Sezona je slava i verovatno pravo vreme za pokaznu vežbu iz tolerancije.
Na obeležavanju narodno-verskog običaja, negde između ruske salate i sarme, prijatelji i robina se, neretko galameći, dohvate aktuelnih društveno-političkih tema, kojih u Srbiji nikada ne manjka - posebno u proteklih godinu dana.
„Ukoliko vidim da neka rasprava ne vodi nikud onda ću više puta ponoviti: 'Slažemo se da se ne slažemo'“, govori inženjer Dušan Milojević za BBC na srpskom.
„I sledeće godine na slavi nećemo morati da vodimo takvu raspravu sa istim neprijatnostima“, dodaje.
Međutim, koliko je i zašto društvo u Srbiji (ne)tolerantno, vidi se, mimo krsnih slava, i na ulici, na društvenim mrežama, u medijima i skupštinskim raspravama.
Tokom studentskih blokada i građanskih protesta pokrenutih posle pada nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra 2024, kada je stradalo 16 ljudi, zabeleženi su brojni primeri tolerancije, posebno kod akademaca, ali i njene suprotne strane, međutim neretko prerastajući u nasilje.
Tolerancija je sposobnost adekvatnog razumevanja tuđih stavova koji su dijametralno različiti od naših, objašnjava psihološkinja Ana Mirković.
„To bi trebalo i moralo da bude veština koja se uči i vrlina koja nas krasi."
Prema istraživanju objavljenom u „Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih u Srbiji“ za 2025. Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) čak 58,8 odsto ispitanika odgovorilo je da im je najveći problem „nedostatak tolerancije u društvu“, odmah iza „korupcije, nedostatka demokratije i pravde i sistem vrednosti“.
Tolerancija ima i vlastiti međunarodni dan koji se odlukom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 1996. obeležava 16. novembra.
Prema Deklaraciji o principima tolerancije iz 1995. ona predstavlja „poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogate raznolikosti kultura našeg sveta, naših oblika izražavanja i načina da budemo ljudi“.
Zasnovana je na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju.
„Tolerancija je harmonija u različitosti“, piše u UNESKO dokumentu.
Iako se kroz istoriju mogu naći brojni primeri, moderni koreni tolerancije sežu u 16. i 17. vek i borbu verskih manjina za ostvarivanje prava na veroispovest bez državnog progona.
Tolerancija se dugo smatrala glavnom vrlinom liberalne političke teorije i prakse, koju su zastupali važni politički filozofi poput Džona Loka, Džona Stjuarta Mila i Džona Rolsa.
Savremene političke i pravne debate se temelje na toleranciji, poput onih koji se tiču rase, pola i seksualne orijentacije.
Pored pojedinaca, tolerancija, između ostalog, može biti u vezi sa vladom neke države i zajednicom.
Neki od najsvežiji primera netolerancije su događaji iz ovog meseca pred Skupštinom Srbije gde Dijana Hrka više od dve nedelje štrajkuje glađu.
Istog dana – 2. novembra, pošto je majka Stefana Hrke stradalog pri padu nadstrešnice stupila u štrajk glađu tražeći pravdu za preminulog sina, sa zvučnika udaljenog nekoliko metara, kod šatora u kome borave pristalice Srpske napredne stranke (SNS), počela je da odzvanja glasna muzika.
Stihovi jedne od pesama bili su „pošla majka sina da potraži“, dok su uveče simpatizeri vladajuće stranke pevali, između ostalog, i – „Srpkinja je mene majka rodila“.
Dijana Hrka, vidno iscrpljena i ugroženog zdravlja, i dalje štrajkuje glađu, dok je muzika sa zvučnika ugašena.
Za psihološkinju Anu Mirković ovo nije primer netolerancije, već „brutalno nevaspitanje“ i „nedostatak etike i morala“.
Netolerancija je, po njoj, neprihvatanje bilo kakve različitosti – „nepoznavanja tog nekog drugog, nečijeg drugačijeg stava, mišljenja ili ponašanja".
Nalazi se, kaže, nasuprot idealu kome se teži, a to je tolerantno društvo.
Razlog za netoleranciju u Srbiji i regionu pronalazi u njenom dugogodišnjem „sistematskom uništavanju“, zbog čega „smo sa takvim kulturnim miljeom stalno na ivici konflikta“.
„Mi kao kultura dugo nismo bili tolerantni, a to je posledica bliskih istorijskih dešavanja, naročito građanskih ratova, da bi posle to jačalo dolaskom toksičnog režima.
„Ali dolaskom nove generacije koja demonstrira snagu solidarnosti, tolerancije i empatije smatram da smo na korak od reseta kulture", ocenjuje Mirković.
Fotografija BBC reportera saradnika Irfana Ličine sa protesta u Kraljevu iz aprila, na kojoj su rame o rame naslonjeni studenti Sava Nikolić iz Ćuprije, sa srpskom kapom šajkačom, i Nadija Delimeđac iz Novog Pazara, u muslimanskoj marami hidžabu, postala je svojevrsni simbol studentskih protesta.
Ali i verske tolerancije unutar pokreta.
Krajem oktobra, na studenskom pešačenju od Beograda do Novog Sada gde se 1. novembra održao veliki komemorativni skup povodom godinu dana od pada nadstrešnice, dvoje prijatelja su se ponovo sreli usred Panonske nizije, pokraj Sremskih Karlovaca.
„Bio sam na začelju kolone i video devojku u hidžabu kako maše. Pomislio sam: 'Da li je moguće da je to ona'“, priseća se Sava Nikolić, za BBC na srpskom.
„Bila je pod nabojem emocija i zaplakala kada sam prišao, zagrlio sam je bratski da je utešim jer stvarno nisam mogao da ostanem imun na njene suze, osetio sa potrebu da je time i zaštitim“, dodaje.
Nadija mu je potom objasnila, „da zna za ubuduće“, da po pravilima njene vere „ona ne sme da se grli i da pruža ruku drugim muškarcima, već samo najrođenijim i mužu“.
„Izvinio sam se, ali mnogo mi je bilo krivo i teško mi je palo.“
Tom prilikom je nastao viralni snimak koji se brzo raširio Srbijom i pored mnoštvo pozitivnih, naišao i na negativne komentare, između ostalih i islamskog propovednika Elvedina Pezića.
„Sramota je za porodicu, a vjerom jasni haram, da muslimanka, pokrivena djevojka, javno grli momka koji nosi šajkaču, a potom se takva slika širi društvenim mrežama", napisao je „islamski influenser“ na Fejsbuku.
Usledile su salve uvreda i pretnji na račun Nadije i Save, povodom čega se oglasio i otac novopazarske studentkinje Muamer Delimeđac rekavši da je njegova ćerka to „teško podnela“.
„Mlada je i normalno da je preplašena jer nije očekivala da će jedna slika izazvati ovakve reakcije kod nekih građana.
„Iskreno i ja sam se plašio, ali stariji sam i imam neko životno iskustvo, pa na sve gledam drugačije. Bilo mi je jako teško zbog nje“, rekao je Muamer Delimeđac za portal Nova.rs.
Podršku su im pružili, kako Bošnjaci, tako i Srbi, a situacija se vremenom smirila.
Gotovo svakodnevno, na vezi sa Nadijom bio je i njen prijatelj Sava, kome su takođe upućivani negativni komentari prvenstveno zbog kokarde, značke na šajkači, koju su kroz istoriju nosile različite vojne formacije, između ostalih, i četnici, pripadnici srpske kolaboracionističke jedinice tokom Drugog svetskog rata u Srbiji.
„Ne znači da ako je neko ranije zloupotrebio srpsku tradicionalnu kapu ili kokardu da sada optužuju mene i porodicu da sam zločinac, a moji učestvovali u ratovima“, priča Nikolić.
Smatra da je „prosipano mnogo mržnje“ i da tu „nema tolerancije“, pa zato podseća na situaciju u kojoj se našao tokom studentskog protesta u aprilu u Novom Pazaru.
„Mene su prozvali da sam prvi Srbin ikada koji je uzeo bošnjačku zastavu i visoko zavijorio.
„Time sam pokazao poštovanje prema bošnjačkom narodu, da treba da se osećaju isto priznato u Srbiji“, smatra Nikolić.
Fizičko sukobljavanje, međusobno vređanje i omalovažavanje, bacanje dimnih bombi i upotreba protivpožarnog aparata – slike su Skupštine Srbije zabeležene poslednjih godina.
„Diskusija u parlamentu je svuda, pa i u Velikoj Britaniji, često na ivici fizičkog obračuna, to je živa stvar i mi smo predstavnici naroda.
„Naravno da ne podržavamo nikada nasilje, ali da rasprava često ode u neku žustriju retoriku -ode. Međutim siguran sam da nikada za to nismo krivci mi iz Srpske napredne stranke“, govori Radoslav Milojičić Kena, poslanik vladajuće partije za BBC na srpskom.
Kaže da se njegova stranka „zalaže za toleranciju, dijalog i vrednosti koje propagira demokratija“, kao i da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić „pozivao i pružao ruku pomirenja“.
Na to je, dodaje, uzvraćeno „dimnim bombama u skupštini, polupanim traktorima srpskih domaćina i napadima na prostorije SNS-a“.
„Mi pozivamo sve aktere u društvu da smirimo tenzije i radujemo se danu kada ćemo da razmenjujemo argumente, ali nije samo do nas, za ljubav je potrebno dvoje, tako i za dijalog.
„I predsednik Vučić i svi mi ih pozivamo na dijalog jer je Srbija iznad svega i moramo da je čuvamo uprkos svemu što su blokaderi radili kršeći zakon poslednjih godinu dana", kaže Milojičić, danas naprednjak, a nekada istaknuti član Demokratske stranke i predsednik opštine Smederevska Palanka.
Obraćanje političara unutar skupštinskih klupa i na ulici, ne razlikuje se umnogome, kaže Nenad Milojičić, poslanik opozicionog Narodnog pokreta Srbije.
„Dešava se da neko od kolega iz suprotnog tabora neće da vam se javi u skupštini, a na ulici kada vas vidi hoće i klimne glavom – i tu se sve završi“, govori on za BBC na srpskom.
Smatra da „ne bi trebalo da postoje podele u društvu do kojih je dovela vlast – ne samo u političkom mislu, već i svakodnevnom životu“.
„Jesam za veći stepen tolerancije, dete sam Demokratske stranke i baštinim evropske vrednosti i standarde i mislim da nama nema budućnosti bez tog načina ponašanja.
„Svakako sam i za toleranciju posebno prema ljudima koji su, ne SNS funkcioneri, nego njihovi članovi koji su zapošljeni stranački jer nisu fer prema njima“, dodaje.
Radoslav i Nenad Milojičić su rođaci, ali o njihovim odnosima van skupštine nisu želeli da govore.
U diskusije na slavama, tribinama i drugim okupljanjima, Dušan Milojević se uključuje „u zavisnosti od toga koliko je za njegov ukus zrelost u raspravi podignuta“, što zavisi i od teme i sagovornika.
„Nisam tolerantan na nepoznavanje debate, ali sam apsolutno tolerantan da neko različito misli“, smatra Dušan.
Neretko prihvata i kompromisno rešenje – da se teme oko kojih postoji mimoilaženje u stavovima, ne ponavljaju na narednom okupljanju.
„Kad nekim ljudima kažeš to više puta na taj način, oni znaju da vi oko toga niste saglasni i kao onda, nema veze, daj fudbal, žena, deca, škola", priča Milojević osmehujući se.
„Srbi su tolerantan narod jer jedini imaju 'ćuti i trpi', pa je tolerancija po tome neko trpljenje“, dodaje.
Na slavama se dešava više fenomena, smatra psihološkinja Ana Mirković.
Među njima su, između ostalih, odsustvo „principa samoevaluacije“, egocentrizam i „neslušalačka kultura“, što znači da se „ne ostavlja se prostor sagovorniku da nešto kaže pa da se odgovori argumentovano“.
„Na slavama svi horski govore, a ljudi neće da slušaju i to ih opterećuje.
„Zato čekaju da sagovornik zastane, da proguta zalogaj ili dođe do daha, da bi oni krenuli da pričaju - vidite mene, ja sam bolji, slušaj mene, nije to tako i slično“, objašnjava Mirković.
Da bi društvo bilo tolerantnije, o ovoj veštini se „mora učiti sistematično od najranijeg uzrasta“.
Sada je to uglavnom prepušteno porodici, od kojih su brojne „egzistencijalno ugrožene, potlačene i ponižene“, te u skladu s tim usredsređene na druge potrebe i probleme, smatra Mirković.
Zato rešenje treba tražiti u „obrazovanju i osnaživanju porodice“.
„A kad se promeni kultura jedne zemlje, promeni se čitav univerzum“, zaključuje.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar