Ogled(anje): Kako se guši sloboda

Duško Bogdanović

Info

10.02.2026.

10:00 > 13:30

Kasno proleće 2000. proticalo je znaku kulminacije represije diktatorskog režima Slobodana Miloševića nad nezavisnim i profesionalnim medijima u tadašnjoj Jugoslaviji.

Foto: 021.rs

Sve je bilo, kao, striktno po slovu Zakona o javnom informisanju usvojenog dve godine ranije, a zapravo beše to ogoljena demonstracija sile koja je među slobodnomislećim ljudima, posebno među istinskim novinarima, posprdno zvana "Šešeljevom batinom".

Sa ubedljivim razlogom, budući da je predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj - potpredsednik Vlade kojom je rukovodio Mirko Marjanović - manijakalno bio opterećen sakaćenjem i ukidanjem svega i svakoga - prenosno i doslovno - ko je mislio drugačije, ili se ponašao van okvira uspostavljene surove prakse režima kojem je pripadao. Od pravosuđa, preko univerziteta, do medija.

Bila su to odista olovna vremena osmišljena u radikalskoj glavi, a promptno primenjivana od pokornih - na sve spremnih - predstavnika policije, tužilaca i sudija.

U maju te godine policija je upala u prostorije NTV Studio B, nasilno zaplenila opremu ove popularne stanice, a tom akcijom ukinula je i program radija B-92 koji se emitovao preko frekvencije pomenutog medija.

Ministarstvo komunikacija je u martu zatvorilo šest nezavisnih televizijskih i radio stanica. Dnevne novine Danas, Blic i Glas javnosti redovno su dobijali enormno visoke kazne zbog objavljenih tekstova.

Čak je bilo i nekoliko hapšenja i eskpresnog suđenja novinarima. Trebalo je autokratskim cunamijem potpuno očistiti medijski teren, kako bi Milošević sa svojim političkim trabantima - bez većih komplikacija - pobedio na izborima koji su se očekivali početkom jeseni.

Drakonske mere su sprovođene u najkraćem mogućem roku - nekada čak i u istom danu - pod budnim okom mlađanog Aleksandra Vučića, ministra informisanja. Njegov negativni, zapravo rušilački entuzijazam prema neposlušnim medijima je bio egzemplaran.

Međutim, oni koji su ga bolje poznavali još od dana kada je ugazio u radikalsku politiku, tvrdili su da je reč o ličnom ratu protiv novinara. Pogotovo protiv pojedinaca koji su izgradili nesumnjivo i cenjeno profesionalno ime.

Razlog za tu dozu netrpeljivosti se možda mogao prepoznati u njegovoj nekontrolisanoj sujeti, neskrivenoj zlobi, cinizmu i sarkazmu koji su neretko prelazili u nepatvoreno vređanje na ličnoj osnovi.

Zapravo, to ponašanje je bila posledica Vučićeve toliko željene, a nikada ostvarene novinarske karijere. Svi njegovi pokušaju da zakorači u novinarske vode, avaj, okončani su kolosalnim promašajima i neuspesima. Radikalski talasi, video glasilo SRS koje je Vučić godinama uređivao, pa ponekad i vodio, najbolja je ilustracija njegovog novinarskog fijaska. Mnogi su tvrdili da je reč o najgoroj političkoj emisiji onog vremana.

Tih dana sam dobio iznenađujući poziv od beogradskog advokata Mikija Vujovića, vlasnika beogradske televizije Palma, da se vidimo i razgovaramo o eventualnoj saradnji. Ta stanica je imala prilično problematičan status. Diskutabilan. Po programskom sadržaju, ali i ljudima koji su se na ekranu pojavljivali. Neki gledaoci su je obožavali, dok je za većinu bila sinonim kiča i prostačenja. U Novom Sadu se taj program relativno malo gledao, budući da je signal emitovan preko predajnika RTS na Iriškom vencu bio prilično slab.

Dve godine ranije, kao gradski ministar za informisanje gostovao sam u jednoj njihovoj emisiji. Tema je bila rad Izvršnog odbora iliti gradske vlade - u novosadskom kolokvilajnom govoru zvanom "opozicionom" - koja je već dve godina bila u četvorostrukom neprijateljskom političkom obruču vladajuće koalicije: Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske udružene levice i Srpske radikalne stranke. Počev od Južnobačkog okruga, potom pokrajinskog Izvršnog veća, republičke Vlade i, konačno, Savezne jugoslovenske vlade.

Svi režimski mehanizmi su bili uključeni kako bi se što je moguće više otežalo upravljanje Novim Sadom vod pođstvom pobedničke koalicije na lokalnim izborima 1996. Mislim na ljude delegirane iz Srpskog pokreta obnove, Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Koalicije Vojvodina i još nekolikh nestranačkih pojedinaca.

Moje gostovanje na Palmi je prošlo vrlo profesionalno. Gostoljubivo sa strane domaćina. Postavljena pitanja su bila oštra, ali korektno intonirana. Moji odgovori - budući da se emisija emitovala uživo - bili su potpuno onakvi kako sam zamislio da treba da budu, još od trenutka kada sam prihvatio učešće u razgovoru. Bilo je politički gledano, vrlo korisno budući da je reč o televiziji koja je, uz sve ostalo, važila i za režimsku, a novosadska gradska Vlada bila u potpunoj medijskoj izolaciji. U Beogradu, posebno.

Na sastanku, nekoliko dana docnije, Vujović mi je bez mnogo okolišavanja, ponudio da osmislim emisiju po sopstvenim željama i profesionalnim kriterijumima. Bez ikakvog tematskog ograničenja. Uključujući i politiku. Format i trajanje, takođe nisu bili uslovljeni.

On, niti bilo ko drugi - tvrdio je - u to se, ni u globalu, ni u detaljima, ne bi mešao. Objasnio mi je da želi brzu programsku promenu i stvaranje novog imidža stanice. Poželeo je da televizija Palma za najduže šest meseci, postane najgledanija televizija u Srbiji!

Rekao mi je, sa neskrivenim ponosom, da se već dogovorio sa Milovanom Ilićem Minimaksom, tada nesumnjivom medijskom zvezdom, ali i sa Markom Jankovićem, dugogodišnjim autorskim sinonimom Studija B. Spomenuo je da su u toku razgovori sa momcima iz Indeksovog pozorišta. Nabrojao je još neka istakunuta televizijska imena onog vremena.

Zanimljivo. Potpuno neočekivano, u svakom smislu.

Zatražio sam nekoliko dana da razmislim. Potom sam Vujoviću poslao telefaks, čiji sadržaj ću citirati.

"Bekrajno sam nesrećan što bi moj eventualni povratak u medij iz kojeg sam otišao pre sedam godina koincidirao sa eskalacijom tragičnih događaja u našoj domovini. U novinarstvu i u medijima, posebno. Danas smo, mislim, najdalje od one organizacije društva u kojoj se profesionalci bave poslom koji poznaju i za šta su školovani i obučeni. Političari politikom, novinari novinarstvom, uz ostalo...

Živimo vreme, kako neko reče, sučeljavanja Velikih Strahova. To je vreme nepredvidivo opasno. Zato verujem u dijalog. U sučeljavanje stavova, u svađu ako baš mora, ali u razgovor. Pred TV kamerama, takođe. Zato ću - uz sva lična iskušenja, mnoga nerazumevanja, eventualnu zluradost, pakost i neshvatanje - ponudu prihvatiti.

Znam da vrlo skoro dolazi vreme kada će naši građani odlaziti pred kioske i kupovati novine koje žele i gledati, odnosno slušati televizijske i radio stanice, koje odaberu. Neće im biti potrebni tutori koji će za njih odlučiti koji su mediji, kao, izdajnički, koji patriotski, (ne)zavisni ili ne, slobodni ili okupirani...

Politici je mesto biti u strankama. I, na izborima, a onda će o tome, opet, odlučivati građani. To je duboko verovanje iz kojeg proističe moje prvo, i drugo i Treće ja."

Poslednje dve reči iz pisma su, zapravo, bili suština. Predložio sam emisiju iz domena "tok šou" sučeljavanja. Razgovarao bih 45 minuta sa ljudima izgrađenog identiteta i nesumnjivog integriteta u poslu kojim se bave.

U emisijama "Treće ja" oni bi predstavili svoje manje znano ili potpuno nepoznato lice za koje celokupna, pa i televizijska javnost, manje zna. Razgovor bi morao biti direktan, provokativan, zanimljiv, strogo u granicama pristojnosti, dobrog ukusa i stila. Nakon što smo se dogovorili, gazda Miki je organizovao vrlo posećenu konferenciju za medije na kojoj smo, uz ostalo mi novodošli, svečano potpisali saradničke ugovore.

Iako bih tada najradije razgovarao sa političarima, izbegao sam tu zamku. Znao sam da bi pojavljivanje, recimo, političara iz nedavno formirane Demokratske opozicije Srbije, bila crvena marama za Vučića i slične, te bi ubrzo emisija bila eliminisana. Vujović sa svim svojim vezama, tu ništa ne bi mogao da uradi.

Međutim, politika je, ipak, bila prisutna. Preko - kako narod veli - "Male Krsne". Da se indirektno, ispod površine, ali ipak jasno, provuče šta sagovornici misle o vremenu koje živimo.

Politika je tu bila nezaobilazna tema. Ne na prvu loptu, već lukavo plasirano. Tako sam i birao prve sagovornike. Uglavnom prijatelje i dobro znane ljude kojima sam otvoreno priznao šta, zapravo, od njih želim i očekujem. I, pristali su. Većina njih, makar.

Emisije su snimane u najvećoj, vrlo komfornoj prostoriji lepo uređene privatne kuće u beogradskoj ulici Teodora Drajzera. Radilo se sa tri kamere. Reditelj i mikser je bio Vlada Kuzović. Špicu je efektno osmislio moj prijatelj Miloš Jovanović Hamer, tih godina dominantno najbolji kreator video proizvoda u nas.

I, 29. maja smo krenuli: Mira Banjac, Sloba Novaković, Milka Puzigaća, Goran Karadžić, Vlada Kozbašić, Mira Bobić Mojsilović, Duško Trifunović, Isidora Bjelica, Zoran Kolundžija, Miroslav Vislavski...

Jednom sedmično, sa nekoliko repreza. Desio se i jedan nenadni događaj koji je serijalu dodao drugost. Rekoh da je Palmin signal bio vrlo loš u Novom Sadu. Budući da sam u Beogradu istog dana snimao dve, nekada i tri emisije, odgledao sam ih, kao i svi gledaoci, tek u emitovanju. Na svom televizoru.

Posle druge ili treće emisije, signal je bio toliko slab da se povremeno gubio, a onda se pojavljivao bez boje. Crno-belo. Tras! Pun pogodak. Predložio sam Mikiju da ubuduće snimamo u crno-beloj tehnici. Pristao je.

Prvi komentari - javni, a još više oni tipa rekla-kazala koji su do mene stigli, bili su različiti. Uglavnom sa dozom iznenađenja: od pitanja zašto su sagovornici pristali da gostuju na Palmi, (ne)slaganje sa odabranim temama, a naročito zbog načina razgovaranja.

O autoru se, naravski, komentarisalo. Plus-minus. To mi je bila radna karma. Oduvek. Miki mi je kazao da je bilo režanja iz Vučićevog kabineta i poziva "da se, kao neobavezno, javim na razgovor".

Ništa taj deran nije znao o meni. Da jeste, takvu komunikaciju, strogo jednosmernu, pa još telefonsku, nikada mi ne bi ponudio. Kako god bilo, isterali smo prvih desetak emisija i stigli do izbornih dana u sepetembru 2000. Potom se dogodio Peti oktobar. Opozicija je pobedila, Milošević je pao sa vlasti.

Medijska rukavica se izvrnula. Režimu godinama verni propagandisti su preko noći - ali bukvalno! - menjali uređivačku politiku, a programsku šemu su primenjivali dnevnim događanjima. Sa žestokim kadrovskim čišćenjima. U RTS - i u Beogradu i u Novom Sadu - vraćali su se oterani novinari.

Večernje novosti i Politikina izdanja su menjali naslovnice nekoliko puta u toku dana. Sve je bilo prepuno dosovskih pobednika. Željko Mitrović je napravio fenomenalan damin gambit. Od malog od palube obožavane Mire Marković, postao je kelner ljudima iz DOS. U njegovim Pink studijima pobednici su, od jutra do ponoći, držali slovo, pevali, svirali, kuvali... Još da je bilo pucanja iz puške u jabuku na drvetu, bilo bi to kao u prenosu svadbe Arkana i Cece, onomad, na toj televiziji.

Ljudi su čudo. Novinari? Kako koji. Mitrović je preživeo. Mnogi nisu. Polovinom oktobra sam nastavio serijal na Palmi. I dalje nisam želeo političare za sagovornike. Pogotovo sada kada su, onako oslobodilački, nogom otvarali vrata svih redakcija.

Gostovali su mi zanimljivi ljudi različitih profesija Širok spektar: bivše i aktuelne sportske veličine poput Velibora Vasovića, Radmila Armenulića, Vanje Grbića, ali i sveštenik Žarko Gavrilović, spisateljica lakog štiva Vesna Radusinović, ugostitelj Guta Grubački, roker Mumin...

Međutim, dodatnu pažnju sam posvetio novinarima. Onim pravim, sa neukaljanim karijerama tokom Miloševićevog svevlašća. Bio sam vrlo ponosan na razgovore sa veteranima, živim novinarskim legendama, od kojih sam direktno i posredno, učio novinarsvo: Sergije Lukač, Slava Đukić, Saša Nenadović i Vita Sudarski. Bili su to, avaj, njihovi poslednji veliki životni intervjui. Biologija čini svoje.

Debatovao sam sa generacijskim ispisnicima Draganom Bujoševićem, Grujom Spasovićem, Zoranom Petrovićem Piroćancem, Radomanom Kanjevcom, Borisom Labudovićem, Gordanom Jovanović, ali i sa onima tek dolazećim žurnalističkim snagama, poput Suzane Zlatanović, Ivana Ivačkovića, Boška Savkovića, Zorice Vulić, Ivane Kronje, Nataše Bogović, Roberta Čobana...

Posebno pamtim razgovor sa Jelenom Kleut. Ne samo zato što je bila moj najmlađi sagovornik. Poznavao sam njene roditelje Mariju i Savu, ugledne profesore Novosadskog univerziteta. Njena baka Desa, dečiji lekar, bila je institucija u odrastanju i zdravstvenoj zaštiti moje generacije. "Doktorka Kleutka", i svima je namah sve bilo jasno.

Jelena! Tek što je izašla i tinejdžerskog doba, a već je bila vrlo primećena potparolka novosadskog dela Otpora. Student anglistike na Filozofskom fakultetu, zaljubljena u novinarstvo. Elokventna, brzomisleća. U decenijama koje će slediti izgradiće izuzetno cenjeno akademsko ime.

Serijal "Treće ja" je išao ustaljenim ritmom. Kritike su bile sve bolje. Sagovornici nisu postavljali pitanje za učešće. Štaviše! Baš je bilo lepo odlaziti na snimanja u Beograd. Minimalna ekipa, skladna, radna...

Polovinom decembra, iznenađenje. Miki Vujović je dobio intervju od Slobodana Miloševića! Nije valjda bilo informativne stanice u svetu koja nije emitovala bar deo iz tog razgovora. Hot njuz!

U Srbiji negodovanje. Posebno među dosovcima. Prednjačili su Nebojša Čović i general Perišić, svaki u svoje vreme, vrlo bliski Miloševićevi saradnici. Tako to ide u Srbiji...

Strogo novinarski gledano, ne znam koji istinski profesionalac ne bi poželeo da razgovara sa Miloševićem, koji mesec nakon njegov treska sa vlasti. Tu nije bilo zbora. Međutim, trebalo je Miki to drugačije da uradi.

Bio je to razgovor sa prevelikom dozom njegove dobronamernosti, velikog ličnog i političkog strahopoštovanja, preteranog razumevanja za sve ono što su Milošević i njegov režim katastofalno učinili tokom deset godina na vlasti. Svom narodu, a bome, i drugima. Razgovor je protekao bez da je intervjuer ulazio u meso. A, morao je!

Palma je nekontrolisano "zanjihala granama", kako se kadgod pevalo u popularnoj pesmici. Posebno se to nije dopadalo novopristiglim u vladajuće fotelje. Uostalom, svi su im se mediji bez pogovora nudili, koliko žele i kad hoće, i sada bi neki advokat da vraća Slobu na ekran! Neće da može!

Bio je to lagani početak kraja te televizije. Prvo su na površinu izbili dugovi. Finansijski, ali još poneki. Početkom proleća 2001. Vujović je otputovao u Sjedinjene Američke Države, tražeći finansijere i dozvolu da se Palmin program emituje preko satelita. Vratio se razočaran, budući da su mu sagovornici uslovili da promeni programsku šemu i da se potpuno liši svih političkih emisija. Pristao je.

U maju je tačno posle godinu dana emitovanja, okončan je serijal "Treće ja". Kakogod bilo, Miki Vujović je bio pošten gazda. Svaki dogovor je ispoštovao. Sa mnom, makar. Lepo sećanje. Bez senki.

Posle dvogodišnje pauze, emisija je promenila domaćina. Goran Karadžić i Slaviša Grujić, rukovodioci novoformirane gradske televizije Apolo predložili su mi transfer "Trećeg ja". Sledeće dve i po godine, oko stotinak viđenih sugrađana je pred kamerama ispričala manje poznato iz svojih života.

Bio je to video herbarijum ljudskih cvetova: sportisti, bivši i aktuelni, velikani pozorišne scene, uspešni privrednici, političari, umetnici raznih profila, novinari, muzičari, ugostitelji, knjižari, profesori, lekari, filmski i televizijski radnici...

Reditelj je bio Mića Jovanović, profesor na Novosadskoj akademiji, stručnjak za filmsku i televizijsku rasvetu. Njegov doprinos je bio izvnredan, budući da smo serijal takođe snimali u crnobeloj tehnici.

Docnije su se menjali rukovodioci te televizije. Dolazili su novi likovi, navek gori i lošiji od prethodnih. Manje profesioinalci, više političari. Naravski da sa takvim nisam želeo da sarađujem. A, bome, ni oni sa mnom.

Menjali su ime stanice. Gotovo svi su se zdušno trudili da od serijala "Treće ja" ne ostane ni jedan jedini frejm. I, nije! Predstavnici nekog novog crnog - bez belog! - Novog Sada...

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Duško Bogdanović Ogledanje

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.