Njega su doveli u zloglasni logor 1942. godine i primorali da tetovira brojeve na ruke hiljadama logoraša. U logoru je Sokolov upoznao Slovakinju u koju se zaljubio. Knjigu je napisala Heder Moris iz Melburna i zapravo joj je to prvi roman. Međutim, ubrzo je preveden na 17 jezika, a samo u SAD-u, u štampi je već 500.000 primeraka i knjiga je upravo dospela na prvo mesto Tajmsove top liste.
Ono što je najneobičnije u vezi sa ovom neverovatnom ljubavnom pričom jeste da je uglavnom istinita. U stvarnom životu Sokolov je bio tatu majstor u Aušvicu i tamo je upoznao Gitu Furman. Par se kasnije venčao i preselio u Melburn gde su dobili sina. Moris je intervjuisala Sokolova nekoliko godina pre njegove smrti 2006. godine i prvo je napisala scenario za film, ali kasnije je to pretvorila u roman.
Lali Sokolov rođen je 28. oktobra 1916. u Korompi, današnjem gradu Krompahi u Slovačkoj, koji je u to vreme bio na teritoriji Kraljevine Mađarske. U aprilu 1942. Sokolov je, budući da je bio Jevrej, završio u Aušvicu. Kao i svi logoraši, i on je dobio tetovažu s brojem. Njegov broj bio je 32407. Po dolasku najpre je radio na izgradnji baraka, budući da se broj logoraša iz dana u dan povećavao, ali je oboleo od tifusa.
Budući da više nije mogao da obavlja teške fizičke poslove, dodelili su ga Pepanu, čoveku koji je tetovirao logoraše. Četiri nedelje kasnije Pepan je naglo 'nestao' i Loli je počeo sam da radi njegov posao.
Loli se ubrzo pridružio tzv. Politische Abteilungu, što je značilo da će imati nad sobom jednog SS-ovca koji je morao da nadzire njegov rad. Zbog toga imao je kakvu-takvu sigurnost od egzekucije. Dobio je jednokrevetnu sobu i nakon posla slobodno vreme je mogao da provodi kako je hteo.
U julu 1942. među novim kontingentom logoraša bila je i Gizela "Gita" Furman. Došla je u grupi žena koje su čekale da im Lali istetovira broj. Dobila je, prema verziji u knjizi - broj 34902. Svoju donekle privilegovanu poziciju Lali je iskoristio da Giti spasi život tako što joj je slao hranu i poruke preko SS-ovca koji ga je nadzirao. Uspeo je da je preseli i u bolju radnu jedinicu.
Kako je i sam kasnije priznao, u logoru se bavio švercom nakita koje su mu davali zatvorenici u zamenu za hranu i druge usluge. Dva dana pre oslobađanja Aušvica od strane sovjetskih vojnika, a bilo je to 27. januara 1945, Sokolova su prebacili u drugi koncentracioni logor - Mauthauzen-Gusen. Iskoristio je priliku i pobegao u svoje rodno mesto, a zatim u Čehoslovačku kako bi pokušao da pronađe Gitu budući da više nije znao šta se s njom desilo je s njom i gde je završila. Jedino što je znao bilo je njeno ime i prezime. Zbog toga je otišao u Bratislavu, glavnu ulaznu tačku za povratak preživelih logoraša.
Prolazile su nedelje, ali nije uspeo da joj uđe u trag. Sve do jednog dana kada su se sreli na ulici. Venčali su se 1945, a svoje prezime Ajzenberg promenio je u rusko Sokolov. Otvorio je fabriku u Bratislavi i počeo da prikuplja novac za podršku stvaranju države Izrael. Međutim, komunistička vlast ubrzo mu je nacionalizovala pogon, a njega su ponovno zarobili i zaplenili mu imovinu. Uskoro je pušten iz zatvora, pa je mladi par odlučio da pobegne iz zemlje. Uspeli su 1948. i emigrirali u Australiju.
Sokolov i njegova supruga odabrali su Melburn i tamo otvorili fabriku odeće. Njihov sin Gari rodio se 1961. godine. Njegova supruga kasnije se vraćala u Evropu da poseti porodicu, ali Sokolov nikada više nije želeo da vidi kontinent na kojem je proživeo najgore užase.
Nakon Gitine smrti 2003. godine, konačno je progovorio o ratnim strahotama jer je ceo život proveo u strahu da će ga proglasiti saradnikom nacista. Tokom naredne tri godine Heder Moris je razgovarala s njim i na tome je nastala knjiga "Majstor za tetoviranj Aušvica". Loli je umro tri godine nakon Gite.
"Namera knjige nije da bude akademska istorijska publicistika, to ću ostaviti akademicima i istoričarima", kaže Moris. "To je priča o Laliju. Ispričala sam događaje onako kako bi ih Lali ispričao. To je njegova lična priča i on je ispričao svoju verziju. Ne kažem da neko drugi ne bi drugačije gledao na ceo događaj. Ali ja sam pisala Lalijevu verziju."
Čitaocima se roman sviđa jer se temelji na istinitoj priči.
"Postoji stvarno veliki interes za fikciju koja se temelji na istoriji i životnim pričama stvarnih ljudi. Ono što čitaoci dobijaju su zapravo memoari. Imaju osećaj da poznaju osobu i da i sami žive život glavnih likova. To je roman pa zato ne treba proveravati činjenice, iako i roman mora imati verodostojnost", rekla je Sara Nelson, izvršna urednica u Harperu, koja knjigu opisuje kao neobični hibrid memoara i fikcije.
Sokolov je u romanu anksiozni, ali plemeniti heroj koji pomaže mnogim kolegama zatvorenicima. U svom intervjuu 1996. on je oslikan kao simpatični oportunista čija genijalnost leži u tome da se snalazi u svakoj situaciji i zaista nema sumnje da je stvarno pomogao mnogim zatvorenicima. Takođe je rekao kako je trgovao na crno raznom robom s mnogim stražarima i zapovednicima.
"Bio sam blizak s SS-ovcima, ali niko u logoru nije znao ništa o tome", priznao je jednom Sokolov.
Piter Blek, bivši istoričar u Memorijalnom muzeju Holokausta u Sjedinjenim Državama, izjavio je da su zarobljenici koji su "bili u stanju da pomognu ljudima takođe bili u stanju i da ih povrede". Da bi zadržali svoje položaje, rekao je, "morali su da prihvate takvu ulogu."
Gari Sokolov, sin Lalija i Gite, rekao je da je njegov otac zahvaljujući tome preživeo. Garija su poslednjih godinu dana kontaktirali brojni čitaoci knjige.
"Svaki autor koji pretvara činjenicu u fikciju mora da pronađe način kako će predstaviti vreme i izostaviti događaje koji ne doprinose priči. Moraju biti ekonomični s vremenom i brojem slova", kaže autorka.
Gari Sokolov je rekao da mu je smetalo što je ime njegovog oca u knjizi pogrešno napisano - "Lale". Međutim, lažni broj na ruci Gite Furman ne menja priču. Ona je zaista bila zarobljena u Aušvicu i to od 1942. do 1945. Tu je upoznala i budućeg muža, ali dobrim poznavaocima istorije i onima koji su proučavali Aušvic to može da zasmeta. To takođe potkopava verodostojnost drugih priča, kao što je ona u kojoj Sokolov priča o fudbalskom meču između zatvorenika i stražara.
Jedan recenzent to je nazvao "apsurdnim" i "nemogućim", ali događaj ima argumente iz drugih izvora.
Gari Sokolov, sin Gite i Lalija setio se da je njegov otac često pričao o tetovažama, ali je njegova majka oko toga bila suzdržana. Furman je uklonila tetovažu kad je imala 60 godina. Na pitanje zašto je u knjizi majčin broj baš 34902, sin Gari nije znao odgovor. Ipak, ljubav je bila stvarna.
Komentari 2
Nebojša
Od opljackanog je otvorio fabriku koju su mu komunisti oduzeli ali mu jr opet toliko ostalo da plati sve da se dokopa Australijr i da tamo otvori odmah i fabriku.
Nada
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar