Novosadska profesorka koja je znanjem osvojila publiku: Učiteljima bih dala najveću slobodu

Novosađanka Ljiljana Radulović Dimitrov svojim učešćem u tri kviza, a zahvaljujući znanju i stavu, privukla je veliku pažnju. U razgovoru za 021.rs priča o svom životu, obrazovanju, kvizovima...
Novosadska profesorka koja je znanjem osvojila publiku: Učiteljima bih dala najveću slobodu
Foto: 021.rs

Te 1954. godine Milovan Đilas je smenjen sa svih funkcija, a Naser je preuzeo vlast u Egiptu. Pričalo se o Bikiniju, ali ne zbog toplog leta, već zbog hidrogenske bombe. 

Rokenrol je počeo da zaluđuje planetu, a "Rock Around the Clock" se popeo na vrh top lista. Dok su Ameri ukrotili senatora Mekartija, koji je svuda video komuniste i neprijatelje države, sa druge strane gvozdene zavese, komunisti su otvorili prvu nuklearnu elektranu u svetu. 

Če Gevara se te godine protiv kapitalizma borio u Gvatemali. I, konačno, 10. decembra 1954. godine, srpski i hrvatski pisci i lingvisti postigli su Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. A samo nekoliko dana ranije, u Novom Sadu, prevremeno se rodila beba koja je izrasla u profesorku, a potom i učesnicu kvizova koja, verovatno, zna većinu proizvoljno nabacanih zanimljivosti na početku ovog teksta. 
 
"Ja sam nedonošče, beba kojoj nisu davali najbolju prognozu, ali sam bila radoznala, pa sam valjda htela pre vremena da upoznam svet. Bila sam jako sitna, mala, lekari su govorili da će dete biti bolešljivo, da će s njim biti problema. Međutim, do 13. godine nisam imala boginje, bila sam, što bi se reklo, žilava. I od prvog dana jako radoznala. Iako sam rođena ranije, prohodala sam sa samo devet meseci, što je bilo čudo, a dosta rano sam i progovorila", kaže na početku razgovora za 021.rs Ljiljana Radulović Dimitrov.
 
Ova penzionisana profesorka prava iz Novog Sada prvi uspeh u kvizovima postigla je pre četiri godine u "Slagalici", a veliko interesovanje za nju usledilo je nakon pojavljivanja u "Poteri", pa potom u "Stigni me ako znaš". O kvizovima koji su joj doneli popularnost biće reči kasnije, najpre dolazi ono što joj je obeležilo najveći deo života - škola i obrazovanje. 
 
Deluje da se način na koji profesorka priča ne razlikuje mnogo od načina na koji odgovara na pitanja voditelja - sve dolazi prilično lagano. Može se reći i novosadski. Premda, kaže, Novi Sad se izmenio u tolikoj meri da se neke ulice ne prepoznaju, a svakoj vlasti zamera to što se dirao centar grada i što je u njega trpana novogradnja. Razgovor sa njom vodimo u kući u centru koja je ostala sačuvana, u prostorijama redakcije 021.rs, u Miletićevoj ulici, što ne bi bilo od posebne važnosti da sama ne ističe da je početak njenog života prostorno obeležen Miletićevom, Njegoševom, te sokakom Zlatne grede.
 
"Meni je to rano detinjstvo i mladalaštvo prošlo u ovom krugu. Sa tri meseca sam krenula u jaslice, u Zlatne grede, pa sam potom došla u 'Plavog zeca' u Miletićevoj. Onda je stigla na red osnovna škola u Njegoševoj ulici, koja se i zvala po Njegošu. Bila sam poslednja generacija pre nego što je ta škola postala Svetina gimnazija. Ja sam se ipak odlučila da budem đak Zmaj Jovine gimnazije, jer je ona oduvek bila pojam. Završila sam gimnaziju i onda sam otišla nešto dalje, na Liman, na Pravni fakultet. To sam sve vrlo brzo odvozala, diplomirala sam pre 23. godine, sve u jednom cugu. Moj muž je govorio kako čitam sve - sitna slova, kurziv, ono što je bilo predviđeno za magistarske studije. Bila sam student generacije i moje ime i dalje stoji zapisano u biblioteci", priča Ljiljana. 
 
 
Konfekcija
 
Kada je završila fakultet, kako kaže, shvatila je da više nije dete, da nema tate i mame koji su tu uvek da zaštite, te da mora da radi. Vratila se u Jovinu gimnaziju gde je predavala stručne predmete na Pravnom smeru, bila je razredni starešina i ima, dodaje, jako lepe uspomene sa prvim generacijama. U međuvremenu, profesionalni poziv vodio ju je i u Karlovačku gimnaziju, pa u Saobraćajnu školu "Pinki". Na kraju, penziju je dočekala u školi u kojoj je sve počelo - Jovinoj gimnaziji.
 
"Ne učimo samo mi učenike, već i oni nas. Sećam se kako su mi deca iz Matematičkog odeljenja smišljali asocijacije i onda ja to rešim, oduvek sam volela asocijativne igre. Bili neki bezobrazni pa mi predlagali da me nauče preferansu, govorili da imam kefalo za to i da je igra dobra za vijuge. Rekoh im da može, ali tek posle nastave, pa ako se dogovorimo, onda ćemo i to igrati", priča kroz smeh naša sagovornica.
 
Ipak, primećuje da postoje nedostaci u obrazovanju, jer nastavnici imaju malo slobode da sami kreiraju program i da se prilagode deci, odeljenju ili generaciji, koji se razlikuju. 
 
"Svako obrazovanje kod nas i bilo gde je konfekcija. Imate program i taj program morate da odradite. To je ono što se od vas traži, a ja sam uvek govorila da treba da se prilagodimo. Ne možete vi u svakom odeljenju uraditi 100 odsto programa, nemaju sva deca tog interesovanja ili potencijala. Treba pronaći ono što ih interesuje", kaže Radulović Dimitrov, dodajući da bi individualni, sokratovski pristup bio najbolji "jer je on svakog učenika poznavao u dušu i svakom je davao znanje za koje je smatrao da bi trebalo da ga primi, oblikujući ih tako da budu različiti". 
 
 
Smatra da bi jedini izlaz iz toga bilo prilagođavanje nastavnika odeljenju i njihovim mogućnostima, te upoznavanje sa gradivom koje nije nužno deo programa. 
 
"Mi se uvek okrećemo istoku ili zapadu, a ja kažem deci da pogledaju sever. Vidite te Skandinavce, čini mi se da je njihov način života i funkcionisanja najpošteniji, pa hajde da se izborimo da se nekako i mi podignemo gore, u visine", dodaje ona.
 
Ponekad sebe možemo da uhvatimo pri misli o tome šta bismo uradili da smo vlast. Pitanje upućeno Ljiljani Radulović Dimitrov nije se odnosilo na to šta bi radila kada bi bila vlast, već je bilo u vezi sa tim da li smo kao društvo svesni važnosti učitelja, nastavnika i profesora u obrazovanju (akcentujte različito) jedne generacije. Ipak, svoj odgovor započinje sa tim šta bi uradila da je ministarka prosvete, odnosno da ima vlast na pet minuta. Odgovor je: dala bi najveću slobodu učiteljima.
 
"Učitelji su jako bitni, taj prvi kontakt deteta sa školom je važan. Imala sam sreću da promenim tri-četiri učiteljice, što uopšte nije loše, možete da promenite škole, upoznate više ljudi, više različitih profesora, naučite se tako toleranciji i prilagođavanju. Učiteljima bih dala maksimalnu slobodu, jer oni su ti koji bi trebalo da vam otvore oči u prve četiri godine. Ne volim to nametanje rasporeda odmah na početku, pustila bih decu da uče kroz igru. Uzećemo veliki papir, napisaćemo slovo 'A', pa da vidimo šta sve možemo od toga da uradimo, šta da nacrtamo a da počinje na to slovo. Ono što je Duško Radović radio u 'Slovo na slovo', to je bilo genijalno. Tu je i jako važna kreativnost učitelja", navodi za 021.rs profesorka. 
 
Ne svojom krivicom
 
"Ko me je prijavio? Sama nisam, niti mi je to nekada padalo na pamet", kaže Ljiljana na pitanje otkud ona u kvizovima.
 
A "krivica" je na snaji. Kada je pre četiri godine dolazila da obiđe unuče, dočekala bi da počne "Slagalica" i onda bi davala odgovore na pitanja koja nisu bila postavljena njoj. Snajka ju je prijavila, bez njenog znanja, i kada je stigao poziv, nije bio red da odustane. Uostalom, to se i uklapa u njenu tvrdnju da je odvažna, te da su Miroslav, Miloš i Milorad, njeni saigrači u "Poteri" bili tri musketara, dok je ona, naravno, bila neustrašivi D'Artanjan. Zato je i išla na najveću sumu, jer tako radi onaj koji se ne boji.
 
"Ne možete da se pripremite za kviz opšteg znanja, kulture i informisanosti, jer vas tu pitaju sve i svašta, pa ponekad idete i na osećaj, logiku ili sreću. Da daju temu onda bih se ja okružila literaturom, enciklopedijama i to iščitavala. Međutim, stvari za kviz jednostavno pokupite kroz život, čitanje, filmove, muziku, putovanja vam donesu mnogo saznanja. Ja sam najviše saznavala kroz čitanje, to mi je hobi, imam bogatu biblioteku i uvek sam uz knjigu", priča naša sagovornica. 
 
  
 
Bila je, kaže, iznenađena kada je shvatila da su kvizovi gledani i da je privukla toliku pažnju. Smatra i da je nedostatak ukusa koji je ponuđen kroz rijaliti programe pomogao kvizovima da se izvuku i da zbog toga dobijaju na ceni. Između ostalog, u kvizovima se gledaoci identifikuju sa takmičarima, dok pitanja koja im se postavljaju nisu "nikakve ekskluzive", već stvari o kojima dobar procenat gledalaca može nešto da zna. 
 
"Osim toga, na kviz niko ne dolazi zbog novca, sa 100.000 ili 200.000 koje osvojite ne možete ništa da rešite. Sada su me pitali kako živim posle svega ovoga, a ja im odgovoram da živim lepo, po srpski, ko sav normalan svet - švorc! Kako su pare došle, tako treba i da odu, a na lepo su došle i onda na lepo treba da budu i potrošene. Čim su novci stigli rekla sam da unučad treba prvi put da se osole, da se voze avionima i da se deda i ja provedemo sa njima."
 
Postoji jedna stvar koja joj je zasmetala, a to je što se u prvi plan isticalo da je "prva žena" koja je uspela da odbrani iznos od 700.000 dinara u "Poteri", dodajući da postoji jedan osećaj snishodljivosti prema takmičarkama. 
 
"Nema smisla praviti podele. Kada se žene pojave na tim takmičenjima onda vas prime sa nekom dozom snishodljivosti. To se videlo i po ponudama, što je meni smetalo. Obično se ženama daju neke 'džentlmenske' ponude, donja uvek bude više od onoga što dobijaju kolege, a gornja je približna, uz sve računanje da će se uzeti najniža suma kako bi se stiglo do finalnog dela. Mislim da žene imaju veliki potencijal i da nas ima mnogo koje bi mogle da odigraju isto kao i ja, čak i bolje. Nema potrebe za tim da se pravi razlika između nas i muških takmičara. Jedino što smo mi u manjini, manje se prijavljujemo, ne znamo što je to tako, ali ja sam pozvala i žene da se prijave, pa da budu mešoviti timovi", dodaje profesorka Ljiljana.
Zapisujte...
 
U nekoliko navrata novosadska profesorka ukazala je na to da joj knjige znače mnogo. Sa dve godine je imala bukvar i nastala je porodična frka kada ga je izgubila. I danas čita što više može i književno obilazi svet, jer mašta ne poznaje granice. Postoje neke obavezne stvari, tako svake godine čita dobitnika NIN-ove nagrade i ponekad se složi sa izborom, ponekad ne. Nobelova nagrada za književnost je takođe obavezna. Odrasla je na klasici i znalo se, kaže, da se moraju pročitati ruski, francuski i nemački pisci.
 
"Tu je naše obrazovanje jako šuplje, jer mi uglavnom radimo evropske pisce. Radi se nacionalna književnost, što je normalno, i onda radite neke veće romane. Na druge kontinente ne zalazimo. Pre nekoliko godina Američka ambasada je gimnaziji poslala njihove udžbenike i tada sam se frapirala. Oni od dece prave građane sveta, kada sam otvorila njihovu književnost, tu je bila i Afrika i Azija, upoznavanje sa svime što na ovoj našoj šari postoji. Kod nas toga nema. Nema nikog iz Afrike, iz Azije se pominje jedino Tagore, od američkih pisaca pomalo Fokner i Tven..."
 
 
Dodaje da se zaljubilja u književnost latinoameričkih pisaca, od Markesa, preko Borhesa, do Ljose. Uživala je čitajući Margerit Jursenar i Svetlanu Velmar Janković. Trenutno, naša sagovornica je "na severu". Nakon Bakmana, ove jeseni i zime posvećuje se "Mojoj borbi" Karla Uvea Knausgora, pisca koji je svojim šestotomnim autobiografskim romanom prodrmao svetsku književnost.
 
"U poslednje vreme stalno čitam prozu. Poezija vas nekako potroši, ja nju volim, ali ona se piše sa emocijom - ili iz velike radosti ili iz velikog bola. I ako se kojim slučajevim identifikujete sa onim što je pisano iz bola, onda se to teže podnosi", zaključuje naša sagovornica.
 
I na kraju se verovatno interesujete šta je ono što dolazi sledeće, u kom kvizu i kom izdanju ćemo videti profesorku koja je pobrala brojne simpatije. Međutim, Ljiljana Radulović Dimitrov kaže da ne planira da učestvuje u nekom novom kvizu. No, ima jednu želju, a to je da se kroz tri-četiri godine, kada napuni sedamdesetu, ponovo oproba u "Slagalici". 

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Zbogom pameti

    20.11.2021 15:56
    Svaka čast profesorki.
    Sve što je rekla trebalo bi da udje u udzbenike i da pročitaju svi u ministarstvu prosvete i ostalim institucijama koje rade na školskom programu!
    Onaj deo o učiteljima je suština našeg poraza odnosno o profesorima.
    Svaka čast i Zoranu Striki na članku.
  • Lemi

    20.11.2021 11:41
    Divna žena...
    ... iz naroda, a nama kroje kapu političari. Rečenicom o učiteljima je sve rekla.
  • Jelena

    20.11.2021 11:13
    Pravni smer, Zmaj Jovina
    Bravo za moju divnu profesorku Ljilju! Bila je izuzetna i pre 40 godina !

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Vesti