Između utopije i stvarnosti

Autor: Nataša Gvozdenović

Info

06.05.2026.

13:55 > 14:11

U predstavi Novosadskog pozorišta "Kabare pikolo grande - Utopija" u režiji Andraša Urbana, reči Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima ne ostaju samo zapis na papiru već postaju lično i duboko proživljeno iskustvo.

Foto: Srđan Doroški

Kroz proces rada i izvođenja, granica između teksta i stvarnosti briše se pred snagom pitanja koja se tiču svakog od nas: šta znači živeti dostojanstveno, kakvo obrazovanje pružamo budućim generacijama i koliko smo daleko od sveta u kojem su osnovna ljudska prava zaista ostvarena?

U razgovoru za 021.rs, glumica Gabriela Mesaroš Crnković govori o emotivnom putovanju kroz predstavu, o trenucima ranjivosti i snage, o zajedništvu na sceni sa kolegama koji dolaze izvan profesionalnog glumačkog sveta, ali i o veri da izgovorene reči, ma koliko danas zvučale utopijski i dalje mogu biti pokretač promene.

1. Dok izgovarate reči univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, da li postoji određeni trenutak u kojem vas one posebno lično pogode, ne kao tekst, već kao nešto što vas se tiče iznutra?

Na primer, kada je reč o obrazovanju. O tome o čemu bi ono zapravo trebalo da bude. Pored toga što obrazovanje treba da bude dostupno i obavezno za sve, mnogo toga zavisi od toga kakvo obrazovanje naša deca dobijaju. Da li odgajamo individue ili robote? Učimo li ih da vole ili da mrze? Jačamo li ih u razvoju njihove ličnosti ili im lomimo krila i zatvaramo ih u kalupe? Da li dobijaju pravo znanje, radoznalost i razumevanje - ili ranac pun frustracije? Učimo li ih razumevanju, strpljenju i prijateljstvu, tako da mir uvek bude primarna vrednost u njihovim životima, a ne rat?

Svesna sam da je obrazovanje i odgovornost roditelja, ali sam isto tako sigurna da obrazovni sistem u velikoj meri utiče na otvorenost naše dece, na njihov način razmišljanja, stav, razvoj - jer većinu impulsa čovek dobija u zajednici, gde najviše uči o drugima, ali i o sebi. Pored toga, svaki put kad izgovorim reči "ljudsko dostojanstvo", koje bi zapravo trebalo da budu osnovno stanje svakog ljudskog bića, stegne mi se stomak. Volela bih da znam koliko ljudi može za sebe da kaže da živi život dostojan ljudskog dostojanstva.

"Svako ima pravo na životni standard koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje njemu i njegovoj porodici". Izuzetno je bolno to što u mnogim slučajevima ni osnovni uslovi za život nisu obezbeđeni. Da čak i ako ceo život radimo, ne možemo sebi obezbediti sve potrebne uslove. A da i ne govorimo o situacijama kada nas, ne daj Bože, zadesi bolest, nepokretnost ili nešto slično... A ono što je meni posebno bolna tačka jeste pitanje socijalne zaštite dece. Mogla bih zapravo nabrajati sve stavke, ali za sada bude dovoljno ovoliko.

2. "Utopia" sugeriše da ono što je nekada zamišljeno kao minimum dostojanstva danas zvuči gotovo nedostižno. Da li vas ta misao tokom igre više rastužuje ili pokreće?

Tokom procesa proba prošla sam kroz mnogo faza po tom pitanju. Kada čovek čuje ili jednom pročita ove članke, to je jedno. Ali kada se njima bavi duže vreme, svakodnevno - to je potpuno posebno stanje. Bila sam tužna, mnogo sam plakala. Dešavalo se da ni posle više pokušaja nisam mogla da izgovorim jednu rečenicu do kraja, jer mi je knedla stajala u grlu. Taj osećaj je kasnije prerastao u bes, očaj, potrebu za preispitivanjem, ljutnju i otpor. Kada igram predstavu, ne vodi me tuga. Da ove rečenice su, nažalost, utopijske - što je strašno. Ali u trenutku kada ih izgovaram, ja verujem u njih i želim da ta prava zaista postoje.

3. Na sceni ste sa kolegama Biljanom Šunjkom Crnojević, Minom Stojanović, Aljošom Tasovcem koji nisu profesionalni glumci, već kolege iz pozorišnog tima... Na koji način se vaš osećaj sigurnosti i pripadnosti oblikuje dok delite prostor sa njima?

Veliko mi je iskustvo i čast što imam priliku da radim sa ovim ljudima, da stojimo zajedno na sceni i da budemo jedan tim. Jer mi smo postali tim. Naravno, trebalo je vremena da se uigramo, svi smo na početku bili pomalo oprezni. Njima je bilo posebno teško, jer ne govore mađarski jezik, a treba da prate 45 minuta gde ja sve vreme govorim na mađarskom pravnom jeziku. Herojski su se borili i uspeli da nauče i šlagvorte. Govorim o veoma vrednim, kreativnim, hrabrim i dobrim ljudima, koji su odlični muzičari. Sada smo već na nivou da je dovoljan jedan pogled ili pola rečenice da znamo šta onaj drugi želi. Pored njih se osećam potpuno sigurno, dobijam mnogo energije od njih. Dopunjujemo se. Oni nisu "samo muzičari". Oni su ličnosti - i na sceni. Oni su Bilja, Mina i Aljoša.

4. Kakav je bio vaš najtiši ili najličniji trenutak tokom rada na predstavi, ono što publika ne vidi, ali vi nosite sa sobom svaki put kada izađete na scenu?

Tuširala sam kod kuće, spemala se za probu i ponavljala tekst, kada me je iznenada obuzeo veoma težak osećaj. Glava mi se napunila mislima, glasovima, preplavile su me emocije. Morala sam da sednem na pod. Počela sam da jecam i osetila da se u meni dešava nešto što moram da pustim da se dogodi. Sedela sam oko pola sata na podu kupatila i pustila da sve prođe kroz mene, dok na kraju nije nastala tišina. Postala sam prazna. Čista. To nosim sa sobom svaki put.

5. Kako biste opisali rad sa Urbanom na ovoj predstavi, šta je za vas bilo najprepoznatljivije u njegovom načinu vođenja procesa?

Rad sa Andrašem je uvek uzbudljiv i pun izazova. Ima iznenađujuće i hrabre ideje. Ko bi se setio da Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima postavi na scenu? Mislim da je to fantastična ideja i hrabar poduhvat. Ovde moram da napomenem i Vedranu Božinović, koja je kao drmaturg učestvovala u procesu. Njeno prisustvo, znanje, način razmišljanja o svetu i odnos prema ljudima bili su mi veoma inspirativni. Andraš najčešće započinje probe razgovorima i improvizacijama. Time odmah podstiče glumca na razmišljanje i delovanje, aktivira ga. I tada počinje stvaralčki proces, gde on vodi, ali se i oslanja i na intuiciju i misli glumca.

Nikada ne ostavlja glumca samog. Prati svaki naš pokret i ima izuzetan osećaj za to kada treba da pomogne, a kada da nas pusti. On je veoma inteligentan, iskusan reditelj, čiji "senzori" stalno rade. Radi temeljno i ništa ne gura pod tepih, pa se i glumac uz njega može kontinuirano i sigurno razvijati. U okviru jednog procesa rada sposoban je da istovremeno bude reditelj, stvaralac, dobar trener i dobar psiholog.

6. Kada se predstava završi i svetla se ugase, šta od "Utopije" ostaje sa vama kroz misao, osećaj ili možda pitanje koje vas i dalje prati?

Može li se ikada desiti da ove rečenice više ne zvuče ako utopija? Da svako ljudsko biće zaista bude rođeno slobodno i sa jednakim dostojanstvom i pravima? Da misao, mišljenje i izražavanje zaista budu slobodni... Posle predstave dugo ne mogu da zaspim.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

NOVOSADSKO POZORIŠTE

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.