Mizoginija bez galame: Zašto broj žena u politici ne znači i ravnopravnost

Oni zvuče ohrabrujuće: žene čine značajan procenat poslanika u Narodnoj skupštini, postoje zakonske kvote, u Vladi sede ministarke. Na papiru, izgleda kao da je borba završena. 

Ali nije. Kako godinama pratim politički diskurs i način na koji se žene u njemu tretiraju, naučila sam da je razlika između prisutnosti i moći ogromna. Žene jesu u institucijama. Ali pitanje je - gde su u strukturi odlučivanja?

Kvote su otvorile vrata, ali nisu promenile raspored prostorija.

Uvođenje kvota bio je važan korak. Bez tog zakonskog mehanizma, partije verovatno ne bi same povećale broj žena na listama. To je činjenica koju potvrđuju i domaća istraživanja. Međutim, i ako su promenile broj stolica za stolom, kvote nisu promenile ko određuje dnevni red.

Ako pogledamo raspodelu uticaja, videćemo obrazac koji se retko javno problematizuje: žene su češće prisutne u odborima za socijalnu politiku, obrazovanje i ljudska prava, dok odbori za bezbednost, finansije i odbranu ostaju dominantno muški. To nije administrativna slučajnost - to je refleks političke kulture koja moć i dalje poistovećuje sa muškim autoritetom. Naravno, nije reč o zabrani - nego o nevidljivom rasporedu moći.

Istovremeno, treba reći i nešto što se često prećutkuje: taj obrazac nije rezervisan samo za vladajuće strukture. Ni u velikom delu opozicionih partija situacija nije suštinski drugačija, te su i tamo ključne pozicije često koncentrisane u uskom krugu muškaraca, dok žene ostaju vidljive u javnosti, ali ređe u samom centru odlučivanja.

Kada žena govori - šta zapravo čujemo?

Jedan od najsuptilnijih oblika mizoginije u politici jeste način na koji se o ženama govori. Istraživanja medijskog izveštavanja pokazuju da se političarke češće nego njihove muške kolege opisuju kroz privatni život, izgled, ton glasa, emocije. Muški političari su "odlučni", "iskusni", "operativni", a žene "ambiciozne", "oštre", "hladne", "histerične". Nijedna od tih reči sama po sebi nije zabranjena. Ali njihov obrazac nije neutralan.

U javnom prostoru, žena mora da balansira između dve krajnosti. Ako je odlučna, biće proglašena agresivnom. Ako je smirena, biće označena kao nedovoljno energična. Muškarci takvu dvostruku normu retko doživljavaju. Ovo nije pitanje uvređenosti, nego autoriteta.

Supstantivna reprezentacija: koliko je slobode u sistemu?

Često čujem argument da "žene sada imaju sve mogućnosti". Formalno, to je tačno. Ali formalna jednakost ne znači i ravnomernu raspodelu političke autonomije. U sistemu snažne partijske discipline, individualna inicijativa je ograničena bez obzira na pol. 

Ipak, istraživanja pokazuju da žene češće otvaraju teme nasilja, socijalne zaštite i radnih prava. Te teme su neretko potcenjene kao "sekundarne", iako duboko oblikuju društvo. A ako su žene prisutne, ali nemaju prostor da utiču na ključne političke odluke, onda je reč o simboličkoj, a ne o punoj ravnopravnosti.

Pročitaj još

Trećina muških pripadnika Generacije Z smatra da žena mora da bude poslušna

Percepcije žena o rodnoj ravnopravnosti: Šta pokazuje istraživanje?

Digitalni prostor: brutalnija verzija istog obrasca

U onlajn sferi, mizoginija je otvorenija. Seksualizovane uvrede, komentari o telu, pretnje. Političarke se ne napadaju samo kroz političke stavove, već i kroz rodnu dimenziju, što je pokušaj delegitimizacije kroz pol. Takvo okruženje ne utiče samo na one koje su već u politici, već i na mlade žene koje razmišljaju da li da u politiku uđu. Njima time poruka koju sistem šalje često nije izrečena, ali je jasna: ulazak je moguć, ali cena je visoka.

Statistika i stvarnost

Srbija danas može da pokaže dobre brojeve kada je reč o zastupljenosti žena. Ali ako politička moć ostaje koncentrisana u zatvorenim stranačkim strukturama, ako medijski diskurs reprodukuje stereotipe, ako je politička arena oblikovana kao prostor stalne agresije, onda ravnopravnost ostaje delimična.

Kada se kamere ugase, slika često postaje još ogoljenija. Žene u politici neretko se iza zatvorenih vrata komentarišu na način koji nema veze sa njihovim političkim stavovima ili kompetencijama. Umesto toga, govori se o godinama, fizičkom izgledu, bračnom statusu, o tome da li su rađale i koliko, ili zašto nisu. Takve kvalifikacije retko se čuju javno, ali su prisutne u političkom folkloru koji oblikuje atmosferu u kojoj političarke rade. Mizoginija u Srbiji zato nije uvek glasna. Ona je proceduralna, diskurzivna i strukturna.

U poređenju sa mnogim državama Evropske unije, politički ambijent u Srbiji i dalje pokazuje više otpora prema punoj ravnopravnosti žena u sferi moći. U velikom delu Evrope pitanje političkog liderstva žena postalo je mnogo manje kontroverzno nego što je to još uvek slučaj u našem javnom prostoru. Mizoginija se ne oglašava parolama da žena ne treba da bude u politici. Ona se ogleda u tome ko vodi najuticajnije odbore, ko se citira kao ekspert i - ko se prekida dok govori.

Broj žena jeste važan. Ali ravnopravnost počinje tek onda kada prisustvo znači i punu političku moć. Do tada, statistika je samo početak priče.