Predlog konkretnih mera za očuvanje zdravlja građana: Kako zdravstvo u Srbiji treba da izgleda

Piše: dr Predrag Đurić

 

Prvi deo: PROGRAM ZA ZDRAVSTVO ILI PROGRAM ZA ZDRAVLJE? KOJIM PRAVCEM IĆI?

 

Ipak, uvidom u ovu objavu može se zaključiti da se reč "plan" nigde ne pominje, pa se može pretpostaviti da se zapravo radi o prioritetima reforme zdravstvenog sistema za koje se zalaže ova samoorganizovana grupa beogradskih studenata. Tih pet principa uključuje obezbeđenje prisustva zdravstvenih radnika u svakom selu, pristupačnost lekova za sve, bolnice i svim regionima, ulaganje u kadrove i znanje, te izgradnju takvog sistema koji zdravstvenim radnicima "daje razlog da ostanu". 

 

Daljim uvidom u zvanični veb stranicu "Studenti pobeđuju" može se videti da se, sem ovih pet, navode još dve tačke: razvijen sistem prevencije i detekcije oboljenja, te transparentnost i poštovanje zakonske regulative. O značaju ove teme za "Studente u blokadi" govori i podatak da je na skupu organizovanom 23. maja u Beogradu jedan od govornika, prof. dr Ilija Srdanović u suštini ponovio neke od ovih zahteva. 

 

Nažalost, čini se da je nakon svega ovoga ipak otvoreno premalo diskusije i da se o nužnim reformama brige o zdravlju i dalje premalo govori, a kada se i govori, uglavnom se zadržava na opštim mestima.

Kako smo već na drugom mestu pisali (ovde i ovde), naročito se politički akteri prema potencijalnim reformama društvene brige o zdravlju odnose prilično parolaški, dok, sudeći po anonimnim komentarima građana na društvenim mrežama, stiče se utisak da se osnovni problem vidi u privatnim zdravstvenim ustanovama, ili tačnije u lekarima iz državnih zdravstvenih ustanova koji rade i u privatnim zdravstvenim ustanovama. Zamera im se sukob interesa i zahteva zabrana dvojnog radnog odnosa.

 

 

U želji da podstaknemo široku dobronamernu i argumentovanu diskusiju o ovoj problematici za koju smatramo da je fundamentalna za društvo, donosimo predlog konkretnih strateških ciljeva i mera, koje bi mogle voditi ka očuvanju zdravlja građana, unapređenom kvalitetu života i produženju očekivanog trajanja života. 

 

Pojedini osnovni postulati već su ranije dati na drugom mestu, a Institut za filozofiju i društvenu teoriju je 2021. godine objavio publikaciju "Na šta mislimo kada kažemo novi zdravstveni sistem", gde se takođe detaljnije razrađuju uzroci negativnih elemenata u trenutnom zdravstvenom sistemu i predlažu prioriteti za budućnost. Takođe predlažemo za čitanje i druge tekstove objavljene svojevremeno na portalu Res Publica, u kojima se mogu naći korisni podaci i razmatranja, koja obrazlažemo u ovom i sledećim nastavcima.

 

Pre svega podsetimo se da, iako i sama već neko vreme prevaziđena, prva posleratna definicija zdravlja Svetske zdravstvene organizacije insistirala je na tome da zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već stanje potpunog fizičkog, psihičkog i društvenog blagostanja. Uprkos tome, poslednjih decenija sve češće se diskusije o zdravlju usmeravaju samo na dijagnostiku i lečenje, potpuno zanemarujući očuvanje zdravlja i težnju ka blagostanju. Takođe, briga o zdravlju se gotovo isključivo posmatra kroz zdravstveni sistem (zdravstvo) i zaboravlja se da je zdravstveni sistem odgovoran za samo deo problema sa zdravljem, dok su osnovni uzroci van njega - tiču se političkih okolnosti, uloge tržišta, faktora životne sredine i sveukupnih društvenih odnosa, uključujući porodične odnose, obrazovanje, radno mesto, mesto u kojem živimo, odnosno neposrednu okolinu, itd. Stoga bi umesto reforme zdravstvenog sistema morali govoriti o reformi društvene brige o zdravlju, gde je zdravstvo veoma bitan, ali ipak samo jedan od elemenata.

Reforma društvene brige o zdravlju morala bi se bazirati na nekoliko komponenti: briga za životnu sredinu (uključujući prirodne resurse kao što su čist vazduh i zdravstveno ispravni voda i hrana), zdrava naseljena mesta (odnosno zdrava mikrosredina), zdravo radno okruženje, zdravo porodično okruženje, partnerski i društveni odnosi, stimulativno političko okruženje (sa zdravstveno prilagođenim propisima), ograničenje uloge tržišnih interesa na zdravlje ljudi (i životinja i biljaka), raspoloživost, pristupačnost, prihvatljivost i kvalitet zdravstvene zaštite, obrazovni sistem koji uključuje brigu za zdravlje i koji omogućava zdravstvenu, digitalnu, informativnu, političku, finansijsku i građansku pismenost, uključenost svih građana u lokalnu zajednicu i društvo, te društvo u kojem su eliminisane nejednakosti. Svođenje svih ovih komponenti reformi samo na zdravstveni sistem, ili, još uže, na ustanove i zaposlene, dijagnostiku i lečenje, vodi ka skretanju pažnje sa širine problema i može rezultovati malo delotvornim rešenjima koja ne mogu napraviti značajnu promenu.

 

Pre nego što izložimo konkretne predloge mera, osvrnimo se na osnovne karakteristike brige za zdravlje u Srbiji. Prema podacima Eurostata, očekivano trajanje života na rođenju u Srbiji je najkraće u Evropi (među prikazanim zemljama) osim u Bugarskoj i Gruziji (dok je za žene očekivano trajanje života najkraće među prikazanim zemljama Evrope). 

 

Međutim, očekivano trajanje života kod 65-ogodišnjaka u Srbiji je najniže u Evropi, niže čak nego u Gruziji. I smrtnost novorođenčadi je među najvišima u Evropi. Sa druge strane, broj lekara u odnosu na broj stanovnika je među nižima na našem kontinentu. Prema zvaničnim podacima, u Srbiji je u 2024. godini 3.547 lekara radilo u primarnoj zdravstvenoj zaštiti u opštoj medicini, 1.224 u zaštiti zdravlja dece i omladine, određeni broj lekara u drugim službama domova zdravlja (za zaštitu žena, medicina rada), dok je 12.908 lekara radilo u specijalističkim službama, od čega svega 8,8 odsto u domovima zdravlja. Podaci uključuju samo državne ustanove, ne i privatne, za koje podaci nisu lako dostupni ili ih je teško interpretirati. 

 

Među oko 110 hiljada radnika na određeno vreme koji su radili u 332 državne zdravstvene ustanove, lekari su činili svega 19 odsto i bilo ih je manje nego nemedicinskog osoblja, među kojima dominira tehničko osoblje. Obuhvat skriningom (podaci dostupni za Vojvodinu) se kretao od 2,8 odsto za kardiovaskularni rizik do 9,6 odsto za karcinom grlića materice. Osim Gruzije, Bugarske i Letonije, građani Srbije plaćaju za zdravstvenu zaštitu iz svog džepa najviše u Evropi (32 odsto od ukupnih zdravstvenih izdataka, 2,2 puta više od proseka za Evropsku Uniju i 3,4 puta više nego građani Hrvatske). 

 

 

Oko 18 odsto kontrolisanih uzoraka vode u Srbiji bilo je fizičko-hemijski, a oko šest odsto mikrobiološki neispravno. U većem broju gradova, odnosno na mernim mestima registruje se veći broj dana godišnje sa povišenim koncentracijama zagađenja vazduha, naročito PM10 čestica, ali i čestica čađi i drugih materija. Više od polovine zaposlenih u Srbiji je nezadovoljno poslodavcem i samo 14 odsto oseća povezanost sa kompanijom, spremno je da pokaže inicijativu i uloži dodatan napor.

 

Drugi deo: RASPOLOŽIVOST I PRISTUPAČNOST ZDRAVSTVENE SLUŽBE

 

U prethodnom delu spomenuli smo da je briga o zdravlju mnogo šira od zdravstvenog sistema i uključuje brojne druge sfere društva. No, kako je u javnosti najviše reči o zdravstvenom sistemu, krenimo ipak od njega. 

 

Problemi koji se navode su povezani sa zdravstvenim ustanovama i kadrom, odnosno sa raspoloživošću i pristupačnošću, a delimično i sa kvalitetom zdravstvene zaštite. Pod raspoloživošću (dostupnošću) zdravstvene zaštite podrazumeva se da je odgovarajući vid zdravstvene usluge uopšte moguć u nekoj sredini. Ako ne postoji CT aparat, CT pregled je nemoguće uraditi. Pristupačnost podrazumeva da usluga postoji, ali da je građanima ograničen pristup, npr. zbog visoke cene usluge, velike fizičke udaljenosti, fizičke i druge nepristupačnosti (npr. za osobe sa invaliditetom, građane iz manjinskih grupa), itd. I dok je jasnije šta se podrazumeva pod kvalitetom zdravstvene zaštite, gotovo po pravilu izostaje prepoznavanje značaja prihvatljivosti određenog vida zdravstvene zaštite. 

 

Pod tim se podrazumeva da je pružanje zdravstvene zaštite prihvatljivo pacijentu, da on nailazi na empatiju, razumevanje, prihvaćenost, da mu se posvećuje dovoljno vremena i pažnje, da je komunikacija sa zdravstvenim sistemom jednostavna, brza, kulturno osetljiva, itd, a da se pružanje zdravstvene zaštite uvek odvija uz najviši mogući nivo poštovanja pacijenta, da mu se pruža najbolja moguća dostupna zdravstvena zaštita, najmanje bolna i sa najmanje rizika.

 

Krenimo od raspoloživosti zdravstvene zaštite. U jugoslovenskom periodu izgrađen je sistem zdravstvene zaštite, koji je zaista podrazumevao postojanje doma zdravlja kao složene ustanove u (skoro) svakoj opštini, a zdravstvene stanice (ambulante) u svakom naseljenom mestu (ali i u školama, radnim kolektivima, itd.) Fizički prostor gde se može pružati zdravstvena zaštita, dakle, uglavnom postoji. Pitanje je samo adekvatnosti takvog prostora (recimo koliko je "prijateljski" prema pacijentima, odnosno da li pruža prijatnu atmosferu, dovoljno je prostran, uklonjene su fizičke barijere između zdravstvenih radnika i pacijenata, postoje toaleti, dostupne su i razumljive informacije, voda za piće i slično), kao i opremljenosti, te spektra usluga koje se mogu pružiti. 

 

Postojanje lekara i medicinske sestre u seoskoj ambulanti bez dijagnostičke opreme sredinom 21. veka je vrlo malo svrsishodno u smislu pružanja zdravstvene zaštite, jer se uglavnom svodi ili na pružanje prve pomoći i trijažu (što mogu da obave i obučeni "zdravstveni medijatori", odnosno obučeni nemedicinski pripadnici lokalne zajednice, ili na savetodavnu ulogu i upućivanje ka "višim" nivoima zdravstvene zaštite, što se danas mnogo lakše (i jeftinije), barem za deo problema sa kojima se suočavaju građani, može obaviti onlajn. Ipak, ako se vratimo na osnovno razumevanje zdravlja, kao i prioriteta reformi brige za zdravlje, ovi lekari u zajednici (u uslovima odsustva dijagnostičke opreme) mogli bi imati veoma korisnu ulogu u promociji zdravlja i prevenciji bolesti, u podsticanju razvoja zdravih stilova života, ali i kao zastupnici pacijenata tamo gde se odlučuje o važnim društvenim pitanjima, kao što su zaštita životne sredine (kroz npr. eliminisanje zagađenja), unapređenja saobraćaja, društvenog života, itd. Ovde je očigledno da je uloga lekara i uopšte zdravstvenih radnika u malim sredinama specifična i uključuje i mnogo više od klasičnog pružanja zdravstvenih usluga dijagnostike i lečenja. Oni u pravom smislu postaju komunalni lekari.

 

 

Raspoloživost adekvatne opreme, odnosno usluga je sledeći nivo zahteva. Ako je težište zdravstvenog sistema na primarnoj zdravstvenoj zaštiti, to podrazumeva da se dijagnostika i lečenje mogu za najveći broj poremećaja zdravlja završiti na nivou doma zdravlja i to brzo i efikasno. Bez mogućnosti da se uradi laboratorijska, rendgen i ultrazvučna dijagnostika, EKG i druga dijagnostika (npr. holter, test opterećenja, itd.) pacijenti će opet morati biti upućeni ka "višem" nivou. Kada je u pitanju složenija dijagnostika, koju nije moguće pružiti na nivou zdravstvene stanice, odnosno opštine, bilo bi neophodno stvoriti mogućnosti za lak, čest, brz, udoban i dostojanstven prevoz do centralnih opštinskih zdravstvenih ustanova i do okružnih centara, gde se može uraditi sva nužna dijagnostika koja nije, niti će u skorašnje vreme biti dostupna na nivou naseljenog mesta (iako treba težiti da se u ovom slučaju radi o minimalnom spektru najsofisticiranije dijagnostike). 

 

Ovo nam ukazuje na izuzetan zdravstveni značaj organizovanog javnog prevoza, koji ima i mnoge druge benefite. Pored ovoga, zdravstvene ustanove moraju da obezbede sanitetski transport za teže pokretne građane i bolesnike, uključujući pratnju za sve dijagnostičke i terapijske procedure koje se sprovode van opštine, uz helikoptersku sanitetsku službu u teško pristupačnim područjima. Građanima koji sami putuju u svrhu dobijanja zdravstvene usluge, neophodno je nadoknaditi troškove prevoza.

 

Lekarske komore trebalo bi da odrede standarde o minimalnom setu opreme za zdravstvenu stanicu i dom zdravlja, kao i standarde za neophodni stručni kadar za rukovanje takvom opremom, uključujući i listu veština u primeni dijagnostičke opreme koje svaki lekar i njegov tim moraju da poseduju, unapređujući tako značajno ograničen postojeći Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti.

 

Pored ovoga, treba imati u vidu izrazitu depopulaciju ne samo sela, već i većine gradova i koncentracije stanovništva u 3-4 najveća grada u zemlji. Iako je ovaj trend prisutan već decenijama, posebno se ubrzava poslednjih godina i nema naznaka da će se zaustaviti. Urbanizacija je, uostalom, globalni fenomen. Sela su nastajala onda kada je radna snaga bila potrebna za poljoprivredne radove, a njihov transport nije bio moguć. Gradovi su, pak, naročito nastajali i rasli razvojem industrije, opet zbog potrebe za radnom snagom. 

 

Danas, kada u poljoprivredi i industriji radi mali procenat stanovništva, logično je da se ljudi koncentrišu tamo gde postoje najveće mogućnosti za zaposlenjem u sektoru usluga, ali, u globalnom društvu, i tamo gde užurban život nudi najviše mogućnosti za obrazovanje, sportski, kulturni i društveni život. Ovaj trend se jednom može preokrenuti, ali je tako nešto teško za očekivati u najskorijoj budućnosti. Stoga je naročito važno, kao što je spomenuto, usmeriti se ne samo na raspoloživost, već i na pristupačnost postojećih zdravstvenih usluga.

 

 

Raspoloživost prostorom, dakle, ne bi iziskivao velika ulaganja jer uglavnom postoji; potrebno ga je samo prilagoditi savremenim potrebama pacijenata, uz naročito razvijanje digitalnih servisa na nivou svake opštine, koji bi minimalizovali potrebu dolaska u zdravstvenu ustanovu radi administrativnih razloga, a svim građanima obezbediti dvadesetčetvoročasovnu mogućnost konsultacije sa zdravstvenim radnikom onlajn i putem telefona (mimo postojeće službe 194, koja treba da služi samo za najhitnije slučajeve). Obezbeđenje usluga i opreme trebalo bi prilagoditi savremenim potrebama, uz nove standarde koje bi izradila Lekarska komora, i koji bi bili minimalno na nivou standarda Evropske Unije. Ključna mera je, pak, razvoj razgranate mreže javnog prevoza, kako gradskog tj. lokalnog (uključujući tu i male sredine), tako i međumesnog, naročito železničkog ili specijalizovanog prevoza pacijenata.

Treći deo: RASPOLOŽIVOST ZDRAVSTVENIH RADNIKA

 

Sledeći nivo, o kojem se možda i najviše diskutuje, jeste raspoloživost zdravstvenih radnika. Ovde govorimo o više paralelnih realnosti. S jedne strane, vlasti održavaju stanje gde jedan lekar opšte prakse dolazi na 1.600 stanovnika, kojima posvećuju oko 12 minuta po pregledu, od čega u proseku pet minuta odlazi na dokumentaciju. S druge strane građani osećaju nedostatak lekara, odnosno vremena koje mogu da im posvete, a lekari osećaju visok stepen preopterećenosti i nezadovoljstva. 

 

Iza ovih statističkih podataka krije se nekoliko bitnih elemenata. Pre svega, lekari su u Srbiji su vrlo neravnomerno raspoređeni - u Vojvodini i u severnoj Srbiji ih je mnogo manje nego u južnoj Srbiji. Tako u nišavskom i obližnjim okruzima na jednog lekara dolazi dvostruko manje pacijenata nego na jednog lekara u severnoj Bačkoj i severnom Banatu. Dalje, zvanični podaci ne uzimaju u obzir lekare koji su odsutni zbog bolovanja, stručnog usavršavanja i iz drugih razloga, kao i značajan broj onih na rukovodećim položajima u i van zdravstvenog sistema. Uveliko je poznato da zdravstvena administracija zahteva značajan broj od spomenutih minuta jedne posete lekaru. 

 

Takođe, podaci o stanovništvu su veoma nepouzdani i neprecizni - oni uključuju neretko kako građane koji žive u inostranstvu i one koji žive u drugim gradovima zbog posla i studiranja, ali i ne uključuju te iste građane u sredinama u kojima stvarno žive, što možda dovodi do toga da je u zvaničnim statistikama u manjim sredinama prikazano više, a u najvećim gradovima manje stanovništva od stvarnog stanja. Dodajmo ovome i privatnu zdravstvenu zaštitu. Određeni broj građana svakako zaobilazi državne lekare i leči se isključivo "kod privatnika", a ovi podaci se javno ne prikazuju u zvaničnim izveštajima.

 

 

Da bi se situacija značajnije popravila, neophodno je dan jedan lekar opšte medicine ima maksimalno 500 pacijenata, odnosno broj lekara u opštoj praksi bi trebalo povećati sa sadašnjih oko 3.359 (3.547 - 310 na specijalizaciji + 122 specijalista medicine rada) na 10 hiljada. Dakle, neophodno je u narednim godinama zaposliti oko 6.700 novih lekara u opštoj medicini. Okvirni dodatni troškovi za plate ovih novozaposlenih na godišnjem nivou bi iznosili oko 150 miliona evra, što je iznos mnogo manji od državnih ulaganja u, recimo, nacionalni stadion. To je i iznos koliko otprilike godišnje zaradi desetak najplaćenijih srpskih fudbalera. 

 

Naravno, potrebno je zaposliti i dodatan broj medicinskih sestara i tehničara, stomatološkog kadra, farmaceuta i ostalih zdravstvenih radnika i saradnika. Jedan tim u opštoj medicini bi trebalo da čine jedan lekar, dve medicinske sestre/tehničari (od kojih jedna osposobljena za uzimanje uzoraka za laboratorijsku dijagnostiku) i jedan administrativni radnik, pri čemu se u gradovima može smanjiti na jednu medicinsku sestru (jer npr. terensku službu, patronažu, vakcinaciju, itd. obavljaju druge službe). Pri tome, medicinske sestre i tehničari bi morali da preuzmu značajniju ulogu u pružanju zdravstvene zaštite, uz obavezno visoko obrazovanje: recimo preventivnu zaštitu, uključujući vakcinacije, savetodavni rad, manje komplikovane zdravstvene usluge, itd.

 

Često se navodi potreba da lekari "ostanu" u zemlji, a naročito da rade u manjim i seoskim sredinama. Ovaj problem prisutan je još od šezdesetih godina, kada su krenule migracije zdravstvenih radnika na Zapad i kada se urbanizacija intenzivirala. Razdvojimo problem na dva elementa - migracije u inostranstvo i nevoljnost da se radi u malim sredinama, naročito seoskim.

 

Kada su u pitanju migracije u inostranstvo, radi se o kompleksnom problemu. Mogućnost bolje zarade samo je jedan, možda i manje bitan razlog. Značajni su teški uslovi rada, stres povezan sa radnim mestom, nemogućnost profesionalnog napredovanja i stručnog usavršavanja, stalno svedočenje nepravdama, nepotizmu, nagrađivanju poslušnih, a ne najboljih. Razlozi su često van medicinske sfere i zavise od sveopšte situacije u društvu, stepena demokratije i slobode, dakle okolnosti pod kojima zdravstveni radnici žele da grade svoj život i život svoje dece. Rešavanje ovog problema značajno prevazilazi mogućnosti i opseg zdravstvenog programa.

 

Situacija je nešto drugačija kada je u pitanju koncentracija zdravstvenih radnika, posebno lekara u gradovima, naročito onim najvećim. Razlozi za to su brojni i prisutni su već decenijama. Pre svega, rad u malim sredinama nije, kao što je možda davno bio, uvažen. Rad je veoma stresan i težak, jer lekar mora sam da rešava čitavu paletu zdravstvenih problema, od najbanalnijih, do životno ugrožavajućih. Zatim, lekar po završetku radnog vremena ne odlazi u svoju anonimnost - on je u maloj sredini lekar 24 sata. Neretko je pod pritiskom lokalnih kabadahija. Njegov rad, dakle, uključuje i opštu medicinu, često i pedijatriju, urgentnu medicinu, manje hirurške intervencije, ponekad i porođaj, mrtvozorstvo, ali neretko i socijalni rad. 

 

 

Sve to u gradu obavljaju zasebne službe. Pored toga, mogućnost dijagnostike je značajno redukovana, zavisi i od mogućnosti pacijenata da obave dijagnostiku u gradovima, pomoći ukućana i drugih članova porodice... Zatim, život u malim sredinama je daleko od idiličnog. Mnoga mesta nemaju kanalizaciju, pa ni ispravnu vodu za piće. Mogućnosti za kulturni život i sport su minimalne, kvalitet obrazovanja često je niži nego u gradovima. Javni prevoz je neretko loš i stanovnici zavise od posedovanja automobila. Putevi zimi se neredovno i loše čiste, tokom jeseni kolovozi su uvek blatnjavi. A zatim, već sa 15 godina deca moraju na školovanje u grad, gde najčešće i ostaju, ostavljajući roditelje same i bez brige i pažnje u starosti. I tad, kvalitet socijalne službe je ograničen. 

 

Da bi ostali ili da bi došli u male sredine, lekarima je, dakle, potrebno ponuditi dostojanstven posao i mogućnost da sprovode kvalitetnu zdravstvenu zaštitu sa minimumom stresa. U isto vreme, njima i njihovim porodicama neophodno je pružiti smislen život. Samim tim, teško je očekivati da bez korenitih društvenih promena, koje će potpuno transformisati provinciju, može doći do bitnijih pomaka u motivisanosti lekara da ostanu ili da rade u malim sredinama.

 

Rešenje opet treba tražiti u saobraćajnoj komunikaciji. Nikada više nije bilo bitno da se lako, brzo i sa dobrom učestalošću može dospeti iz manjih sredina do većih gradova. Stoga je izgradnja brzih pruga koje će povezati svako naseljeno mesto sa opštinskim, okružnim i većim centrima (Novi Sad, Beograd) ključno zdravstveno pitanje. Od Novog Sada do Vršca automobilom je potrebno dva i po sata vožnje. Brzim vozom bi se ova deonica mogla preći za malo više od pola sata. 

 

Razvijen železnički saobraćaj ne zahteva ulaganje u automobil i opterećenje vožnjom, pa mora imati prioritet u odnosu na drumski. Mogućnost da se brzo stigne do opštinskog centra za 5-10 minuta, a do okružnog centra nešto duže, pri čemu su polasci redovni, tačni i česti, može motivisati ljude da ostanu u svojim sredinama, kao i one iz većih gradova da se presele u manje sredine. Ovome treba dodati i neophodnost demokratizacije manjih sredina, kojima već decenijama upravljaju razni "poverenici" ili lokalni šerifi, pa u takvim sredinama najčešće ostaju da žive samo oni koji su prinuđeni.

 

Urbanizacija i demokratizacija malih mesta i njihovo saobraćajno, naročito železničko, povezivanje sa opštinskim i okružnim centrima, kao i kvalitetan lokalni prevoz, uz zapošljavanje 6.700 lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti po ceni desetak najbolje plaćenih fudbalera, uz dodatni broj drugih zdravstvenih radnika, ali i sveopšta demokratizacija društva su preduslov za obezbeđenje dovoljnog broja zdravstvenih radnika u svim sredinama.

 

U sutrašnjem tekstu govorićemo o specijalističkoj delatnosti, posebno u domovima zdravlja, prijemčivosti i o kvalitetu zdravstvene zaštite, kao i o širem obrazovnom procesu kao jednom od ključnih za unapređenje društvene brige o zdravlju.

 

Predrag Đurić je doktor medicine, lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka u oblasti javnog zdravlja. Radio je kao lekar u domu zdravlja, a gotovo deceniju i po je proveo na Medicinskom fakultetu u Novo Sadu kao nastavnik, šef Katedre za epidemiologiju i rukovodilac naučnoistraživačkih predmeta, kao i u Institutu za javno zdravlje Vojvodine gde je radio kao epidemiolog. Godinama je radio kao vodeći međunarodni konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a radio je i za brojne druge međunarodne organizacije, uključujući i Međunarodnu federaciju društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, Globalni fond za borbu protiv HIV, tuberkuloze i malarije, UNAIDS, Lekare bez granica i druge. Predavao je na više evropskih univerziteta i rukovodio je projektom Evropske Unije, koji je imao za cilj reformu javnog zdravlja u Ukrajini. Trenutno radi na novoosnovanom Farmaceutskom fakultetu Univerziteta Educons.