Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije u intervjuu za BBC govori o tome kako se postaje šampion, šta je sve naučio od Dude i Željka - ali i Pižona - i kako je umalo došlo do njegovog susreta za Novakom Đokovićem.
Ta 1995. godina se u svetu košarke pamti po mnogo čemu, a najviše po reprezentaciji Jugoslavije.
Posle sankcija i zabrane učešća na međunarodnim takmičenjima, plavi su se konačno domogli Evropskog prvenstva u Atini.
Ostalo je istorija - zviždanje grčke publike, Đorđevićev 41 poen, ono napuštanje pobedničkog postolja, prvi doček na onom balkonu i ono Danilovićevo zakucavanje.
Međutim, ono što mnogi ne pamte je da Danilovićevog nebeskog skoka preko litvanskog gorostasa ne bi bilo da mu Saša Obradović prethodno nije dodao loptu.
„Da, neko je nedavno pomenuo to zakucavanje pa sam mu poslao poruku 'mrštiš se tamo na Sabonisa, a gde je meni ruka za asistenciju'", kaže Obradović uz osmeh za BBC na srpskom.
„Eto, bio sam neposredni akter jednog od najboljih zakucavanja u Evropi".
Tu nije bio kraj. Obradović je bio akter svih najvećih uspeha košarkaške reprezentacije tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih, a bilo ih je dosta.
U kolekciji ima tri evropske titule, jednu svetsku i jedno srebro sa Olimpijskih igara - malo li je?
„Zbog igranja za reprezentaciju sam čak izgubio ugovor sa Barselonom, ali sam u tom dresu ostvario sve snove", kaže Obradović.
Karijeru je završio 2005. godine, a danas sedi na klupi Monaka... Što ima svojih prednosti.
Na primer, živi blizu Novaka Đokovića.
„Komšije smo tamo u Monte Karlu, pa sam nedavno prvi put u životu uživo gledao tenis... Bio sam blizu njega, ali bilo mi glupo da se javim", kaže Obradović i smeje se.
Trenutno je sa ekipom na pripremama, odakle, naravno, prati Svetsko prvenstvo u Kini.
„Imao sam utisak da protiv Italije ne bismo izgubili i da se igra do prekosutra", navodi.
„Odlično izgledamo za sada, jedino što ponekad mogu da zaplaše ove non-stop pobede... Nadam se da to neće uticati na igrače, jer svaka utakmica treba da se shvati kao da je odlučujuća, što i jeste".
Kako kaže, evidentno je da svakoj reprezentaciji nedostaje neki igrač - na čelu sa Amerikancima - ali da zabrinjava što ponovo gledamo mahom starije zvezde, bez novih i mladih igrača.
A ima li miljenika u ovom sastavu Srbije?
„Nemam jednog", odgovara.
„Evidentno je da dobro funkcionišu kao tim i dopunjuju se, imamo kvalitet na svakoj poziciji...
„Bogdan i Jokić igraju fenomenalno, a voleo bih da istaknem i Jovića i Micića, jer sam i ja bio plejmejker, a tu su i ostali odlični igrači koji su pristali da budu 'pomoćnici' - to ovu reprezentaciju čini jakom, svako ima ulogu".
Obradović je rođen u Beogradu, 29. januara 1969. godine, a odrastao na Miljakovcu. Košarku je počeo da igra u Osnovnoj školi „Dositej Obradović" na Dušanovcu.
„Uh, vidi, to je bilo pre 40 godina... Teško je prisetiti se svega", kaže uz osmeh.
Ipak, odmah se setio kako mu se zvao nastavnik fizičkog - Pera Hrkić.
„On me je usmerio na KK Radnički koji je imao nekoliko filijala i škola iz kojih su pravili jedan tim, što znači da je tamo bio veliki kvalitet", navodi Obradović.
Međutim, Radnički je ubrzo napustio jer „nije bio dovoljno dobar".
„Iz osnovne škole sam izašao sa 167 centimetara i malo neuhranjen, pa u dve godine porastao 25 centimetara, što je bilo bolno.
„U tom periodu sam hteo još, nije mi bilo dovoljno da igram samo za školu, pa sam otišao u BASK, igrao u beton ligi i onda kao kadet uspeo da dođem u Zvezdu".
U karijeri je učio od brojnih velikana, treneri su mu bili Duda Ivković, Željko Obradović, Kari Pešić, ali i - Vladimir Petrović Pižon.
„Jeste, Pižon mi je kratko bio trener. To je bilo pred početak osnovne škole, kad sam trenirao fudbal.
Svi u njegovoj porodici su zvezdaši, pa je već sa pet godina prvi put posetio Marakanu i poželeo da loptu ubacuje u mrežu - ali nogom.
Sve Obradovićeve medalje
„Međutim, na treningu nas je bilo milijardu, pa sam video da tu nemam šanse.
„Ipak, lepo je bilo od Pižona koji je tada bio prvotimac Zvezde, što mu nije bilo teško da trenira klince.
„Nekoliko puta smo bili u zajedničkom društvu i podsetio sam ga na to... Naravno da me se ne seća", navodi se uz osmeh.
U KK Crvena Zvezda stiže 1987. godine, a u sezoni 1992/1993. bio je deo ekipe koja je na Mali Kalemegdan vratila titulu posle 21 godine.
„To su bile godine rata i nije bilo evropskih mečeva, pa je svaka utakmica sa Partizanom bila pravi doživljaj... Sve je bilo podređeno tome i baš je bilo lepo biti deo toga".
Ta ekipa u kojoj su bili, između ostalih, Nebojša Ilić i Dejan Tomašević, godinu dana kasnije je i odbranila titulu.
Zbog svega toga ne čudi emotivan doček koji su mu 2015. priredili Zvezdini navijači, kada je kao trener Albe gostovao u beogradskom Pioniru.
Bilo je tu poklona, ovacija, skandiranja njegovog imena, malo i suza...
„Da, bilo je emotivno", kaže Obradović.
„Jedinstven događaj, teško ga je opisati... Nekako pustiš da te emocija nosi. Hvala navijačima što su mi to priredili, nije mi posle bilo lako da vodim utakmicu".
U tim ratnim godinama Obradović je na kratko igrao za francuski Limož, odakle se vratio u Zvezdu, pa otišao u Albu iz Berlina.
Sa nemačkim klubom je 1995. osvojio Kup Radivoja Koraća. Iste godine počinje i neverovatan niz košarkaške reprezentacije Jugoslavije.
Od 1995. do 2002. plavi su sa sedam takmičenja doneli šest medalja, od čega četiri zlata.
A sve je počelo od Evropskog prvenstva u Atini...
„Sećam se da sam bio spreman da odustanem od tog takmičenja", priseća se Obradović.
„Imao sam mnogo problema sa kolenom i rekao sam Dudi Ivkoviću da ne mogu da pružim ono što on od mene očekuje.
„Međutim, ohrabrio me je, rekao mi da sam mu stvarno potreban i ostao sam".
Naravno, to se i te kako isplatilo - zlatom.
„Na kraju je Duda, eto, u nekom intervjuu rekao da mu je jedan od najboljih poteza u karijeri to što je mene ubacio poslednjih sedam minuta u finalu sa Litvancima. To mi mnogo znači", kaže Obradović.
Iz te godine izdvaja i doček - reč je o prvom, spontanom dočeku košarkaša - ljudi su stajali duž celog autoputa od aerodroma Nikola Tesla do centra Beograda kako bi pozdravili šampione.
„To je ta godina koju svi obeležavaju kao najbolju, najlepšu i ta proslava... Nisu druge bile lošije, ali je tada zaista sve bilo neponovljivo".
Godinu dana kasnije usledile su Olimpijske igre u Atlanti, na kojima je Jugoslavija bez poraza stigla do finala, a tamo...
Dejvid Robinson, Šakil O'Nil, Čarls Barkli, Skoti Pipen, Džon Stokton i mnogi drugi - jedino nije bilo Njegovog letećeg visočanstva.
Protiv takvog sastava Amerikanaca plavi su izdržali gotovo 30 minuta - više se nije moglo.
„Igrali su im svi najbolji igrači, samo je Džordan falio", priseća se Obradović.
„To što smo sa njima igrali 30 minuta daje jasnu sliku kakva je naša reprezentacija bila tih godina".
„Na kraju srebro, što je veliki uspeh... Jedinstven je osećaj nositi olimpijsku medalju".
Obradović to takmičenje pamti po još dve situacije.
„Slikali smo se sa Muhamedom Alijem i ruskim rvačkim šampionom Aleksandrom Kareljinom... Taj čovek je prava zver".
„Videli smo ga u nekom restorančiću gde smo jeli, niko nije smeo da mu priđe da ga pita da se slikamo".
A kakav je Ali uživo?
„Dobro, tada je već malo usporio zbog Parkinsonove bolesti. Videli smo ga negde kako boksuje sa zamišljenim protivnikom, a posle smo se na terenu slikali".
Onda je došla 1997. i Evropsko prvenstvo u Barseloni i... Znate već.
„Ta Saletova trojka protiv Hrvatske je mogla da bude moja tragedija", priseća se Obradović.
„Dogovor sa klupe je bio da pravim faul tad i tad, ali sam zakasnio i Rimac je to pretvorio u koševe.
„Onda je ta trojka regulisala tu moju nesmotrenost, iako sam četvrtfinale i polufinale odigrao na veoma visokom nivou".
Znači, hvala Saletu?
„Da, hvala mu", kaže Obradović.
„Ali ta trojka nije imala neki rezultatski značaj, već smo prošli grupu i ništa ne bi bilo izgubljeno, samo je bilo pitanje prestiža između nas i Hrvata".
Potom je usledilo novo zlato na Svetskom prvenstvu 1998, „samo" bronza na Evropskom prvenstvu u Parizu i poraz od Litvanije u četvrtfinalu Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine.
Međutim, onda dolazi 2001. godina i dominantno osvojeno Evropsko prvenstvo u Turskoj u kojem je Jugoslavija samo u finalu pobedila sa manje od deset poena razlike.
„To je bila moja poslednja godina u dresu reprezentacije i drago mi je da sam se oprostio na najbolji mogući način.
„Stvarno smo bili dobri i kao tim i kao ljudi", ističe Obradović.
Pitate se kako se stiže do tolikih medalja? Pa, teško.
Obradović kaže da je jedne godine trenirao četiri puta dnevno.
„Igrao sam i za juniore i prvi tim, išao na treninge i sa jednima i sa drugima... Kad bih danas rekao nekome da to uradi mislio bi da nisam normalan.
„Svestan sam koliko je potrebno odricanja i posvećenosti da bi se napravio uspeh, ali ima tu još faktora...
„Bilo je ljudi koji su radili mnogo, ali nisu imali sreće sa povredama, izborom sredine, trenera... Nekako sam uvek verovao da sam sreću zaslužio radom".
Kako kaže, važno je i što je uvek bio deo ambicioznih ekipa koje su se borile za najviši plasman.
Jedna od njih je i košarkaška reprezentacija Jugoslavije.
„Svi ti veliki igrači... Uz njih sam učio i napredovao, ali i trudio se da njih učinim boljim... Ta konkurencija te iskleše kao igrača", ističe Obradović.
A koliko je naučio od Dude, Željka, Karija?
„Trenerski mnogo", odgovara.
„Naročito kad je reč o stvarima van terena, kako su se bavili određenim stvarima, komunikacijom... To ne piše nigde u knjigama.
„Samo to iskustvo što sam bio sa njima mi je sigurno pomoglo da sazrim i kao igrač i kao trener".
Inače, Obradović je ranije izjavio da bi mu kruna karijere bilo mesto selektora Srbije.
„To i dalje tvrdim. Sale to najbolje radi, ima moju podršku i zna to. A ako nekada bude otvoreno mesto...
„U dresu reprezentacije sam ispunio igračke snove, kada bih to uradio i kao trener to bi bilo ostvarenje svih mojih snova".
Na kraju razgovora pitamo Obradovića jednostavno, a teško pitanje - zbog čega je Srbija zemlja košarke?
„Košarka je ovde sport broj jedan", odgovara kratko.
„Ne želim da potcenim ostale sportove, ni fudbal, ni Novaka... Jednostavno je tako.
„Skoro su me francuski mediji pitali zašto smo mi drugačiji - zato što od malena naučimo da se borimo, pa pobeda ili poraz, život ili smrt".
Obradović smatra da će u Srbiji uvek biti veliko interesovanje za košarku.
„Evo, sada se obnavlja 100 terena u čast igrača, pa ću i ja 11. septembra u Medakoviću dobiti teren.
„Drago mi je da mogu da vratim nešto kraju u kom sam ponikao i počeo da igram basket...
„To mi je spomenik za života".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar