Kako je Ljubiša Šljivić hteo da privatizuje ceo Vršac

Piše: Živan Lazić

Duga tranzicija, prepuna nejasnih i nedovoljno preciznih zakona, uredbi i odluka, navikla nas je da često čitamo o jeftinom izdavanju državnog zemljišta i stana u zakup, o prodaji po povlašćenim uslovima, bez javnog nadmetanja, kada je i cena mnogostruko niža nego što je tržišna. Međutim, u Vršcu se dogodio raritet čak i za tranzicione prilike; pokušano je da se iz svojine grada izuzme i u privatne ruke prenese ceo komunalni sektor!

Moć javnih preduzeća

Reč je o pokušaju krupne svojinske transformacije, kao kada bi se u Novom Sadu istovremeno iz javnog u privatno, bez dinara nadoknade, preveli "Čistoća", "Vodovod", "Lisje", "Tržnica", "Stan", "Put" i još nekoliko preduzeća distribucije gasa, građevinske, reciklažne, ugostiteljske i proizvodne delatnosti koja nisu pod obuhvatom javnih preduzeća.

Ovako krupan pokušaj mogao je da osmisli i režira samo čovek od moći, pozicije i razgranatih uticaja na sve segmente vlasti. Ni to ne bi bilo dovoljno da zakonodavna regulativa nije neprecizna pri zaštiti svojine, puna nejasnih i međusobno suprotnih odredbi. Svakako je inicijator imao snažno političko zaleđe, nesporne veštine manipulacije i sasvim solidno menadžersko umeće.

Da, Ljubiša Šljivić je godinama bio predsednik vršačkih socijalista i, kao takav, predsednik opštine početkom 90- tih godina prošlog veka. Ovaj sposobni menadžer brzo je shvatio da stvarna moć, u državi gde je 60 odsto imovine stavljeno u status javne svojine, leži u javnim preduzećima.

Procenio je da iz provincije teško može da se dočepa direktorske funkcije u gigantu tipa EPS, Pošta Srbije, PTT, NIS..., pa se okrenuo lokalnom nivou. Postao je direktor opštinskog javnog komunalnog preduzeća "Drugi oktobar" i na dužnosti ostao više od dve decenije, sve dok ovog proleća nije smenjen.

Uređen gradić

Nije reč o običnom komunalnom preduzeću, u Vršcu, opštini sa 57.000 žitelja. Jer, skoro sve javne delatnosti dodeljene su upravo "Drugom oktobru", te je firma izuzetno velik monopolista.

Tako je Šljivić godinama dosta uspešno vodio računa o grejaju i distribuciji gasa, vodovodu, kanalizaciji i prečišćavanju otpadne vode, baš kao i o mesnim tržnicama, grobljima i sahranjivanjima, čišćenju ulica i trgova, uzgajanju sadnica i održavanju zelenila u gradu sa najlepšm parkom u Srbiji, odnošenju smeća, gradnji i održavanju puteva i stanova, ali i o gradnji objekata i čitavih gradskih kvartova...

Tradicija negovanja komunalnih delatnosti u gradiću na krajnjem jugoistoku Banata je izuzetno razvijena, pa je na vodovod priključeno skoro 95 odsto od cirka 16.000 objekata u gradu i osamnaest okolnih sela, na kanalizaciju dugu 110 kilometara više od 11.000, na gas oko 12.500 vlasnika.

Dobar deo prihoda preduzeće je sticalo po osnovu ugovora sa gradom, iz lokalnog budžeta, sve više i na tržištu. Preduzeće je iz gradskog nalazišta mineralne vode punilo flaše i prodavalo po Sbiji i u inostranstvu.

Aktivno je i u reciklaži, od otpadne hartije proizvodi paloške za jaja, od otpadne drvne mase brikete i palete. Grad mu je prepustio upravljanje nad pet ekskluzivnih ugostiteljskih lokala, smeštenih u prelepom parku, pešačkoj zoni i na Kopaoniku.

Od javnog ka privatnom

Nije bilo teško shvatiti da se od direktora moćne, u osnovi monopolske firme mnogo i očekuje. Šljivić je uzvraćao, pre svega zapošljavanjem. Od nekadašnjih 540 broj radnika uvećan je na oko 1.100, što je i osnov direktorove moći.

Mogućnost zapošljavanja mu pomaže da zaduži mnoge čelne ljude lokalnih važnih institucija, ustanova, preduzeća ili partija. Kada je zatrebalo, u trenutku posrnuća SPS, znao je i da formira udruženja "Vršačka regija", okrenuto razvoju lokalne zajednice.

Nema toga ko ne bi poželeo da upravlja ovakvim preduzećem i stiče moć. Kada je pri kraju prethodnog veka počelo da se koketira sa privatizacijom, pod mimikrijom svojinske transformacije, Šljivić je poželeo da komunalno carstvo i vlasnički pripadne njemu.

Društveno kao međuetapa

Prvo je firmu morao iz javnog da prevede u status društvenog, jedini koji se mogao transformisati u privatni. Početkom 2000-te godine, angažovao je novosadsku agenciju "Finansing centar" da mu uradi bilans društvenog i državnog kapitala.

Naravno, uz konstataciju da je društveni neuporedivo veći, bez obzira što je reč o sveobuhvatnom komunalnom preduzeću kakva su u svim opštinama u režimu javne svojine. No, pitanje je koliko su zakonske odredbe koje definišu razlučivanja precizne, a tadašnje ministarstvo za ekonomiju i svojinsku transformaciju, na čijem čelu je bila današnja guvernerka Jorgovanka Tabaković, 21. februara priznaje izveštaj i donosi rešenje o promeni statusa.

Tri dana kasnije i Upravni odbor JKP "Drugi oktobar" se saglasio da pređe u status. Nakon tri meseca i Skupština grada navodno glasa gotovo suludo: iz svog vlasništva izmešta izuzetno vrednu imovinu i dodeljuje je u društveno vlasništvo.

Praktično, time je moć direktora još više osnažena i data su mu neuporedivo veća prava. On ih koristi često i tako, primera radi, sa stranim firmama osniva četiri zajednička preduzeća, čime kapital, u suštini građana Vršca, vezuje za nove partnere. Da je bio u statusu javnog preduzeća, za ovakve odluke morao bi tražiti saglasnost grada.

Šta je odlučila lokalna skupština?

Kasnije će se pokazati da sednica SO Vršac održana 24. maja 2000-te godine zapravo nije donela jasnu i preciznu odluku. Doneta su tri međusobno suprotna zaključka, a po zapisniku i televizijskom snimku ne bi se moglo reći da je išta odlučeno.

Ipak, nepostojeću odluku kao saglasnost opštine da "Drugi oktobar" iz javnog pređe u društveno preduzeće potpisuje tadašnji predsednik Izvršnog veća Vršca Jovan Zarkula i ona je kasnije bila osnov po kome se u pančevačkom Privrednom sudu upisuje novi status firme, a potom u bezbroj postupaka oslanja na sud.

Međutim, pomoćnica tadašnjeg ministra privrede i privatizacije, Mira Prokopijević, ne potpisuje šeficino rešenje jer u nepotpunoj dokumentaciji nije bilo ocene o visini državnog kapitala. Ovaj segment procene se izgubio i kasnije nikada više nije dospeo u dokumentaciju.

Zagubljen državni kapital

Na pritisak sindikata, ministarstvo poništava rešenje, ali Privredni sud u Pančevu ceni stvari na osnovu podnete dokumentacije, ignorišući činjenicu da nedostaje procena državnog kapitala. Isto se poneo i Trgovinski sud u Beogradu, ali je na zahtev ministarstva za ekonomiju februara 2003. godine zatraženo mišljenje Direkcije za imovinu, koja 19. maja iznosi stav da je imovina "Drugog oktobra" sto odsto u javnoj svojini.

No, u pravosuđu cene po priloženoj dokumentaciji, i dalje ignorišući nepostojanje značajnog segmenta kakav je procena vrednosti državnog kapitala. Donose odluku u korist DP "Drugi oktobar", a tadašnji resorni ministar Bubalo odmah nalaže Agenciji da raspiše privatizacioni tender. Posle dosta trvenja i mnogo buke, privatizaciju zaustavlja Izvršno veće Vojvodine, mada firmi ostaje status društvenog preduzeća.

Direktor tada počinje osnivanje zajedničkih firmi sa stranim partnerima. Zanimljivo je da je svim novim preduzećima adresa na lokaciji upravne zgrade DP "Drugi oktobar", dok su direktori najbliži Šljivićevi saradnici.

Nesankcionisane pogrešne odluke

Šljivić baca oko na lokalnu pivaru u kojoj se proizvodnja odvija više od dva i po veka. Zapravo, koristeći se potraživanjima uspeva da 14 miliona duga zameni za dva pivarina magacina vredna 81 milion dinara.

Kasnije pokušava da na osnovu 200 miliona dinara duga dobije pivaru u privatizaciji procenjenu na 800.000 evra, mada je banka pri odobravanju hipotekarnog kredita pivaru procenila na 1.7 miliona evra. Suština je u dva hektara pivarinog zemljišta na lokaciji tehnološkog parka.

Ipak, pivara sa nije uspela otarasiti nasleđenog duga i otišla je pod stečaj, a "Drugi oktobar" je nedavno započeo proizvodnju piva po češkoj licenci i na češkim sirovinama u svojoj fabrici mineralne vode.

Ko zna koliko bi Šljivić širio svoj posao, a sve čekajući momenat da privatizuje firmu, da pred poslednje izbore nekome nije malo zafalilo popularnosti. Odlučio je da pritvori svemoćnog direktora, pod optužbom da namenska sredstva  Fonda za razvoj nije iskoristio u cilju remedijacije zagađenog zemljišta.

Posle četiri dana je pušten, ali je i smenjen sa mesta direktora. Firmi je vraćen stari status javog preduzeća, što se vidi i po novonapravljenom pečatu.

Pouke

Pouke vršačkog slučaja su brojne. Najvažnije se tiču zakonodovstva koje bi moralo biti mnogo jasnije i potpunije kada su u pitanju svojinski odnosi.

Sadašnja regulativa omogućava da se status javne imovine menja komotnim i odlukama za koje, ukoliko se pokažu pogrešnim, nema preciznih sankcija. U pitanju su ozbiljne stvari da bi se ovakav propust mogao tolerisati.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta "Mreža 21" koji finansira EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.