemenitu istorijsku tekovinu, a nju iz školske katedre katapultirao u kulinarske vode i to u godinama kada nije baš uobičajeno menjati navike, a tek ne potpuno restartovati život.

"U Zagrebu je bila opšta politikologija, neki opšti smer, ne sećam se više, a u Beogradu je bio još i taj nastavni smer koji je mene zapravo zanimao, jer sam oduvek htela da budem nastavnica u školi. Tako sam Split zamenila Beogradom. Imala sam sreću da sam imala divne profesore poput Ratka Božovića i Ilije Stanojčića, a na studijama desila se još jedna divnoća: upoznala sam Stevana, mog budućeg muža koji je bio na novinarstvu."

Tako počinje priču o svom životu Fani Blagojev, nekada profesorka marksizma, a danas članica gastronomske posade jedinog novosadskog broda koji ne plovi, a kojim mnogi, i leti i zimi, jedino tako isplovljavaju na Dunav.

"Posle studija trebalo je videti vraćam li se u Split ili dolazim, ne u Beograd, već u Novi Sad. Na veliku tugu mojih roditelja što odlazim tako daleko od njih, birala sam Novi Sad. Bila je to 1981. godina, diplomirala sam krajem septembra, a već u decembru sam počela da radim u školi "Bogdan Šuput".

Tako je to bilo nekada, posao vas je čekao posle diplome. Obožavala sam školu, đake, sve što je imalo veze sa nastavom. Bila sam tek nekoliko godina starija od onih kojima sam sa guštom govorila o humanističkim principima. Slagali smo se sjajno. Učili da mislimo, da se razumemo.

Tu negde '90. godine, kako je počela da nestaje ona zemlja, kako su prestajale mnoge stvari - nestao je i predmet koji sam predavala. Moj marksizam pretvorio se tako u jednom trenutku u sociologiju, filozofiju i građansko pravo – sve sam to predavala, dok '96. godine nisam dala otkaz. Mislim da ljudi ni danas suštinski ne razumeju marksizam kao humanističku nauku, već ga vezuju za socijalistički režim."

Na pitanje, kako se nosila sa tim nestajanjima jednog i rađanja nekog drugačijeg sveta, da li je u takvim trenucima više prizivala more, Fani Blagojev, čija rečenica pri svakom pomenu Dalmacije, lagano klizi u predivnu splitsku melodiju, natopljenu smolom i solju, kaže da se od Splita nikad nije rastala.

"U meni još uvek kuca taj splitski 'uvik kontra duh', tu u meni su i Oliver, i Džibo, i klape, i Smoje, i 'Mala Florami'. Svake godine smo leti porodično išli u Split, pa i tokom rata, preko Mađarske. Dalmaciju u srcu nose i moje dve kćerke koje su praktično i tamo rasle u ono što jesu danas.

Iako sam sa 19 godina otišla iz Splita, i nikad se više tamo nisam vratila da živim, osećam da sam tamo i dalje na svome. Evo, dok ovo pričam, ja hodam Splitom, Voćnim trgom, rivom, evo me kraj 'Hajdukovog' starog igrališta, takozvanog Placa, kod Parka Emanuela Vidovića, tu mi je bila gimnazija, blizu je i HNK. Na tom potezu je i kuća u kojoj sam odrasla. Moja Dalmacija i dalje je vrlo živa, pulsira u meni snažno."

Ova splitska Novosađanka dodaje da nije od onih ljudi koji postoje samo ako se druže sa ljudima koji su potekli iz istog mesta. Poznaje neke novosadske  Dalmoše, ali se ne druži sa njima samo zbog toga. Mora biti i neki drugi ozbiljan ljudski povod za druženje i zbiližavanje, ističe i okreće se Dunavu kao njenoj novoj splitskoj luci...

"Ne znam kako je sa ostalim ljudima sa mora koji su u Novom Sadu, ali za sve moje novosadske godine nisam uspela da se povežem sa Dunavom. Tako je bilo sve do prošle godine.

Moj muž isticao je stalno kako smo mi dva kontrasta: on sa Dunava, ja sa mora, nisam to mnogo fermala, samo sam dugo, ne znam ni ja zašto, bagatelisala Dunav. Jesam, pokušala sam se kupati u njemu, ali mi nije išlo. Iako sam verovala, čak videla da ume da bude plav, posle mora bio mi je mutan i zato sam ga se podalje držala.

Prosto, nisam mu dala priliku da me očara sve dok prošle godine sticajem životnih okolnosti nisam dobila ponudu da radim u brodskoj kuhinji. Tako sam u rana jutra počela da ga posmatram, pa onda i u razna doba dana, da ga nalazim plavog i mirnog, tako da pomislim da gledam bonacu na moru. Mirisi mu nisu morski, ali su mirisi vode, a kad nju prošaraju patke, labudovi i galebovi, čovek mu ne može odoleti", otkriva Fani.

Sagovornica 021.rs u svom novom poslu nalazi i dodatnu simboliku, jer ju je, ne samo vratio vodi, već i mladosti koja je na brodu okružuje.

"Strast za kuvanjem otkrila sam 2010/2011. Tada sam počela da se bavim sitnim zalogajima, kolačičima, tortama, napravila sam čak i stranicu na instagramu “'Funifood'. Pronašla sam kulinarsku strast u sebi, čak sam išla na obuku za kuvara i postala VKV kuvarica, ali nisam znala šta je profi kuhinja.

To sam otkrila u svojoj 61. godini. U tom trenutku nisam znala koje su moje fizičke mogućnosti. Naravno, imaš i neka svoja uverenja koja ti ne služe baš mnogo.

Sada sam tu godinu dana, prevazišla sam sva svoja mentalna i fizička ograničenja. Ako je ovo, nazovimo ga zatvaranje nekog mog radnog veka, onda mogu da kažem da sam počela radeći sa mladima i da, evo, završavam radeći  sa mnogo mladih ljudi. Jedan moj kolega ima dedu mojih godina, jedna je devojka 2000. godište, glavni kuvar sa kojim radim je 90. godište. Poštovanje među nama možda su u početku gradile moje godine, ali danas ono počiva na radnoj etici.

Bude teško, prevruće, možda naporno, ali uživam, ta mladost oko mene me puni divnom energijom i snagom", priznaje Blagojev i dodaje:

"Žao mi je što su danas ljudi u stalnoj trci za preživljavanjem, za stizanjem nečega zbog čega ne uspevaju da žive i dišu ovaj trenutak. Ne stižu da uživaju u svojoj deci, da razmišljaju o svojoj egzistenciji, ne stižu ni da razmisle žele li taj život koji ih je uhvatio pod svoje. Mi smo to mogli. Imali smo šansu da budemo ono što smoo želeli. Žao mi je što ova deca život počinju iz treće brzine, iz histerije, nekog imperativa da se mora još brže. Ko će da misli o humanizmu kad se mora stići norma."

Zato je ljude danas tako lako izmanipulisati, baciti im kosku, skrenuti pažnju sa onog što ih se stvarno tiče, veruje sagovornica.

"Daš im da raspravljaju o novim nazivima ulica koje će oni i dalje zvati starim imenima. Može se novosadska Pašićeva nazvati nekim novim imenom, ali će ona za ljude uvek biti Pašićeva, isto kao što će nekadašnju splitsku Balkansku svi zvati tako, iako se ona danas zove Vukovarska. Sećanje oko nekog emotivnog pejzaža ne možeš izbrisati ni gumicom, ni dekretom", zaključuje Fani Blagojev i na kraju deli još jednu humanističku misao iz svog nastavničkog opusa.

"Ne znam kako bi se na nivou kolektiva mogao čoveku vratiti taj osećaj humanizma, potrebe za humanijim svetom na širem nivou. Možda bi to neki povratak u prirodu mogao to da uredi, da nas ljude svede na pravu meru. Iako sam nekada na predavanjima govorila o čoveku kao društvenom i prirodnom biću, tek danas razumem da bi povratak humanističkim naukama mogao biti moguć upravo kroz autentičan povratak prirodi."