Autor Hathor

Neretko će prijatelji uz fotografije moje dece naleteti na opise poput "ova deca što žive kod nas", "deca kojoj plaćamo hranu i smeštaj", "vodite ih odavde" ili "jedva čekam da se isele".

U petak ujutru dok sam pila kaficu, a na TV-u išle najnovije vesti o masovnom ubistvu u Mladenovcu, nešto čudno se dešavalo u roditeljskoj Viber grupi mog trećaka.

Za oko mi je prošle nedelje zapao snimak horde mladih dečaka koji su usred Futoške ulice opkolili automobil Bake Praseta koji je pokušavao da se probije kroz barikade tinejdžera i stigne do tačke B.

Stiglo je proleće a sa njime i gomila uobičajenih i ne novih stvari...

Bilo je to vrelo leto 2013. i jedan petak ili kako mu samo ime kaže "e, i ova nedelja je došla kraju, vreme je za žurku". Bio je to definitivno najteži dan u mom životu - do sada.

Nedavno smo u glavama obeležili godišnjicu lokdauna i početka pandemije i prisetili se iskustva koje ni u ludilu ne želimo da ponovimo.

Pre neko veče rekli smo deci da "večeras gasimo sva svetla na sat vremena", onako neobavezno.

Vodila sam pre neki dan ovog mog petogodišnjaka da vadi krv, iz vene.

Sigurna sam da su vam roditelji bar jednom rekli: "Videćete vi kako je to kada ostarite".

Bilo je pitanje momenta kada ću neki tekst započeti sa "nekad se lepo znalo" i bojim se da je kucnuo čas za to.