Potpuna zabrana pušenja, čisti voda i vazduh, više zelenih površina: Kako do boljeg zdravlja građana

Piše: dr Predrag Đurić

 

Međutim, taj plan je bio štur i nedovoljan, pa je bilo neophodno izneti konkretnije mere za očuvanje zdravlja građana i predstaviti kako bi zdravstvo u Srbiji trebalo da izgleda.

 

Dok smo se u prvom tekstu osvrnuli na to u kom smeru bi program za zdravlje i zdravstvo trebalo da ide, kolika je raspoloživost i pristupačnost zdravstvene službe i kakva je raspoloživost zdravstvenih radnika, u drugom je bilo reči o specijalističkoj delatnosti, posebno u domovima zdravlja, o prijemčivosti i o kvalitetu zdravstvene zaštite, kao i o širem obrazovnom procesu kao jednom od ključnih za unapređenje društvene brige o zdravlju.

 

Danas ćemo se posvetiti decentralizaciji zdravstvene zaštite i upravljanju u zdravstvu, mogućnosti obezbeđenja dodatnih sredstava za realizaciju ovog programa, kao i na nemedicinske aspekte zdravlja.

Sedmi deo: DECENTRALIZACIJA I UPRAVLJANJE ZDRAVSTVOM

 

Lokalne samouprave bi bili osnivači domova zdravlja, ali i zadužene za sprovođenje zdravstvenih programa, naročito skrininga i ostalih preventivnih mera. Za te namere u lokalnim budžetima za zdravstvo bi se izdvajalo najmanje 10 odsto lokalnog budžeta, koji bi bio osnažen dodatnom decentralizacijom celokupnog društva i izvornim prihodima koji bi u najvećem delu ostajali na nivou lokalne samouprave. 

 

Svaka lokalna samouprava bi formirala upravu za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, koju bi činili stručnjaci iz ovih oblasti. Uprave bi bile zadužene koordinisanje zdravstvenih interesnih zajednica (vidi kasnije), kojima bi odgovarale za rad, kao i za planiranje, sprovođenje i nadzor nad sprovođenjem zdravstvene i socijalne zaštite. Godišnji programi i finansiranje bi bili rezultat dogovora sa zdravstvenim radnicima i građanima, odnosno njihovim predstavnicima.

 

Svi kolektivi koji imaju 250 i više radnika ili učenika/studenata bili bi dužni da pružaju zdravstvenu zaštitu bez obzira na primarnu delatnost, dok bi za manje kolektive to bilo dobrovoljno, ali stimulisano. Zdravstveni radnici bi takođe bili obavezni u školama bez obzira na broj učenika, kako za pružanje osnovne zdravstvene zaštite, tako i za zdravstveno vaspitanje.

 

 

Potrebno je potpuno eliminisati praksu da se za rukovodioce u zdravstvenom sistemu biraju poslušni i lojalni. Za rukovodioce moraju biti birani oni najkompetentniji, sa podrškom među zaposlenima i građanstvom. 

Učešće građana i zaposlenih u planiranju, sprovođenju, praćenju i evaluaciji zdravstvene zaštite mora biti maksimalna. To se može ostvariti putem nekoliko kanala. Prvi su zdravstvene interesne zajednice koje se formiraju na lokalnom nivou (opština, grad) i koje čine predstavnici građana, udruženja građana, ustanova i radnih organizacija na lokalnom nivou i zdravstvenih radnika. Zdravstvene interesne zajednice definišu lokalnu zdravstvenu politiku na godišnjem nivou, odlučuju o raspodeli budžeta, prate realizaciju programa i budžeta i odlučuju o svim bitnim pitanjima (uz uprave za zdravstvenu i socijalnu zaštitu kao izvršni organ). Drugi mehanizam su radnički saveti u zdravstvenim ustanovama (kako državnim, tako i privatnim). Ova tela bi davala suglasnost na odluke rukovodstva, na izbor rukovodstva i sva druga pitanja od značaja za rad kolektiva.

 

Upravni odbor bi bio rukovodeće telo zdravstvene ustanove, a čine ga predstavnici radnika (izabrani tajnim glasanjem među više kandidata), predstavnika komora zdravstvenih radnika i zdravstvene interesne zajednice. Za obavljanje svakodnevnih poslova upravni odbor imenuje direktora. Ukupan mandat jedne osobe ne bi mogao biti duži od četiri godine, u šta ulazi i mandat proveden u v.d. stanju. Jedna osoba ne može provesti u v.d. stanju više od šest meseci. Ukoliko se nakon šest meseci ne imenuje novi direktor, smenjuje se upravni odbor, bez mogućnosti ponovnog izbora u budućnosti.

 

Kako obezbediti sredstva za realizaciju ovog programa?

 

Predlaže se nekoliko izvora dodatnog finansiranja, pored postojećih sredstava iz fonda za zdravstveno osiguranje koje se finansira doprinosima na zarade zaposlenih i budžeta (pri čemu najmanje 10 odsto budžeta na svakom nivou, od budžeta mesne zajednice do budžeta republike mora biti izdvojen za brigu o zdravlju):

 

1. Porez na ekstraprofit u iznosu od 90 odsto na sve prihode ostvarene tokom poslednjih 40 godina kroz državne projekte i usluge koje nisu prošle tender, na nameštenim ili netransparentnim tenderima, putem pristupa informacijama koje inače nisu dostupne, kao i svim drugim postupcima koji su bili protivzakoniti (ali su, recimo, zastareli za krivično gonjenje) ili neetički.

 

2. Porez na društveni parazitizam: sve delatnosti koje ne proizvode materijalna i nematerijalna dobra i ni na koji način ne utiču na dobrobit zajednice, već postoje isključivo radi profita (recimo kladionice, šund i slično) plaćali bi porez od 90 odsto na profit, kao i one organizacije čiji proizvodi su štetni (duvanska industrija, proizvodnja alkoholnih pića, nezdrave hrane i slično).

 

3. Porezom od 20 odsto na imovinu svih onih čija imovina iznosi više od 10 miliona evra i srazmernim porezom onih čija imovina iznosi manje od ovog iznosa (recimo po pet odsto za ukupnu pokretnu i nepokretnu imovinu i ušteđevinu od milion evra, itd.). Više korisnih informacija može se pronaći ovde.

 

4. Progresivnim porezom na dohodak, do 90 odsto za one na vrhu lestvice (npr. koji godišnje zarade više od milion evra).

 

5. Uvođenjem striktne poreske politike i kulture oporezivanja, npr. poreza na izdavanje nekretnina, na servisne usluge, i slično.

 

6. Ograničenjem maksimalne vrednosti imovine koju jedna osoba može da poseduje na npr. milion evra. Za više informacija videti ovde.

 

7. Sve ustanove i radne ogranizacije izdvajaju određeni definisan procenat budžeta za brigu o zdravlju zaposlenih.

 

 

Građani i zdravstveni radnici kroz sporazum moraju definisati, organizovati, sprovoditi i nadzirati sprovođenje zdravstvene zaštite, bez uplitanja centara moći i tržišnih aktera. Lokalne samouprave moraju biti osnažene kako kadrovski, tako i finansijski da omoguće sprovođenje ovog društvenog sporazuma. Finansiranje društvene brige o zdravlju prvenstveno mora da padne na teret onih koji najviše imaju.

 

Osmi deo: NEMEDICINSKI ASPEKTI ZDRAVLJA

 

Nažalost, kod nas i dalje preovladava mišljenje da je zdravstveni sistem taj koji je jedino bitan za zdravstveno stanje populacije. Ali, on je odgovoran samo za manji deo brige o zdravlju, a insistiranje na njegovom značaju je posledica ili nemoći ili nedostatka želje da se povede briga o drugim aspektima društva vezanim za zdravlje. Voda, vazduh, vodene i zelene površine, javni prostor, saobraćaj, ishrana, tržište, samo su neki od ovih sfera.

 

Obezbeđenje ispravne vode za piće jedno je od osnovnih ljudskih prava. Voda mora biti dostupna svima i uvek. Trenutno naročito u nekim manjim gradovima i naseljima voda za piće nije uopšte dostupna, odnosno je nezadovoljavajućeg kvaliteta, a većim gradovima postoji problem sa pritiskom i nestašicama, a sveobuhvatno dugoročno gledano vodosnabdevanje je nesigurno. Neophodno je pre svega zaštititi postojeće izvore vode, kao i radikalno rešiti problem zagađenja zemljišta i vode nultom tolerancijom prema privrednim subjektima i drugim izvorima zagađenja reka, jezera, potoka i podzemnih voda. Prioritetno je potrebno zameniti postojeće nefunkcionalne i zastarele vodovode savremenim, uz razvijanje regionalnih sistema vodosnabdevanja.

 

Slične mere treba provesti i prema zagađivačima vazduha. Dodatno, upotrebu čvrstog goriva treba potpuno zameniti alternativnim izvorima energije tokom desetogodišnjeg perioda, pri čemu tokom prvih pet godina treba smanjiti za 60 odsto, a za prve tri godine potpuno eliminisati u gradovima u kojima postoji centralno snabdevanje energijom iz drugih izvora. Umesto subvencioniranja profitabilnih kompanija, lokalna samouprava i drugi nivoi vlasti moraju subvencionisati ovu energetsku zelenu tranziciju, kako troškovi ne bi pali na teret građana. 

 

Saobraćaj u naseljenim mestima mora se značajno redukovati, pre svega izgradnjom obilaznica, uvođenjem ekološke takse za automobile, potpunom zabranom teretnog saobraćaja i izmeštanjem proizvodnih pogona i skladišta van naselja. Ovo mora biti praćeno značajnim poboljšanjem gradskog prevoza, uključujući mrežu, dostupnost i učestalost, kako građani ne bi imali potrebu za sopstvenim automobilom, uz izgradnju stvarne pešačke zone, bezbedne pešačke i biciklističke staze u i van naseljenog mesta. Na obodima gradova bi trebalo izgraditi besplatne parkinge sa ekspresnim autobuskim i železničkim linijama ka centru grada i najbitnijim ustanovama (bolnica, železnička stanica), kako građani koji dolaze do grada sopstvenim prevozom ne bi morali da vozilom ulaze u grad. Taksi prevoz i rent-a-kar bi trebalo učiniti dostupnijim i jeftinijim putem gradskih subvencija. 

 

U roku od 12 meseci trebalo bi potpuno zabraniti pušenje u zatvorenim prostorijama i na svim javnim mestima i događajima, kao i u sredstvima prevoza. Izlaganje maloletnih lica i trudnica duvanskom dimu bilo bi proglašeno za krivično delo. U državnoj službi, u prosvetnim i zdravstvenim ustanovama trebalo bi zapošljavati samo nepušače. 

 

Tokom prelaznog perioda bilo bi omogućeno svim građanima besplatno odvikavanje od pušenja. Prodaju duvanskih proizvoda trebalo bi ograničiti na samo za to namenjene prodavnice sa zatamnjenim staklima i bez reklama i to samo licima starijim od 25 godina. Svima rođenim 2012. godine i kasnije bilo bi trajno zabranjeno pušenje.

 

 

Potrebno je potpuno zabraniti reklamiranje alkohola, kladionica i sličnih hazardnih igara i nezdrave hrane. Uvelo bi se obavezno obeležavanje svih hranljivih namirnica  vidljivim i razumljivim oznakama o sadržaju visoke količine soli, masti, naročito zasićenih i ugljenih hidrata, naročito šećera. Zabranila bi se prodaja energetskih i veštačkih pića, kao i visoko prerađenih namirnica u prosvetnim i zdravstvenim ustanovama i ustanovama kulture, kao i u državnim ustanovama, u blizini ovih ustanova, te u blizini kasa u prodavnicama. 

 

Uvele bi se takse na pekarske proizvode od belog brašna, energetska i druga štetna pića i visokoprerađene namirnice. Obavezali bi se svi restorani, uključujući i one brze hrane, da najmanje jednu trećinu svoje ponude moraju ispuniti zdravim namirnicama biljnog porekla. U školskim i radnim kolektivima servirali bi se isključivo zdravi obroci. Carine i porezi na zdravu hranu biljnog porekla bile bi drastično umanjene, uz dodatnu podršku individualnim poljoprivrednim proizvođačima, kako po pitanju troškova, tako i po pitanju distribucije proizvoda (uz obaveze velikih lanaca da u svojim objektima daju prioritet ovim proizvodima, pod preferiranim uslovima.

 

Uveo bi se privremeni moratorijum na izgradnju u gradskim centrima, koji bi bio ukinut tek kada se bude postigao minimum urbanističkog kvaliteta, što uključuje najmanje 20 odsto zelenih površina u svakom kvartu, određeni procenat otvorenog prostora, redukciju putničkog saobraćaja, regulisanje bezbednog pešačkog i biciklističkog saobraćaja, eliminaciju izvora buke, zagađenja i antisocijalnog ponašanja, te stvaranje dovoljno prostora za rekreaciju i relaksaciju, uz visok nivo estetike. Umesto ovoga, forsirala bi se izgradnja satelitskih naselja, povezanih brzim železničkim linijama sa centrom grada. Svaki građanin bi imao pravo na stan, naročito kroz obezbeđenje socijalnih stanova u svim gradovima i opštinama, uz minimalnu zagarantovanu zaradu za svakog građanina, bez obzira na radni status.

 

Razvijale bi se vodene površine, bilo kultivacijom postojećih jezera, ribnjaka, potoka, reka, kanala, ili izgradnjom novih. Razvijali bi se parkovi i izletišta unutar grada i na obodima gradova. Gradovi i naselja pre svega moraju da postanu "prijateljski" za osobe sa otežanim kretanjem, zatim za pešake, pa za bicikliste, i konačno za javni prevoz. Individualni prevoz mora postati izuzetak, koji će se koristiti samo u slučaju nužnosti, dužih putovanja i slično, prevenstveno rent-a-karom. Na ovaj način bi se, pored buke i zagađenja, rešio i problem parkiranja i značajno unapredila estetika gradova, te oslobodili dodatni prostori.

 

Posebnu pažnju bi trebalo posvetiti uklanjanju otpada. Separacija otpada mora postati zakonska obaveza svake stambene zajednice (profesionalnog upravnika) i svakog privrednog subjekta. Odsustvo separacije mora se ekspresno prekršajno kažnjavati, a odgovorni rukovodioci državnih institucija razrešiti dužnosti. Za ozbiljnije prekršaje i ponovljene radnje predvideti krivičnu odgovornost, kao i za stvaranje divljih deponija. Lokalne samouprave moraju omogućiti građanima lako, brzo i besplatno uklanjanje krupnog i baštenskog otpada. Sanitarne deponije bi se organizovale tako da ne narušavaju životnu sredinu i ni u kom slučaju da budu vidljive. Ovo zahteva postojanje značajno brojnije i nezavisne ekološke inspekcije. Uopšteno, naročita pažnja bi se posvetila estetici životnog prostora.

 

Radno okruženje za sve građane mora biti stimulativno i podržavajuće. Neophodno je potpuno eliminisati stigmatizaciju, diskriminaciju i zlostavljanje na poslu. Od zaposlenih se mora zahtevati minimalno angažovanje koje je neophodno za nesmetan proces rada, u skladu sa individualnim mogućnostima, uz obezbeđenje svim mera zaštite na radu, a naročito zaštite mentalnog zdravlja. Svi rukovodeći organi moraju najmanje jednom godišnje proći obuku iz zaštite i zdravlja na radu, očuvanja mentalnog zdravlja, sprečavanja stigmatizacije i diskriminacije, poštovanja i podrške zaposlenima. Radno vreme postepeno kroz petogodišnji period smanjivati za po četiri, pet sati nedeljno, kako bi se kroz pet godina dostiglo dvadesetočasovno nedeljno radno vreme. Takvo radno vreme ne remeti produktivnost rada, a omogućava zaposlenima da vode zdrav i ispunjen život. Za više informacija videti ovde i ovde.

 

 

Neophodno je da se svakom građaninu omogući da učestvuje u društvenom životu. To se može postići na nekoliko načina. Prvo je integracija službe socijalne zaštite sa zdravstvenom zaštitom, gde će zdravstveni i socijalni radnici raditi zajedno na postizanju društvenog blagostanja građana i podsticati društvenu uključenost. U svakom kolektivu (školski, radni) omogućiti učenicima, studentima i radnicima da se uključuju u različite sportske, kulturne, obrazovne i društvene aktivnosti besplatno i podsticati ih da to čine. Posebnu brigu treba voditi o nezaposlenim i starim licima njihovom uključivanju u obrazovne procese, kulturne, sportske i druge aktivnosti. Obrazovni proces tako treba postati celoživotni, gde obavezno obrazovanje predstavlja samo osnovu. Naročito je potrebno razvijati građansku i druge vidove pismenosti i senzibilizaciju za umetnost i kulturu. 

Svakom građaninu bez obzira na uzrast neophodno je omogućiti besplatnu rekreaciju, počevši od osnaživanja kapaciteta za bezbednu šetnju i vožnju bicikla kroz naseljeno mesto i van naseljenog mesta, planinarenje, izgradnju bazena u svakom naseljenom mestu (koji će služiti za rekreativno plivanje tokom čitave godine, a ne za brčkanje), teniskih i drugih terena, te podsticanjem amaterskog nasuprot profesionalnom sportu. Za ove namene kao poseban izvor finansiranja koristiti porez na profesionalni sport, kojim bi se svi građani Srbije, bez obzira na prebivalište, obavezali da plaćaju dodatni porez koji iznosi od 20 do 90 odsto za godišnje prihode veće od milion evra, a svi sportski klubovi plaćali porez od 90 odsto na prihode od transfera igrača.

 

Posebno je važna briga za stare. Potrebno je izvršiti eksproprijaciju zemljišta na najlepšim lokacijama unutar naseljenih mesta (u blizini reka, jezera, parkova) koja nisu kulturna dobra, a naročito ona koja na kojima su tokom poslednjih 40 godina nastali nelegalni objekti i tamo izgraditi humane domove za decu bez roditeljskog staranja, osobe ometene u razvoju, za starije građane, kao i izgraditi palijativne centre. Sve ove ustanove podrazumevanju najmanje 20 kvadratnih metara po osobi u zasebnoj sobi i sa zasebnim kupatilom, kako bi se svima, naročito starim i drugim osobama koje ne mogu same da se staraju o sebi omogućio humani smeštaj, zdravstvena i socijalna zaštita, bez nužnog isključenja iz društva, u sredini u kojoj žive i blizu svojih najbližih. Pored ovoga, svaki učenik stariji od 12 godina, kao i student, nezaposleni (uz naknadu) i druge kategorije građana imali bi obavezu da najmanje četiri sata nedeljno provedu pomažući starijim osobama u svakodnevnim aktivnostima, kako onima koje žive u svom domaćinstvu, tako i onima u kolektivnom smeštaju.

 

Neophodno je reafirmisati ulogu mesnih zajednica, koje uključuju sve stanovnike na svojoj teritoriji. One bi, s jedne strane, morale imati dužnost da redovno okupljaju građane, da svakom daju mogućnost da iznese svoje stavove i potrebe, a s druge strane dužnost da se brinu o prostornom uređenju, bezbednosti, estetici, zelenim i modrim površinama, prostorima za rekreaciju.

 

 

Plan za unapređenje brige o zdravlju koji smo izneli u nekoliko prethodnih nastavaka nije ni idealan, ni najbolji. On je rezultat dugogodišnjeg iskustva, kako u Srbiji, tako i u različitim zemljama u inostranstvu i međunarodnom okruženju. Plan polazi sa humanističke pozicije i neprikosnovene brige o svakom pojedincu, njegovom integritetu i dostojanstvu, uz istovremenu težnju za ponovnom izgradnjom društva suverenih građana, koje je zamenjeno vezom vođa-država-narod. Treba ga shvatiti samo kao polaznu poziciju za diskusiju i razmatranje različitih opcija koje su pred nama. 

 

Tek kroz široku diskusiju, kako među dobronamernim stručnjacima, naročito onima koji dolaze iz drugih sfera (ekonomija, sociologija, psihologija, životna sredina), tako i sa građanima, može se doći do ostvarivog plana. Spomenimo da su i mnoge tačke ovog plana ostale nedorađene, samo neki elementi finansijskog plana su naglašeni, nedostaje razrada konkretnih koraka, kao i detalji vremenski okvir. Neki znatni segmenti nisu ni spomenuti, naročito oni vezani za lekove, javnu dostupnost podataka, volontiranje, bolovanja, itd. od kojih neki mogu biti pronađeni ovde.

 

Međutim, ne treba zaboraviti da najveće prepreke u realizaciji nekog plana nisu finansijske ili kadrovske prirode. Najčešće su to odsustvo političke volje, uplitanje komercijalnih interesa, te visok stepen apatije koji vodi ka neverici da bilo kakva, a naročito radikalna promena može biti brzo ostvariva. Preduslov za ostvarivost ovog ili nekog drugog plana bilo bi vešto ograničavanje političkih i komercijalnih interesa, uticaja neformalnih centara moći, predrasuda i agresivnog neznanja, te usvajanje pozitivnog stava da je promena nemoguća samo onda kada nismo spremni da se za nju borimo.

 

Predrag Đurić je doktor medicine, lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka u oblasti javnog zdravlja. Radio je kao lekar u domu zdravlja, a gotovo deceniju i po je proveo na Medicinskom fakultetu u Novo Sadu kao nastavnik, šef Katedre za epidemiologiju i rukovodilac naučnoistraživačkih predmeta, kao i u Institutu za javno zdravlje Vojvodine gde je radio kao epidemiolog. Godinama je radio kao vodeći međunarodni konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a radio je i za brojne druge međunarodne organizacije, uključujući i Međunarodnu federaciju društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, Globalni fond za borbu protiv HIV, tuberkuloze i malarije, UNAIDS, Lekare bez granica i druge. Predavao je na više evropskih univerziteta i rukovodio je projektom Evropske Unije, koji je imao za cilj reformu javnog zdravlja u Ukrajini. Trenutno radi na novoosnovanom Farmaceutskom fakultetu Univerziteta Educons.