Autor Hathor

"Dunjice, to sam ja, Neda!" scena je iz domaće serije koja se kao svojevrsni mim drži čvrsto na visokim pozicijama domaće internet scene.

Dešava se često, a posebno u poslednje vreme se nekako namestilo da sam naletela na veći broj komentara o tako strašnim dečijim pravima koja uništavaju društvo, nas roditelje i decu.

Koliko vam se puta desilo da vam se dete otkotrlja niz stepenice? Ali iskreno! Da ga dežurni glumci spasavaju a da se vi ne javite da vam se dete otkotrljalo? Meni bar par puta dnevno. Živi smo ljudi.

Svi znamo kako se u životu i na internetu periodično smenjuju gotovo iste teme za raspravu i diskusiju. Ako su kalendarski inspirisane onda jednom godišnje, ako nisu onda i češće, čim se zaboravi.

Postoji nekoliko stvari koje sam kao mala zamišljala da bi morale da se dogode u budućnosti ili da bi, u najmanju ruku, bilo strava da se dese.

Ponovo sam negde čula kako nema više onog staaaarog Novog Sada od četiri šora, sedam drugara i dve kafane.

Prošlo je baš mnogo godina otkako sam završila "svoje škole" i spakovala sve aktuelnosti i saznanja glede pravila, protokola i dužnosti u neku staru kutiju koju godinama nisam otvarala.

Sećam se jedne sahrane, bila je tužna, bolna i nepotrebna - izgubljen je život ni za šta i uzalud.

Bio je raspust i jedan desetogodišnjak cepao je plejstejšn kao da sutra ne postoji.

Osam dečaka stoje na "ostrvu", nasred Futoškog puta kod Šeratona, i drži telefone. To je slika koju je jedna žena podelila u fejsbuk grupi novosadskih mama.