Na godišnjici mature - kad se mere poraženi

Hathor

Info

14.06.2023.

15:49 > 15:56

Jednom davno imali smo i mi poslednji dan škole: cela škola se okupila u dvorištu, muzika je treštala, sunce je udaralo po sred čela a pivo davalo svetu malo boje.

Na godišnjici mature - kad se mere poraženi

Foto: Pexels (cottonbro)

Prva žurka na otvorenom simbolično je tada bila kraj jedne zatvorene ere i početak nove. Onako pijani, taj dan, jedva smo našli klin o koji smo nespretno okačili naše gimnazijske dane i snažno zateturali u odraslost samo sa jednim ciljem koji nam je svu tu mladost bio zvezda vodilja: Da promenimo svet, bre.

Mrzeli smo ono što su nam odrasli poturali kao "to je tako" i ono još gore da "tako mora". Mrzeli smo svaki segment stvarnosti koji su nam roditelji i njihova ekipa kreirali - od vlasti koju smo čak i mi onako nezreli skidali imaginarnim bagerom u krugu školskog dvorišta 2000. kada nismo hteli da se vratimo na časove i sloboda koje nikad nismo imali do modli u koje su nas svi ti odrasli stavljali i učili da su jedine bitne.

Te modle bile su jedine društveno poželjne modle i, kako su nas učili, nije se smelo peći na suncu van njih. Mrzeli smo njihovu uštogljenost, slepilo za mogućnost drugačijeg izbora - političkog, pa onda i životnog.

Eto, tu žurku napustili smo kao gomila autentičnih pojedinaca s vizijama da se ostvare uspesi, da se urade stvari, da se pokaže matorcima šta je žica koju nikad nisu imali, da se promene modle i da se iz modli ispadne slobodno ako nas oblici sputavaju. Ili da napravimo sopstvene modle na kraju krajeva.

Dvadeset godina kasnije, mi smo naši roditelji.

Stvarnost smo na skali od "ono kad ništa nije valjalo" do "promenili smo makar nešto", promenili tačno - ništa. To IV-3 se od pijane žurke iz dvorišta kroz godine menjalo tačno u obrnutom pravcu - bistri mladi umovi koji su pucali od ambicija spucali su iste u one unapred zadate forme od kojih su toliko bežali. Postali su isti kao oni za koje su smatrali da ne valjaju jer su ih gušili. A sada oni guše dalje i to sve po istom principu - svaka godišnjica mature ima svoj ustaljeni bajati scenario i kako vreme teče sve je gore.

Sednemo tako i posmatramo recimo lika, koji je u jesen 2000. stajao na vratima gimanzije i kao majka lavica branio posrnuloj deci socijalista da se vrate na nastavu jer je rešio da je vreme da odzvoni, ne za početak časa već za njegov kraj – sedi, eno, priča kako je iz jednog prešao u drugo javno preduzeće i kako "tako mora" i ono još gore "to je tako". Kako nema druge sem da utoneš u to sve i grabiš najbolje za sebe. Samo za sebe.

A to koliko smo sveobuhvatno postali naši neprijatelji govore i sporedne stvari, kao na primer ono oko čega se svaka godišnjica i vrti: Koliko ko dobro izgleda. I ako izuzmemo mogućnost da time mislimo na "lepo izgleda - zdrav je", uglavnom se misli samo na formu koja je oku poželjna prethodno nametnuta. Jer godine su tu da prolaze a mi da dokazujemo iznova da smo mladi, iako smo se u dušama, bojim se, penzionisali odavno. Nema jačeg otpora neprijatelju od onoga da prijatelju pokažeš da si i dalje mlad i lud.

Pored toga da nisi debeo, što je izgleda vrhovni cilj života i najdublja vrednost koju smo uspeli da igradimo i razvijemo, svaka godišnjica prebrojava ko koliko ima dece jer – ako ih imaš, koliko ih imaš? Ako ih imaš, da li izgledaš lepo i zašto ne? Ako ih nemaš, vadi se modla za tužiće koji saosećaju i govore "a biće". Jer biće izgleda ne vredi baš mnogo ako životari van forme, bez bića koje je stvorilo samo.

Novac, dabome. Izgleda da nam je baš, baš, ali baš važno da saznamo koliko taj drugar s kojim smo delili užine (pardon my boomerch) zarađuje i koliko se ta drugarica s kojom si planirao da promeniš svet "dobro udala", jer ako nije dobro bićemo tužni, a ako jeste bićemo - srećni? Ne, bićemo ljubomorni, normalno. Pa zaboga preuzimanje modlica ide u full paketu. Prevoz uključen.

I svaki put kad se sedne, negde između prve i devedesetprve ture pića na sto se povade mere: radna mesta, slike dece, ključevi od nekretnina i automobila, konfekcijski i svi ostali brojevi kojima merimo sreću i uspeh. Onda se zaćuti. Onda grune ona najjača tišina koju povremeno samo preseče glas jeftinog sintisajzerca i pogledi koji se više ne susreću. Kad se sve kaže, uglavnom nema više šta da se kaže. Uloge koje smo preuzeli dopiru dotle i to je tako.

A kako si? Kako si ovako? Jesi li srećan? Da li se budiš ujutru sa osmehom ili odrađuješ ovu stvarnost jer tako mora? Šta te čini srećnim? Da li uopšte želiš decu, da li znaš da je u redu ne želeti ih? Šta te vozi? Zašto te više ništa ne vozi? Gde si, kako si, da li si i zašto nestao? Zašto nikada nisi naučio da postavljaš pitanja koja se ne tiču brojeva? Šta misliš, uostalom, je l' uspeh ako ne brojimo ništa? I na kraju, jesmo li promenili svet? Hej, pijani drugari sa školske žurke što ste krenuli u menjanje sveta, šta ste ugledali iza tog ugla iza kog ste zamakli pri odlasku iz škole?

Sigurna sam da pitanja postoje, u ovoj i mnogim drugim glavama. Tog poslednjeg dana škole na žurci nakon nastave tumarali smo svi. Mnogi smo plakali jer će nam nedostajati to sve, mnogi su se veselili jer su skinuli neke okove, iako smo svi, očigledno, nove nabacili već istog trena. Sva pitanja koja ostaju nepostavljena za stolom punim ključeva i brojeva ostaju da postavljamo drugoj ekipi - onima koji lude ispraćajne žurke pune ambicija i hrabrosti još uvek nisu imali, niti sa njih otišli.

Nije bitno što se trudimo da nam se pogledi ne susretnu, bitno je da negde unutra znamo da još uvek možemo da utičemo na poglede onih koji će jednog dana moći i želeti da se pogledaju. Onima koji će, ko zna, nebo je granica, promeniti svet kada mi već nismo.

Uostalom, kolačići svih oblika se prave od iste mase. Našim rukama svakako.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Hathor

Komentari 15

Hronološki Najpopularniji

Mirjana

15.06.2023 • 15:41

Nasa godisnjica

Prosle nedelje moja generacija slavila je 40 god.mature.Doslo se i iz daleka sa osmehom na licu da se vidimo ,zagrlimo prisetimo skolskih dana.I nista drugo nismo bili tog dana na skolskom casu ,i uvece na druzenju uz muziku i po koju casu vina nego djaci ,drustvo iz skolske klupe puni emocija lepih uspomena.Sa pozdravom vidimo se ponovo na45 godisnjicu.rastali smo se ponovo uz tople zagrljaje i zelje da se opet vidimo.

4 5 -1
Čiča Ristić

15.06.2023 • 09:36

Trista

Bez godišnjice ništa. Treba se setiti upokojenih drugova. Videti drugarice babe. Napiti se. Dobiti batine od žene kad se vratiš kući.

5 4 +1
Domaćica

15.06.2023 • 08:55

Od svih godišnjica bila sam samo na petoj godišnjici.
Tad sam bila zadovoljna sobom. A onda, rat, sivilo, borba za goli život. I tako, jedva skrpih moj život, mnogo kasnije nego ostali i mnogo neuspješnije. Od odličnog đaka, od glavnog šaptača i pomaģača, od jedinog s fakultetom, doduše pograšnog, postadoh domaćica. I, iskreno, sramota me je da idem, jer bila sam odlična u školi, ali loša u snalaženju u životu.Moja sujeta mi ne da da se toliko sramotim.
Možete me i osuditi, ali ja tako patim zbog toga. A vrlo dobro se sjećam osjećaja da pravi život tek počinje, da ćemo raditi drugačije od naših roditelja, da ćemo sve izmijeniti na bolje. Ali prvo moraš krenuti od sebe.

21 3 +18

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.