Grinje žive na našem licu i počinju da se stapaju sa nama

Autor: 021.rs

Život

05.07.2026.

08:00 > 16:00

Većina ljudi na Zemlji predstavlja stanište za grinje koje najveći deo svog kratkog života provode zabijene glavom napred u naše folikule dlake, prvenstveno na licu.

Dodaj 021.rs kao glavni izvor na Google-u

Grinje žive na našem licu i počinju da se stapaju sa nama

Foto: 021.rs (ilustracija)

Zapravo, ljudi su jedino stanište za Demodex folliculorum. One se rađaju na nama, hrane se nama, pare se na nama i umiru na nama. Njihov čitav životni ciklus vrti se oko toga da jedu vaše mrtve ćelije kože pre nego što ispuste svoju sićušnu dušu.

Istraživanja sugerišu da je D. folliculorum toliko zavisna od ljudi za svoj opstanak da su ove mikroskopske grinje u procesu evoluiranja iz ektoparazita u obaveznog simbionta - moguće takvog koji sa svojim domaćinima (to smo mi) deli obostrano koristan odnos.

Drugim rečima, prema radu objavljenom u časopisu "Molecular Biology and Evolution", ove grinje možda se postepeno "stapaju" sa našim telima, postajući toliko specijalizovane za svoje ljudsko stanište da više ne mogu da prežive samostalno, prenosi ScienceAlert.

U ovoj studiji naučnici su sekvencirali genome ovih sveprisutnih sićušnih stvorenja, a rezultati pokazuju da njihov život usredsređen na ljude možda izaziva promene koje nisu uočene kod drugih vrsta grinja.

"Otkrili smo da ove grinje imaju drugačiji raspored gena odgovornih za delove tela u odnosu na druge slične vrste, zbog toga što su se prilagodile zaštićenom životu unutar pora. Ove promene u njihovoj DNK dovele su do nekih neobičnih telesnih karakteristika i ponašanja", objasnila je biološkinja za beskičmenjake Alehandra Peroti sa University of Reading u Ujedinjenom Kraljevstvu.

D. folliculorum je zapravo fascinantno malo stvorenje. Ljudski ostaci kože predstavljaju njegov jedini izvor hrane i najveći deo svog tronedeljnog životnog veka provodi u potrazi za njima.

Jedinke izlaze samo noću, pod okriljem mraka, kako bi izuzetno sporo puzale preko kože u potrazi za partnerom i, nadajući se, parile se pre nego što se vrate u bezbedan mrak folikula.

Njihova sićušna tela dugačka su svega trećinu milimetra, sa grupom sitnih nogu i ustima na jednom kraju duguljastog tela nalik kobasici - baš kako treba da bi se uvukle niz ljudske folikule dlake do ukusne hrane koja se tamo nalazi.

Rad na genomu ovih grinja, koji su predvodili genetičar Gilbert Smit sa Univerziteta Bangor u Ujedinjenom Kraljevstvu i biolog Alehandro Manzano-Marin sa Univerziteta Beča, otkrio je neke od fascinantnih genetskih osobina koje omogućavaju ovakav način života.

Pošto im je život veoma lagodan - imaju malo prirodnih neprijatelja, malo konkurencije i ograničen kontakt sa drugim grinjama - njihov genom sveden je samo na ono što je neophodno.

Svaku nogu pokreću svega tri jednoćelijska mišića, a njihova tela imaju apsolutni minimum gena koji kodiraju proteine, samo onoliko koliko je potrebno za opstanak. To je najmanji broj ikada zabeležen u njihovoj široj grupi srodnih vrsta.

Upravo je ovaj svedeni genom razlog i za neka druga neobična svojstva D. folliculorum.

Na primer, razlog zbog kog izlaze samo noću. Među izgubljenim genima nalaze se oni koji učestvuju u zaštiti od ultraljubičastog zračenja, kao i oni koji bude životinje kada svane.

One takođe nisu u stanju da proizvode melatonin, hormon koji se nalazi kod većine živih organizama i ima različite funkcije. Kod ljudi je melatonin važan za regulaciju ciklusa spavanja, dok kod malih beskičmenjaka podstiče pokretljivost i razmnožavanje.

Međutim, čini se da to nije predstavljalo prepreku za D. folliculorum; umesto toga, istraživači pretpostavljaju da ona možda koristi melatonin koji ljudska koža luči u sumrak.

Za razliku od drugih grinja, reproduktivni organi D. folliculorum pomerili su se ka prednjem delu tela, pri čemu su penisi mužjaka usmereni unapred i nagore sa njihovih leđa. To znači da mužjak mora da se namesti ispod ženke dok nesigurno stoje na dlaci tokom parenja, čime se bave cele noći.

Iako je parenje veoma važno, potencijalni genski fond je veoma mali; postoji vrlo malo mogućnosti za povećanje genetske raznovrsnosti. Istraživači smatraju da bi to moglo da odvede ove grinje u evolutivnu slepu ulicu.

Zanimljivo je da je tim takođe otkrio da je stadijum nimfe, između larve i odrasle jedinke, period kada grinje imaju najveći broj ćelija u svojim telima.

Kada pređu u stadijum odrasle jedinke, gube ćelije - što istraživači tumače kao prvi evolutivni korak u razvoju jedne vrste zglavkara ka simbiontskom načinu života.

Može se postaviti pitanje kakvu bi korist ljudi uopšte mogli da imaju od ovih neobičnih životinja; još jedno otkriće istraživača možda delimično nagoveštava odgovor.

Godinama su naučnici smatrali da D. folliculorum nema anus, već da otpad nakuplja u svom telu sve dok se ne oslobodi kada grinja ugine, što navodno izaziva kožna oboljenja.

Tim je utvrdio da to jednostavno nije tačno. Ove grinje zaista imaju sićušne anuse; vaše lice verovatno nije puno izmeta grinja koji je izbačen nakon njihove smrti.

"Grinje su bile okrivljene za mnogo toga. Njihova duga povezanost sa ljudima mogla bi da sugeriše da one takođe imaju jednostavne, ali važne korisne uloge, na primer u održavanju pora na našem licu prohodnim", rekao je zoolog Henk Brajg sa Univerziteta Bangor i Nacionalnog univerziteta San Huan.

Istraživanje je objavljeno u časopisu "Molecular Biology and Evolution".

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Dodaj 021.rs kao glavni izvor na Google-u

Teme

grinje

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.