O konkretnim merama za unapređenje zdravlja i zdravstva u Srbiji: Kako bi to moglo da izgleda

Autor: Predrag Đurić

Info

07.07.2026.

08:30 > 08:38

Nedavno su pojedini mediji preneli objavu sa društvenih naloga samoorganizovane grupe studenata iz Beograda, navodeći da su "Studenti u blokadi objavili plan za zdravstvo u pet tačaka".

Dodaj 021.rs kao glavni izvor na Google-u

O konkretnim merama za unapređenje zdravlja i zdravstva u Srbiji: Kako bi to moglo da izgleda

Foto: 021.rs

Piše: dr Predrag Đurić

Međutim, taj plan je bio štur i nedovoljan, pa je bilo neophodno izneti konkretnije mere za očuvanje zdravlja građana i predstaviti kako bi zdravstvo u Srbiji trebalo da izgleda.

Dok smo se u prvom tekstu osvrnuli na to u kom smeru bi program za zdravlje i zdravstvo trebalo da ide, kolika je raspoloživost i pristupačnost zdravstvene službe i kakva je raspoloživost zdravstvenih radnika, u tekstu koji sledi govorićemo o specijalističkoj delatnosti, posebno u domovima zdravlja, o prijemčivosti i o kvalitetu zdravstvene zaštite, kao i o širem obrazovnom procesu kao jednom od ključnih za unapređenje društvene brige o zdravlju i na nemedicinske aspekte zdravlja.

Četvrti deo: SPECIJALISTIČKA DELATNOST

Trenutno manje od 10 odsto lekara koji pružaju konsultativno-specijalistički delatnost to čini u domovima zdravlja (1.132 naspram 11.776 u ustanovama sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite). Dodatni način za atraktivnost rada u manjim sredinama, kao i povoljniju opterećenost lekara je sledeći koncept.

Svaki doktor medicine nakon određenog broja godina opšte prakse, recimo dve-tri, biva upućen na specijalizaciju iz određene grane medicine iz delatnosti doma zdravlja. Specijalizacija traje dve godine duže nego specijalizacije kliničkih lekara, jer lekar provodi dva-tri dana u svojoj ordinaciji, a dva-tri dana na klinici (može i u blokovima). Po završetku specijalizacije on nastavlja rad u domu zdravlja, radi dva-tri dana u opštoj medicini, a dva-tri dana kao specijalista (ili pola radnog vremena dnevno kao specijalista, a pola u opštoj medicini). Osigurana specijalizacija svakako može biti jedan od ključnih stimulišućih faktora za lekare da ostanu ili da počnu da rade u manjim sredinama.

Dodatno, neophodno je integrisati privatno zdravstvo sa državnim. Vid vlasništva ne bi trebalo da igra nikakvu ulogu za pacijenta. Pacijenti bi mogli da slobodno biraju gde će dobiti određenu zdravstvenu uslugu, bez obzira na prebivalište. Sve usluge, bilo da se obavljaju u državnoj, bilo u privatnoj instituciji, plaćao bi Fond za zdravstveno osiguranje. Obim usluga koji se na ovaj način finansira dogovarao bi se između Fonda, komora zdravstvenih radnika, kao i udruženja pacijenata i predstavnika građana i bile bi jedinstvene za sve oblike vlasništva.

Celokupna zdravstvena zaštita bila bi besplatna za građane i pokrivala se kroz obavezno zdravstveno osiguranje i budžet, kao i dodatne doprinose za poslodavce koji ostvaruju profit ("zdravstveni porez"), naročito za one koji se bave društveno štetnim delatnostima i isključivo postoje radi profita. Prebacivanjem težišta rada specijalističkih službi na domove zdravlja rešio bi se i problem istovremenog rada u državnoj i privatnoj praksi. Građani bi mogli najveći deo usluga da dobiju u svom domu zdravlja od svojih lokalnih lekara specijalista, a ustanove bi bile dužne da imaju u radnom odnosu dovoljno takvih lekara, kako se na pregled i dijagnostiku ne bi čekalo duže od nedelju dana.

Domovi zdravlja bi tako sadržali sve neophodne specijalističke službe (mentalno zdravlje, savetovalište za zdravu ishranu i fizičku aktivnost, mala hirurgija, oftalmolog, ORL, dermatovenerolog, itd.), kao i službe kućne nege i lečenja, odnosno patronažne službe, te urgentnu službu.

Posebno bi bilo neophodno integrisati socijalnu zaštitu sa zdravstvenom zaštitom (odnosno spojiti postojeće centre za socijalni rad sa domovima zdravlja). Zdravstveni i socijalni radnici radili bi kao tim i pružali objedinjenu zdravstvenu i socijalnu zaštitu. U nadležnosti domova zdravlja (osim eventualno u velikim gradovima) bili bi i domovi za stare i palijativni centri, koji bi se obavezno osnovali na nivou svake opštine i, po mogućnosti, na nivou naseljenog mesta. Na ovaj način bi se građanima omogućila lakša pristupačnost uslugama najmanje na nivou opštinskog centra.

Isto važi i za stomatološku i farmaceutsku delatnost. Domovi zdravlja bi bili dužni da imaju svoje apoteke, naročito za deficitarne i neprofitabilne lekove, a stomatološka delatnost vraćena u domove zdravlja sa težnjom da se pokrije više od 95 odsto građana na godišnjem nivou sa najmanje dva preventivna pregleda.

Svim zaposlenim u oba sektora bi se garantovala minimalna zarada, ujednačene zarade u svim ustanovama (prema nivou stručnosti i dužine radnog staža), zaštita od neosnovanog otkaza, a privatne zdravstvene ustanove bi morale biti niskoprofitabilne (npr. sa profitom koji ne može prelaziti 10 odsto na godišnjem nivou).

Lekovi, medicinska oprema, pomagala i medicinska sredstva registrovani u Evropskoj uniji prolazili bi kroz pojednostavljen proces registracije i kontrole u Srbiji. Agencija za lekove bi se starala da svi inovativni lekovi po najkraćoj proceduri budu dostupni svim građanima u dovoljnom obimu, kao i da spreči nestašice lekova, te nadgleda primenu i uklanjanje neupotrebljenih lekova.

Kada je u pitanju stacionarno lečenje, iako je često pominjan problem nedostatka opštih bolnica u pojedinim gradovima, radi se o veštačkom problemu. Naime, opšta bolnica podrazumeva ustanovu koja pruža sekundarnu zdravstvenu zaštitu, dok bi tercijarna trebalo da pruža najsofisticiraniju zdravstvenu zaštitu, koja nije dostupna na sekundarnom nivou (najsloženija dijagnostika, teški, retki i komplikovani slučajevi i slično).

Međutim, nema prepreke, a često ni logike, da tercijarne zdravstvene ustanove ne pružaju i usluge sekundarne zdravstvene zaštite. Postojanje sekundarne i tercijarne ustanove u jednom gradu može dovesti do izbegavanja sekundarne, koja bi se mogla okarakterisati kao manje "sofisticirana", i pritiska na tercijarnu ustanovu (uzmimo samo za primer VMA). Umesto toga, u većim gradovima se može skrenuti fokus na izgradnju dodatnih bolnica u okviru postojećih kliničkih centara (primer instituta u Kamenici i GAK u Novom Sadu) i izgradnja bolnica opšteg tipa tamo gde danas ne postoje (recimo u Bačkoj Palanci i Bečeju). Problem nije, dakle, tip bolnice, već prostorni i kadrovski kapaciteti. U razvoju lokalnih bolnica učestvovale bi solidarno opštine čiji građani gravitiraju tim bolnicama.

Kroz garantovanje specijalizacija za sve lekare u domovima zdravlja u roku od nekoliko godina nakon prvog zaposlenja, te kroz kombinovani opštemedicinski i specijalistički rad, te prebacivanje težišta specijalističke zdravstvene zaštite sa okružnih centara (poliklinika) na domove zdravlja, ove ustanove primarne zdravstvene zaštite konačno bi postale pravi nosioci društvene brige o zdravlju.

Peti deo: PRIJEMČIVOST I KVALITET ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

Da bi zdravstvena zaštita bila uspešna, ona za preduslov ima izgrađen odnos uzajamnog poverenja i uvažavanja između lekara (i drugih zdravstvenih radnika) i pacijenta. Ovaj odnos mora biti dvosmeran i ne može se dozvoliti paternalistički pristup zdravstvenog radnika prema pacijentima (dominirajući, komandujući, nadmen), kao što je nedopustiv agresivan i drzak odnos pacijenata prema zdravstvenim radnicima. Tek nakon što se uspostavi ovakav odnos poverenja i uzajamnog uvažavanja, zdravstvena zaštita se može sprovoditi na adekvatan način. Sve ostalo je često samo imitacija zdravstvene zaštite.

Za ovakav odnos neophodno je nekoliko faktora. Pre svega, zdravstveni radnik mora da je posvećen principima poštovanja pacijenta i težnji da se, uz potpuno uvažavanje dostojanstva građana u svakom momentu, pruži najbolja moguća zdravstvena zaštita. Neophodna je i odgovarajuća edukacija kako iz medicinske etike, tako i iz principa i tehnika komunikacije. Zatim, neophodno je da zdravstveni radnik posveti dovoljno vremena svakom pacijentu, da ga aktivno sluša, da je upoznat sa širim kontekstom (društvenim i porodičnim faktorima, radnom okruženju pacijenta, preferencama, hobijima i stanovima).

Razgovor sa pacijentom se ne može svoditi na najnužnije informacije o dominantnim tegobama zbog kojih se pacijent javio lekaru. Dalje, građanima se mora pružiti mogućnost da ovladaju zdravstvenom i digitalnom (i ostalim vidovima) pismenosti, kao i da dobiju pomoć ukoliko im je potrebna za dodatno razumevanje. Zdravstveni radnici moraju biti senzibilisani na različite kulturološke aspekte zdravlja i svojih pacijenata (od npr. dostupnosti informacija na manjinskim jezicima, mogućnost angažovanja jezičkih medijatora, religijski aspekti, striktna eliminacija stigmatizacije i diskriminacije), te potpunoj posvećenosti ljudskim i građanskim pravima svojih pacijenata.

Navedeno se može postići kroz nekoliko mera. Neophodno je u okviru obrazovanja zdravstvenih radnika na svim nivoima osnažiti programe etike i komunikacije, koji su potpuno marginalizovani. U okviru polaganja državnih ispita, najviše pažnje treba posvetiti upravo ovim segmentima, uz zaštitu prava pacijenata. Kao uslov za obnovu licence, svaki radnik mora jednom godišnje da prođe obuku iz ovih oblasti u organizaciji komora zdravstvenih radnika i u slučaju da takva obuka izostane, licenca se oduzima, ili je dužan da prođe ponovno polaganje pred komisijom uz dodatne posledice.

Domovi zdravlja i zadužene medicinske sestre/tehničari bi naročito radili sa pacijentima na unapređenju njihove zdravstvene i digitalne pismenosti. Zdravstvena zaštita bi se pružala bez ikakve stigmatizacije i diskriminacije, a svako kršenje ovih principa povlačilo bi automatske sankcije. Pacijenti bi imali mogućnost, o čemu bi bili vidno informisani, da u svakom momentu podnesu prijavu za stigmatizaciju i diskriminaciju, a prijava bi se automatski prosleđivala i komori zdravstvenih radnika. Svaki dokumentovani slučaj stigmatizacije i diskriminacije bi se sankcionisao kroz radno pravo i kroz komoru.

Neposredno povezan i sa prethodnim pitanjima, kao i sa kvalitetom zdravstvene zaštite je vreme koje zdravstveni radnik provodi sa pacijentom. Uz ranije spomenuti trostruko manji broj pacijenata po lekaru, ostavilo bi se više vremena, u proseku 30 minuta po pregledu. Uz individualni rad sa pacijentom, izabrani lekar i njegov tim bili bi i posrednici pacijenata sa specijalističkim službama i drugim javnim službama. Oni bi umesto pacijenata zakazivali termine, vodili brigu o rezultatima, dostupnosti lekova i slično.

Trenutni zdravstveni sistem je zasnovan na sekundarnoj i tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, u tom smislu se i obrazuju zdravstveni kadrovi i to od strane lekara koji rade u tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, od kojih mnogi nemaju nikakvog iskustva sa primarnom zdravstvenom zaštitom.

Rešavanje postojećih problema, starih decenijama, zahteva radikalna rešenja. Prve svega, neophodno je uključiti primarnu zdravstvenu zaštitu u obrazovanje kadra, ali na mnogo intenzivniji način (ne samo kroz kratku praktičnu nastavu). Od prve godine fakulteta, studenti bi bili povezani sa svojim matičnim (ili drugim domom zdravlja po izboru), a lekar opšte medicine (ili u doglednoj budućnosti lekar specijalista koji obavlja i primarnu zdravstvenu zaštitu) bi bio mentor tog studenta tokom čitavog studiranja. Student bi od prvog dana provodio vreme u direktnom kontaktu sa pacijentima i učio posmatrajući, obavljajući prvo manje složene, a zatim i složenije aktivnosti u domu zdravlja (ne na klinici). Najmanje dva dana nedeljno bi provodio u domu zdravlja, a tri na fakultetu ili u jednoj od klinika.

Lekari iz doma zdravlja bi ujedno bili i nastavnici fakulteta. S tim u vezi, medicinskim (ali i ostalim fakultetima) bi se vratila prvenstvena nastavna uloga. Dok je nauka nesumnjivo značajan segment rada visokoškolskih ustanova, trenutno insistiranje na naučnoistraživačkom radu i publikovanju kao uslovima za napredovanje bi trebalo izbaciti, jer dovode do zapuštanja nastavnog procesa, hiperinflacije istraživačkih projekata i publikovanih radova, uz najčešće malu korist za društvo. Sve navedeno važi i za studente svih drugih zdravstvenih nauka (kako bi trebalo pravilno da glasi naučno polje, a ne medicinske nauke, čime se, opet, društvena briga za zdravlje svodi na dijagnostiku i lečenje).

U cilju decentralizacije, medicinski fakulteti (odnosno zdravstveni fakulteti) bi se osnivali u svim gradovima koji imaju bolnice. Na taj način bi se omogućilo studentima da ostanu u svojim sredinama dok studiraju, smanjili bi se troškovi studiranja, eliminisalo rano odvajanje od porodice i povećala mogućnost da će svršeni lekari i zdravstveni radnici ostati u svojim sredinama, dok bi se među zaposlenima u bolnicama regrutovali nastavnici kliničkih predmeta. (Ovakva decentralizacija bi se morala primeniti i za ostale studije.) Ovim bi se delimično rešio i postojeći elitizam povezan sa univerzitetskim centrima, a doprinelo bi se i smanjenju depopulacije i ekonomskom i demografskom razvoju manjih sredina.

I nastava medicine i drugih zdravstvenih studija bi morala da se radikalno reformiše, tako da postane usmerena na izgradnju znanja i veština potrebnih u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, urgentnim stanjima i u radu u zajednici (preventivna medicina, komunalna medicina, socijalna zaštita). Akcenat bi se stavljao na kritičko mišljenje, široko obrazovanje (npr. sociologija, politička ekonomija, uz spomenutu etiku i veštinu komunikacije), kao i praktičnu primenu znanja i veština, dok bi se napustila praksa insistiranja na memorisanju i reprodukciji gradiva.

Medicinski (zdravstveni) fakulteti tako ne bi školovali podmladak klinika i bolnica, već buduće lekare u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. U okviru prijemnog ispita polagalo bi se i znanje engleskog jezika i zahtevao bi se najmanje B1 nivo. Bez znanja engleskog jezika nemoguće je pratiti savremena naučna saznanja i uključiti se u međunarodnu stručnu zajednicu. Studenti bi takođe učili i jezik sredine u kojoj rade, ukoliko ga već ne govore.

Uslov za radno mesto u sekundarnoj ili tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti bi bile dve godine rada u domu zdravlja. U okviru svake specijalizacije specijalizanti bi morali da provedu jednu godinu u domu zdravlja u ruralnoj sredini, kako bi se predupredilo danas često stanje da značajan broj lekara u sekundarnoj i naročito u tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti uopšte ne poznaje zdravstveno i socijalno stanje stanovništva i uslove i obim rada domova zdravlja.

Primaran cilj nove zdravstvene zaštite bio bi postizanje maksimalnog nivoa poštovanja ličnosti pacijenta i stvaranja poverenja između zdravstvenog radnika i pacijenta. To zahteva reformu obrazovnog procesa u zdravstvenoj struci, koji treba da bude usmeren ka izgradnji znanja i veština potrebnih za primarnu zdravstvenu zaštitu i rad u zajednici.

Šesti deo: OBRAZOVANJE KAO DEO DRUŠTVENE BRIGE O ZDRAVLJU

I u okviru osnovnog i srednjeg obrazovanja uključila bi se nastava iz zdravstvenog vaspitanja, koja bi sadržala opšta znanja, izgradnju zdravih navika u ishrani i fizičkoj aktivnosti, asertivnu komunikaciju i slično. Ovo, ali i drugi razlozi, zahtevaju radikalnu reformu obrazovanja. Kako se navodi i u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, obrazovanje mora imati za cilj da doprinosi punom razvoju ljudske ličnosti, jača poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, podstiče razumevanje, toleranciju i prijateljstvo među narodima, doprinosi očuvanju mira.

Osnovna škola bi trajala četiri godine, a srednja osam i obe bi bile obavezne i učenici bi ih pohađali u mestu stanovanja, gde god je to moguće. Obrazovni proces se ne bi zasnivao na kompeticiji i ocenjivanju, već na prepoznavanju i razvoju ličnih sklonosti i kvaliteta, kritičkog mišljenja, dijalogu i širokom obrazovanju. Nakon završene srednje škole svršeni učenici bi se opredeljivali ili za fakultet ili za dvogodišnje više stručne škole. Naročito bi se razvijale široke mogućnosti učenja u zajednici, koje bi bilo dostupno svim građanima, već prema njihovim sklonostima i afinitetima i organizovano od strane mesnih zajednica i opštinskih i gradskih uprava.

Posebna pažnja bi se posvetila kvalitetu obrazovnog procesa. Svi koji izvode nastavu sa studentima (i učenicima) bili bi dužni su da završe poslediplomsku edukaciju iz pedagogije i da demonstriraju primenu savremenih pedagoških metoda, naročito u vezi provere znanja učenika i studenata. Učenicima i studentima bi se pružila znanja iz veštine učenja, kao i psihosocijalna podrška tokom obrazovnog procesa. Ova podrška mora biti shvaćena kao podjednako bitna, ako ne i bitnija, od edukativnog procesa. Svaki učenik i student mora biti uveren da je poželjan, ravnopravan i priznat član društva, uz nultu toleranciju nasilja, kako fizičkog, tako i onog psihičkog i verbalnog.

Komore zdravstvenih radnika prvenstveno bi trebalo da igraju ulogu u zaštiti prava zdravstvenih radnika i pacijenata, te da se staraju o kvalitetu i etičnosti zdravstvene zaštite. Umesto dosadašnje kontinuirane edukacije, koja je često formalna, nezadovoljavajućeg kvaliteta ili zavisi od finansijskih mogućnosti, svim zdravstvenim radnicima bi se omogućio besplatan pristup vodećim svetskim medicinskim časopisima i bazama radova (bez diskriminacije na osnovu toga da li rade u državnom ili privatnom sektoru). Svi zdravstveni radnici bi imali obavezu da jedan dan u nedelji posvete stručnom usavršavanju i naučnoistraživačkom radu (ili jedan-dva sata dnevno, za koliko se skraćuje radno vreme).

Sve lokalne samouprave, odnosno zdravstvene ustanove, bile bi dužne da kreiraju fond za stručno usavršavanje, koji bi finansirao odlazak zdravstvenih radnika na stručne skupove u zemlji i inostranstvu. Bilo bi zabranjeno da farmaceutske i srodne organizacije koje imaju komercijalni interes, finansiranju takvu edukaciju. Svi zdravstveni radnici bi bili dužni da na javnom mestu stave na uvid pacijentima svoju izjavu o sukobu interesa (plaćeni od strane farmaceutskih kuća ili drugih organizacija). Učešće zdravstvenih ustanova i zdravstvenih radnika u kliničkim ispitivanjima lekova moralo bi biti transparentno, regulisano pravilnicima komora zdravstvenih radnika i uz saglasnost etičkih odbora komora, te kontrolisano kako od komora, tako i od udruženja pacijenata i građana, a prihodi koje zdravstveni radnici ostvaruju kroz saradnju sa farmaceutskim kućama i drugim komercijalnim entitetima javno publikovani.

Posebna pažnja bi se posvećivala kvalitetu same pružene zdravstvene zaštite. Svaka zdravstvena ustanova bi imala svoje interne i eksterne proverivače, sa posebnim naglaskom na infekcije povezane sa zdravstvenom zaštitom, komunikaciju sa pacijentima i zadovoljstvu zdravstvenih radnika i pacijenata. Zdravstvena zaštita bi počivala na principu izbora najmanje invazivne metode i sa minimalnim nivoom farmakoterapije, pruženim u minimalnom vremenskom intervalu u odnosu na javljanje pacijenta.

Dosadašnja praksa da se skoro isključivo pacijent javlja lekaru kada se pojave tegobe bila bi zamenjena aktivnom komunikacijom lekara sa svakim pacijentom (u primarnoj zdravstvenoj zaštiti), gde bi izabrani lekar imao obavezu da najmanje jednom u 6-12 meseci (u zavisnosti od uzrasta i zdravstvenog stanja) poziva pacijenta na preventivni pregled. Najmanje jednom godišnje socijalni radnik bi posećivao dom pacijenta i identifikovao probleme čije rešavanje je nužno i gde se mora uključiti lokalna samouprava ili druga institucija (neadekvatan stambeni prostor, izloženost buci, zagađenju vazduha, nasilju...). Svakom pacijentu bi bio ponuđen individualni plan ishrane i fizičke aktivnosti.

Pacijent ne bi samo formalno bio uključen u donošenje odluke o svom lečenju. Ta odluka bi se donosila zajednički između lekara i pacijenta, nakon temeljnog upoznavanja pacijenta sa svim mogućnostima terapije, procedurama, mogućim nuspojavama i neželjenim reakcijama.

Lekari u sekundarnoj i tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti morali bi blisko sarađivati sa izabranim lekarima iz primarne zdravstvene zaštite, informisati ih i konsultovati se s njima. Lekari domova zdravlja blisko bi sarađivali sa socijalnim radnicima, a oni sa ostalim javnim službama od interesa za zdravlje građana.

Obrazovni sistem predstavlja ključnu kariku u brizi o zdravlju građana i mora biti organizovan sa primarnim ciljem podrške ličnosti učenika i studenta, prepoznavanju i razvoju sklonosti, uz zdravstveno vaspitanje. Celoživotno učenje mora biti dostupno svim građanima.

U sutrašnjem tekstu posvetićemo se decentralizaciji zdravstvene zaštite i upravljanju u zdravstvu, kao i o mogućnosti obezbeđenja dodatnih sredstava za realizaciju ovog programa.

Predrag Đurić je doktor medicine, lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka u oblasti javnog zdravlja. Radio je kao lekar u domu zdravlja, a gotovo deceniju i po je proveo na Medicinskom fakultetu u Novo Sadu kao nastavnik, šef Katedre za epidemiologiju i rukovodilac naučnoistraživačkih predmeta, kao i u Institutu za javno zdravlje Vojvodine gde je radio kao epidemiolog. Godinama je radio kao vodeći međunarodni konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a radio je i za brojne druge međunarodne organizacije, uključujući i Međunarodnu federaciju društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, Globalni fond za borbu protiv HIV, tuberkuloze i malarije, UNAIDS, Lekare bez granica i druge. Predavao je na više evropskih univerziteta i rukovodio je projektom Evropske Unije, koji je imao za cilj reformu javnog zdravlja u Ukrajini. Trenutno radi na novoosnovanom Farmaceutskom fakultetu Univerziteta Educons.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Dodaj 021.rs kao glavni izvor na Google-u

Teme

ZDRAVSTVO Predrag Đurić

Komentari 6

Hronološki Najpopularniji

Nena

07.07.2026 • 21:55

Neznam sta se desava,mnogo lekara po domovima zdravlja je na bolovanju ,narucis pregled a ono ti jave lekar na bolovanju ,zakazes kod drugog ista stvar za deset dana se desi.Trebala bi sanitarna nase domove zdravlja da poseti i napravi dezinfekciju neku da dolazi manje do razbolevanja osoblja.Kako kod privatnika svi zdravi i rade bez prestanka.

0 0 0
Pazi sada

07.07.2026 • 14:45

Kako? Prvo da postuju radno vreme. Kada smo.kod epidemiologije, dokle se radi u ,,Higijenskom''? A tek u Klinickom centru.

2 1 +1
Dr BM

07.07.2026 • 12:12

Utopija

Sjajan tekst o unapređenju zdravstveno zaštite i obrazovanju zdravstvenih radnika, ali bojim se da u ovakvoj državi to jednostavno nije ostvarivo.
Inace sve pohvale za dr Djurica, sećam ga se sa fakulteta pre 15-16g. Odličan predavač. Nažalost i on je otišao u inostranstvo. Ovakvi ljudi nam trebaju ukoliko želimo bilo šta da promenimo, ljudi sa neospornim znanjem, etični i profesionalni. Ali mi takve teramo, pa kako onda da se sprovedu reforme, sa kojim kadrovima?

4 2 +2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.