Nisam dugo čula u nečijem glasu toliko ljubavi dok priča o poslu.
Onda mi je poslala fotografiju.
Operaciona sala, na licu maska, naočare sa nekim uveličavajućim dodacima, a krvave ruke iznad otvorenog grudnog koša.
Sve se jasno vidi.
Za Tatjanu Vujičić, jednu od retkih kardiohirurškinja u Srbiji, nema dileme oko poziva.
„Najlepša grana medicine je kardiohirurgija. Nikad ne bih mogla da budem, recimo, stomatološkinja, to mi je nekako gadno", kaže za BBC na srpskom.
„Kod mene u kardiohirurgiji je sve čisto i fino, nema lepšeg osećaja nego kad držim srce u ruci“, dodaje prva kardiohirurškinja u istoriji Instituta za kardiovaskularne bolesti 'Dedinje' u Beogradu.
Ne trepćem dok to izgovara. Zamišljam.
Prema poslednjoj evidenciji Lekarske komore Srbije važeću licencu za rad ima više o 1.900 hirurga.
Od toga, tek nešto više od 300 su žene.
Najmanje ih je na ortopediji i traumatologiji, neurohirurgiji i kardiohirurgiji.
U KBC 'Dedinje' su još četiri specijalizantkinje u oblasti kardiohirugije, ali i pet muških kolega koji se obučavaju da jednog dana uđu u salu za operacije.
U ovoj klinici ima 20 kardiohirurga - muškaraca.
Žene dominiraju u pedijatriji, ginekologiji, opštoj medicini i farmaciji, podaci su Instituta za javno zdravlje Srbije „Milan Jovanović Batut".
Najveći procenat žena u Sjedinjenim Američkim Državama bira specijalizaciju za pedijatra, ginekologa, dečijeg psihijatra, dermatologa i endokrinologa, podaci su Američke asocijacije medicinskih škola.
Najmanje ih ima na ortopedskoj, grudnoj i opštoj hirurgiji, kao i na neurohirurgiji ili urologiji.
Prema njihovim istraživanjima, žene su više okrenute porodici i deci, i otud veliko interesovanje za pedijatriju i porodičnu medicinu.
Tanja Vujičić je utabala stazu drugim mladim doktorkama, što im je veliko olakšanje.
Ona je sama morala da krči put u operacionoj sali kao žena hirurg.
„U našoj klinici, nažalost, nije bilo nijedne kardiohirurškinje pre mene.
„Čula sam da su bile neke devojke, ali se nisu zadržavale“, kaže Vujičić.
Morala je, dodaje, da se tokom studija bori sa predrasudama drugih ljudi koji su se pitali šta će žene u kardiohirurgiji ili hirurgiji uopšte.
„Na poslu je, međutim, bilo drugačije, jer su me kolege mnogo dobro prihvatile i nisam teret osećala što sam žena.
„Neke starije kolege su me savetovale da razmislim o izboru specijalizacije, možda ne zato što sam žena, već zbog težine posla, a možda samo nisu hteli to direktno da mi kažu“, kaže Vujičić, koja je trenutno na porodiljskom bolovanju.
Za hirurgiju je počela da se zanima pred kraj studija, a onda i za kardiohirurgiju.
Najdužu operaciju koju je radila trajala je više od osam sati i to je bila disekcija aorte, a one su ujedno najduže i najteže intervencije.
Razdragano govori da joj se najviše dopalo to što u kardiohirurgiji „nema grubosti" - sve je delikatno i precizno.
I dalje mi je u glavi njena fotografija.
Za razliku od Vujičić koju su saradnici dobro prihvatili, neke njene koleginice iz drugih bolnica i gradova na počecima karijera su se susretale sa mizoginim komentarima, poput:
„Nije ovo posao za ženu".
Mina Jovanović, hirurškinja iz Beograda, nije očekivala otpor ili neke negativne komentare, ali priznaje da je posle fakulteta „prilično naivno ušla u specijalizaciju".
„Iako se već osam godina bavim ovim poslom, uvek se provuče neka mizoginija, svesno ili ne, ali vremenom naučite da se borite sa tim“, priča ona za BBC.
Kaže da je više negativnih komentara pristizalo od kolega, a ne od pacijenata.
„Radila sam u državnoj bolnici skoro osam godina i kada ljudi dođu po pomoć ne razmišljaju mnogo šta i kako.
„Kad sam došla da radim, tu su već bile četiri hirurškinje, što mi je bilo veliko olakšanje“, priča Jovanović koja je iskustvo sticala u Kliničko-bolničkom centru „Dragiša Mišović" u Beogradu.
Ana Mitić, specijalizantkinja opšte hirurgije iz Niša, trećeg najvećeg grada u Srbiji, ima slična iskustva.
I njoj su u okruženju, pa i kolege, pričali da „odustane dok još može" i da „hirurgija nije za ženu".
„Nije mi jasno zašto ljudi hirurgiju smatraju muškim poslom.
„Možda zbog majčinstva ili fizičkog napora, ali nijedan posao ne može da se podeli na muški i ženski“, kaže Mitić za BBC na srpskom.
Kada je završila pripravnički staž, Vujičić je počela je da volontira na IKVB „Dedinje“.
Tu je radila preoperativnu pripremu, pa u prijemnoj ambulanti da bi na kraju stigla i do operacione sale.
„Specijalizacija traje šest godina. Više od polovine vremena provede se na kardiohirurgiji, a ostatak se kruži po drugim granama hirurgije, kao što je opšta, plastična, ortopedska i dečija hirurgija, pomalo i anestezije i intenzivne nege.
„Svaka specijalizacija je teška i svako od nas se odriče slobodnog vremena kako bismo učili i usavršavali se“, kaže.
Objašnjava da se od specijalizanata uvek očekuje da dođe prvi, a da ode poslednji, bez obzira na granu medicine.
„Nekoliko godina od početka moje specijalizacije počele su da dolaze druge doktorke.
„Neke su bile samo u prolazu, ali neke su i ostale. Sada kod nas ima četiri specijalizantkinje za kardiohirurgiju“, dodaje.
Pogledajte video: Svirala violinu dok su joj operisali mozak
Razgovarale smo odmah posle njenog treninga, pre nego što je stigla kući.
Objašnjava mi da je posao kardiohirurga veoma zahtevan, jer to podrazumeva duge i brojne operacije, kao što je slučaj kod njih na klinici.
„Moj posao je težak kako za muškarce, tako i za ženu.
„Ali ne smatram da su žene manje izdržljivije ili manje sposobne od muškaraca“, kaže Vujičić.
Za razliku od Balkana, kaže da je u svetu uobičajeno da postoje žene hirurzi.
Veruje da žene imaju bolje predispozicije za kardiohirurgiju, zbog potrebnih preciznosti i delikatnosti.
Fizički je zahtevno jedino zbog višesatnog stajanja tokom operacija.
Priča mi i da je većina njenih kolega u braku, da su roditelji i da uz dobru podršku partnera, porodica ne mora da trpi.
Pacijentima, dodaje, prija za oko, i najviše komentara dobija na godine i mladoliki izgled.
Realno, kada je „gusto" verovatno niko ne obraća pažnju pod čiji će nož, samo da preživi, kaže ona.
„Nažalost, u Srbiji nema svesti o ženama u hirurgiji, naročito u grani kojom seja bavim.
„Kardiohirurga generalno nema mnogo, a naročito žena“, priča.
Specijalizacija u medicini najčešće traje između tri i šest godina, u zavisnosti od grane koja se odabere.
Većina traje četiri do pet godina, a najduža je za hirurgiju - šest godina.
Uže specijalizacije traju godinu do dve, posle završene osnovne specijalizacije.
Tokom školovanja specijalizanti imaju teorijsku nastavu, praktičan rad u ustanovama i polaganje specijalističkog ispita.
Pogledajte video: Istraživanja naučnice sa Balkana koja bi mogla da nam spasu srca
Kao mala, Ana Mitić htela je da bude veterinarka, ali je ipak završila medicinu.
Hirurgija joj je bila najzanimljivija i sada je na prvoj od pet godina specijalizacije za opšteg hirurga u Nišu, najvećem gradu na jugu Srbije.
„Od svih oblasti u medicini hirurgija mi je najzanimljivija, jer mogu rukama nešto da uradim.
„To je manuelni rad i sve ostalo mi je delovalo dosadno“, kaže Mitić.
Hirurgija, dodaje, ima veze sa tim koliko želite sebe da date, koliko ste manuelno sposobni i imate dobru koordinaciju.
Objašnjava mi da mora stalno da se uči, da ostaje prekovremeno na poslu, ali da to može biti teško za sve, ne samo za žene.
„Hirurgija nosi sa sobom veliku odgovornost.
„Život čoveka je u našim rukama i radno vreme ne postoji.
„Kada pacijent leži na stolu, ja moram da radim, ne mogu da odem kući i nastavim sledećeg dana“, dodaje.
Veruje i da je sada bolje vreme došlo za žene hirurškinje, nego što je bilo ranije.
„Nekada su ih baš nipodaštavali, spuštali im, nisu im davali da idu toliko u salu, ali sada ima dosta žena na specijalizaciji za hirurgiju“, priča ona za BBC na srpskom.
Pacijenti, međutim, kada je vide, često joj se obraćaju sa „sestro“ i traže da pozove doktora.
Ana misli da to ima više veze sa tim što je mlada, a ne zato što im sa skalpelom u ruci ili iglom i koncem za ušivanje prilazi žena.
„Uvek bih ponovila ovu specijalizaciju, jer uživam u tome“, dodaje Mitić.
Ljubav je vodila i Minu Jovanović do hirurgije.
Pre nego što je upisala specijalizaciju 2019. volontirala je godinu i po dana, a tokom pandemije korona virusa dobila je stalni posao.
Kaže da ima koleginice koje su morale da volontiraju i po šest ili sedam godina, pre nego što su uspele da dođu do specijalizacije.
„Svaki posao mora da se uskladi sa porodicom, jer su svuda ista očekivanja prema ženi, bilo da radi neki birokratski posao ili da je doktorka ili pilotkinja.
„Od žena se prosto mnogo više očekuje u kući“, kaže.
Srećna je, dodaje, što ima potpunu podršku porodice i prijatelja i što njen partner razume šta znači kada dođe sa 24-časovnog dežurstva i od umora ima snage samo da gleda u zid.
„Posao hirurga je veoma stresan. Nekada možete da se 'isključite' i nastavite normalan život, a nekad ne.
„Devojke završe medicinu i žele da odu na hirurgiju, ali ako nemaju podršku sistema, ni ne pokušaju da rade ono što vole“, uverena je.
Jovanović nije htela da pravi kompromis.
„Kad sam završila tako težak fakultet nisam htela da radim nešto što mi se ne dopada, zato sam i specijalizirala opštu hirurgiju", kaže.
Ipak, nešto je žrtvovala.
„U odnosu na moje kolege iz drugih grana medicine, mislim da sam se odrekla slobodnog vremena više nego oni jer se mnogo ostaje u bolnici“, priča.
Hirurgija svakako nije jedina grana medicine u kojoj vlada oseka žena.
Pored „toliko lepih drugih nauka", moja majka nikako nije mogla da shvati da neko upiše medicinu, priseća se urološkinja Violeta Škorić.
„A onda pored lepe kardiologije, da neko hoće da se bavi pozivom kao što je urologija i da stalno bude u kontaktu sa starim ljudima i urinom.
„Nisu ni kolege bile oduševljene, a kada sam počinjala bilo je i nekih koji su mi rekli da me nikada ne bi oženili“, priča ona za BBC na srpskom.
U vreme kada se ona odlučivala za specijalizaciju, bilo je više doktora od doktorki i oni su se, kako kaže, otimali za hirurške grane i imali prednost u izboru tih specijalizacija.
Nije bilo lako ni da se izbori za urologiju.
„Dobijanje specijalizacije mi je bilo otežano jer su moje muške kolege dobile maksimalan broj bodova, a ja minimalan.
„Mnogi me nisu želeli na odeljenju urologije, ali mi je tadašnji direktor, koji je bio odličan menadžer, dao dobar savet“, kaže Škorić.
„Rekao mi je: 'Oni će se ljutiti, a ti ćeš taj posao raditi do kraja života'".
Bio je to presudan momenat da istraje.
„Nisam sigurna kako sam se odlučila za urologiju, ali kao da mi je neko rekao da je to za mene i time sam se vodila", kaže Violeta Škorić.
Zanimalo me je kako reaguju muškarci kada dođu kod nje na pregled.
„Uvek se trudim da dam do znanja da se radi o ženskom urologu i mislim da je poslednjih pet godina promenjen stav muškaraca koji su zadovoljni kada im se posveti pažnja i nemaju ništa protiv žene“, kaže urološkinja.
Kada je završila specijalizaciju otvorila se mogućnost i da zvanično piše „urološkinja“, što ona i koristi.
„Ako se dogodi da se iznenade ili im je neprijatno, posle pregleda uglavnom odlaze bez predrasuda koje su imali pre toga“, kaže.
Specijalističke studije završila je sa temom seksualna funkcija kod žena pa se kroz taj rad dodatno upoznala sa seksualnim ponašanjem oba pola.
Veruje da zbog toga ima dobar pristup prema ljudima sa ovim problemom.
„Ponekad žene dođu prve da se žale na problem seksualne disfunkcije kod muža, a onda dođu i zajedno.
„Bitno je ohrabriti pacijenta da se otvori za adekvatan tretman“, kaže urološkinja.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar