Iako su voće, povrće i ratarski usevi izrazito rodili, cene i dalje visoke, a proizvođači nezadovoljni

Posle lanjskog podbačaja maline je ovih dana na tržištu više nego ikada, višnje plene kvalitetom, baš kao i šljive, dok iz zasada jabuka pristižu rane sorte. Moguće je da ukupna produkcija voća u Srbiji bude rekordna.

Dobro je krenulo i ratarima. Mada je majsko-junska suša bila duga, kiša koja je od polovine šestog meseca nekoliko puta pala u većem obimu došla je u pravi čas za kukuruz, suncokret, soju i ostale ratarske useve. Žetva pšenice je na pola puta do okončanja i rod na vojvođanskim parcelama premašuje šest, a kod onih koji primenjuju sve agrotehničke mere i osam tona. Ipak, seljak je nezadovoljan.

Slaba zarada je ono ono što brine naše paore. Ponuda svih prehrambenih roba je povećana i cene su bitno niže nego prethodnih sezona. To se manje vidi na pijacama na kojima preprodavci pokušavaju da održe približno lanjski cenovni nivo, ali u otkupu trgovci proizvođačima plaćaju znatno, u nekim slučajevima i drastično manje nego prošle godine. 

Tako su malinari za kilogram lane lako dobijali i 600, dok im je ove sezone teško izboriti i 400 dinara. U još neizvesnijoj situaciji su uzgajivači višnje koji su prošle godine prihodovali i po 120 dinara za kilogramu, dok su ove godine ne mali deo roda prodavali i za samo 50, mada je na pijačnim tezgama omiljenu marelu teško bilo pazariti za manje od 200 dinara. 

Cene ratarskih useva na svetskim agrarnim berzama već godinama su izrazito niske, ni najstariji ne pamte tako dug rok, gotovo pet uzastopnih sezona, izrazito jeftine pšenice. Već duže vreme u prodaji pšenice se jedva može dobiti 20, dok su prvi ovogodišnji kupci nudili gotovo potcenjujućih 18 dinara za kilogram.

Kukuruz je skuplji za dinar, a primetno niže u odnosu na dugogodišnji prosek su i cene soje, suncokreta, šećerne repe. Možda je najkritičnija proizvodnja mleka, seljaku mlekara u otkupu plaća 40 dinara za litru i paor bi odavno odustao od proizvdnje koja se smatra najsloženijom u primarnoj poljoprivredi da država sa korektnih 19 dinara po litru nekako ne održava u poslu makar one najupornije.

Agrarna smo država i u Srbiji oko 530.000 porodica (1,75 miliona ljudi) jedini prihod zarađuje baš iz bavljenja poljoprivredom. Otuda su dešavanja u vezi sa agrarom ovde od šireg značaja i predmet svakodnevnih razgovora. Stoga ne čudi da je dug period bagatelnih cena velike većine poljoprivrednih proizvoda agrar doveo u centar javne pažnje. Niske otkupne cene dovode u pitanje samo bavljenje poljoprivredom, a to je ovde osnovno zanimanje za bezmalo trećinu stanovništva.

Primer Evropske unije

Sve bi bilo lakše da su cene nešto više. Primer pšenice je ilustrativan; prema kalkulaciji Zadružnog saveza Vojvodine ovdašnji paor u uzgoj pšenice uloži oko 144.000 dinara po hektaru, što uz 5,4 tona po hektaru, koliko je dugogodišnji prosek, znači da je proizvodna cena pšenice 27 dinara kilogramu. Praktično, seljak je u ne malom minusu.

Nevolja je u tome što svetske cene agrarnih, posebno ratarskih proizvoda određuju najveći globalni proizvođači, oni iz SAD, Kanade, Australije, Argentine… što pšenicu, kukuruz, soju ili stočna hraniva uzgajaju na parcelama ne retko većim i od 10.000 hektara, pri čemu zaštitu obavljaju najmodernijim tehnologijama, dakle upotrebom dronova. Teško da imaju poteškoća sa dostupnošću vode, a prostrana i dobro klimatizovana skladišta im omogućavaju da robu dugo čuvaju i na tržište izbace onda kada im najviše odgovara. Evropska unija je odavno shvatila da u agrarnoj branši ne može da parira ovakvim konkurentima.

Evropa je svesna značaja agrokompleksa i poodavno je odlučila da subvencioniše agrokompleks, što znači poljoprivredu, ali i niže faze prerade, te mnoge delatnosti vezane sa poljoprivredu i selo. Tako je godinama iz budžeta EU 44 odsto bilo namenjeno za agrar, dok je u poslednje vreme taj procenat snižen na 39. Istovremeno, Unija je poodavno izgradila kanalsku mrežu za navodnjavanje i kontinuirano povoljnim i dotiranim kreditima podstiče izgradnju prerađivačkih pogona po selima.

Pročitaj još

Za osam godina u Srbiji nestalo 62.000 poljoprivrednih gazdinstava

Paori na udaru klimatskih promena

Možda je najveće dostignuće EU agrarne politike što uzgoj, preradu i distribuciju poljoprivrednih useva posmatra kao jedan proces, tako da sve učesnike u lancu posmatra kao jednog poizvođača koji međusobno dele prihod. Princip udruživanja se često nadograđuje time što paori, kao poslednji u lancu često pod pritiskom bližih novcu, ulaze u suvlasništvo prerađivačkih pogona, mlekara, mesara, uljara, fabrika stočne hrane. 

Ovakav pristup se pokazao kao korektan po sve učesnike u proizvodnji i distribuciji hrane, pri čemu je sačuvan visok kvalitet. U dokazanoj poljoprivrednoj praksi Unije vidi se način kako da se poboljša srpska poljoprivreda, izvor egzistencije za trećinu srpskog društva. Ujedno se poboljšava kvalitet i ostaje kurentan na tržištu.

Subvencije su samo vidljiviji, mada neophodan, deo podsticaja agraru i nikako ne bi smeli da budu glavni vid državne podrške selu i poljoprivredncima. Mnogo je važnije da država dogradi i raširi kanalsku mrežu, ukljućujući i podsticanje kreditiranja seljaka pri kupovini zalivnih sistema. 

Više se zaštitna sredstva ne raspršuju vožnjom iz traktora, tu su mnogo efikasniji i jeftiniji dronovi. No, neophodno je izgraditi centre i obučiti upravljače ovih letilica. Naravno da tu ima mesta za budžetsku podršku. Danas u srpskim selima jedva da ima ikakve druge delatnosti sem agrara. A morali bi tu biti i prerađivački kapaciteti makar za niže faze prerade.

Precenjen dinar

Kako na globalne agrarne cene najveći uticaj imaju poljoprivredni magnati, neophodno je udruživanjem seljaka na tržištu parirati tako jakim igračima. Kod nas, pak, sa udruživanjem ide presporo i teško.

Osnovni razlog je što po našem zadružnom zakonodavstvu odlučujući uticaj na raspodelu viška dohotka imaju zaposleni u zadruzi. Naravno, u svetu to pravo pripada zadrugarima i dokle god i kod nas ne bude slična regulativa sa udruživanjem će se stalno kilaviti i beskrajno odugovlačiti.

Važno je i da država pojedinim merama osmišljenim za druge delatnosti nehotično ne našteti agraru. Još je važnije da bazična ekonomska politika ne bude na štetu poljoprivrede. Danas seljak, kao uostalom svi izvoznici, trpi loše posledice precenjenog kursa dinara; jak dinar čini srpsku robu preskupom na inotržištu, dok je sa druge strane izuzetno podsticajan za uvoz inostrane robe. 

Kako poljoprivreda svake godine u inorazmeni ostvari oko 1,5 milijardi evra suficita, jasno da precenjen dinar ostavlja grube posledice po srpski agrar demotivišući ljude da se uopšte bave ovom deltnošću, a pogotovo da ulažu u razvoj.