Pet ljudi sedi oko stola - dve devojke i tri momka.
Ispred svakog od njih je flaša ili čaša pića, grickaju šta ko voli i ćaskaju, ali svima su pogledi prikovani ka istom mestu - mapi jednog ostrva.
Iako se nalaze u centru Beograda, mislima su trenutno na pustom ostrvu Katan, gde treba preživeti, što nimalo nije lako.
Prvo, naseljenici moraju da se izbore za resurse poput drveta, vune i pšenice, pa da međusobno trguju, izgrade puteve, naselja i gradove, a pritom da izbegnu pljačkaša.
„Katan se smatra prekretnicom, tj. početkom ere modernih društvenih igara. Mnogi ga nazivaju Monopolom 21. veka", kaže Filip Baljkas iz Kluba ljubitelja društvenih igara „Astal".
Nedaleko od naših naseljenika, za ostalim stolovima, nalaze se slične družine - što mlade kao oni, što nešto starije. Uglavnom svi igraju Katan, mada ima i onih koji su izabrali druge igre.
„Dolaze ljudi sve više. Svi, različitih generacija - parovi, studenti, zaposleni, roditelji sa decom, potpuno nepoznati ljudi se upoznaju, pa dolaze zajedno i postanu prijatelji... Mnogo ih se i smuvalo", navodi Filip.
„Ako mene pitaš, konačno je neka prava stvar u trendu", dodaje uz osmeh.
Šta vam prvo padne na pamet kada neko kaže društvene igre? Monopol, Jamb, Riziko i Ne ljuti se čoveče, zar ne? Dobro, možda i Kluedo.
Neki od vas su se i zapitali da li karte spadaju u tu grupu, jer bi u tom slučaju pomenuli mau-mau, tablić, remi i slične igre.
Međutim, društvene igre su u poslednjih nekoliko decenija postale mnogo više od toga - čitava potkulutra. I igraju ih svi.
„Dolazi i dosta devojaka, iako mnogi misle da je ovo muški hobi", kaže Baljkas uz osmeh.
Era modernih društvenih igara je odavno počela, a taj trend sada polako stiže i u Srbiju, pa građani širom zemlje sve više muljaju kockice po rukama.
„Najbolji primer je sve više klubova društvenih igara", ističe Baljkas.
„U poslednjih nekoliko godina otvoreni su u Kragujevcu, Užicu, Jagodini, Nišu, Bečeju, Sremskoj Mitrovici, Subotici... Šire se, nema ih samo u Beogradu i Novom Sadu".
Jedan od njih je Klub ljubitelja društvenih igara „Goblin" iz Niša.
„Od 2016. postojimo. U Beogradu stalno niču novi klubovi, tamo je lakše zbog broja stanovnika, ali postoji interesovanje za igre i kod nas", kaže tridesetdvogodišnji Marko Radulović iz „Goblina".
„Kod nas se najviše igraju neke malo laganije igre, poput Secret Hitler, Avalon, Baobab, Codenames, Šerif iz Notingema i slične", dodaje.
Baljkas kao jedan od uzroka popularnosti društvenih igara vidi i jačanje „štreberske kulture".
„Počevši od Gospodara prstenova, a definitivno sa Igrom prestola, ekranizacija fantazi knjiga doprinela je da štreberska kultura postane popularna. Sada je in biti štreber", ističe on.
„Na primer, od kako je počela serija Veštac (The Witcher) svaki dan nam je zauzeta Vičer društvena igra. Petoro ljudi me pitalo da li mogu da je kupe", dodaje.
Iako je popularnost društvenih igara u Srbiji sve veća, u medijima nisu toliko popularna tema.
Ipak, jedna igra se nedavno probila do većine novina i televizija u Srbiji - Marš na Drinu, braće Vukašina i Janka Nišavića iz Zrenjanina.
„Svaki igrač kontroliše jednu državu - Srbiju, Austrougarsku, Nemačku ili Bugarsku. I borba može da počne", objašnjava Vukašin za BBC kako se igra njegova igra.
„Igra je za dva do četiri igrača - ako se igra u dvoje onda je jedna osoba Srbija, a druga kontroliše ostale tri sile", dodaje.
Kako kaže, tu su i Živojin Mišić, Radomir Putnik, Stepa Stepanović - ne, nema majora Kursule i njegove slavne psovke - Oskar Poćorek i drugi generali o kojima se može dosta naučiti.
Mediji su upravo to isticali kao jedan od kvaliteta igre - edukativni karakter.
„To smo tako i zamislili. Postoji kalendar koji ima 14 kartica za 14 krugova igre. Svaki krug je jedan period od 1914. do 1918. i na tim karticama su opisani najvažniji događaji rata, tako da igrači i uče u isto vreme", navodi Nišović.
„Inače, kada u igri dođe zima 1916. godine onda se otvara mogućnost za srpsku vojsku da pređe preko Albanije, stigne na Krf i posle do Solunskog fronta. Tada igrač dobije albansku spomenicu i dodatne ofanzivne sposobnosti, kako bi se vratio i oslobodio zemlju".
Nišović uskoro puni 39 godina, a društvene igre igra od detinjstva.
„Bio sam osnovna škola kad smo dobili Riziko i počeli da igramo. Uvek su mi se sviđale strateške igre, građenje vojske i osvajanje teritorija, pa sam kasnije tražio sam izazovnije igre tog tipa.
„I danas najviše igram ratne igre, omiljene su mi Axis & Allies, u kojoj se bore vojske Drugog svetskog rata i Igra prestola sa borbama kuća Vesterosa", kaže Vukašin.
Iako u poslednje vreme nema toliko vremena za društvene igre, preporučuje svima da se prepuste tom svetu.
„Zbog druženja, zdravog takmičenja... Jednostavno, ljudi bi trebalo da se okupljaju, druže i uživaju u slobodnom vremenu", ističe.
A Drina nije usamljen primer - jedan od pokazatelja sve veće popularnosti društvenih igara u Srbiji je i to što ima sve više domaćih autora, kaže Baljkas.
„Naši ljudi prave igre koje odlaze i na strano tržište, dok dizajneri redovno odlaze u Esen, na najveći sajam društvenih igara", ističe.
„Bio sam tamo i to je nešto neverovatno. Sedam hala punih igara, 1.000 novih naslova... Mi mislimo da je naš sajam knjiga veliki... Nije".
Kako kaže, moderne društvene igre se prilično razlikuju od onih za koje svi znaju.
Može li da se živi od društvenih igara?
„U Srbiji... Pa može, šta znam. Na svu sreću nema nas mnogo", odgovara Baljkas.
„Više živimo od pića nego od prodaje igara. U svetu se ulaz u ovakve lokale naplaćuje pet evra ili pet dolara, ali kod nas to ne može. Jedno piće je obavezno i to je to".
Radulović kaže da je njegov niški Goblin „opuštenija varijanta".
„Rentiramo lokal i naplaćujemo ulaz 150 dinara. Ko dođe može da igra ceo dan", navodi on, ističući da se ipak radi o „neprofitnom udruženju."
„Ne radim to zbog zarade, ali klub za sada opstaje bez problema", dodaje.
„Ako u Monopolu i Riziku ispadneš prvi onda čekaš dva sata da ostali završe. Niko to ne voli", kaže Baljkas.
Zbog toga se u modernim igrama retko ispada - uglavnom svi igraju dok neko ne pobedi. Druga razlika je umanjen faktor sreće.
„Ako u Monopolu nikada ne staneš na Ženevski trg nikada ga nećeš kupiti, a ne postoji nikakav način da to promeniš. Zato je to igra sa minimumom odluka.
„Jedino pitanje je da li ćeš kupiti ili ne, a svako normalan će kupiti sve. Ni Riziko nije ništa bolji. Mogu da imam 16 tenkova, ti jedan i da uvek bacaš šesticu, a ja ništa ne mogu", navodi Baljkas.
On ipak ističe da kockice nisu potpuno izbačene iz igara, već da samo ne utiču toliko na konačni rezultat.
Pa, uglavnom preko prijatelja.
Ovo su priče Hane i Marka iz Beograda koji su nedavno počeli (ponovo) da igraju društvene igre.
Pre par godina me je drug David, veliki poznavalac društvenih igara, odveo u klub Conflux na Dorćolu, pokazao mi Diksit i slične igre. Preko njega sam saznala za čitav svet novih igara, da se ljudi ozbiljno time zanimaju u svetu i kod nas.
Doneo nam je da probamo neke igre koje je kupovao po Evropi, a najviše me je oduševio Splendor, koji mi je sada omiljena igra.
Kasnije mi je brat kupio Splendor i društvene igre su se vratile u moju užu ekipu. Ubrzo je neko drugi kupio Karkason, a neko treći Tiket tu rajd (Ticket to ride)... I sada redovno igramo.
I danas zovem Davida za preporuku kada uzimam novu igru, jer ih ima milion i on otprilike zna šta bi se meni dopalo. U suštini, biramo one igre koje su za četiri do šest igrača i kod kojih se relativno lako savladaju pravila.
Počeo sam da igram društvene igre još kao dete, a „prva ljubav" mi je bila Riziko, kao i većini ljudi kod nas.
Pošto su u poslednje vreme različite igre sve dostupnije na našem tržištu, trudim se da isprobavam nove što češće.
Neke od omiljenih su mi Small World, strategija u okruženju baziranom na epskoj fantastici; Šerif iz Notingema, jednostavnija i opuštenija igra sa kartama, kao i Pandemik, u kojoj igrači sarađuju i planiraju kako da suzbiju bolest koja se širi svetom.
Društvene igre volim jer nude mnogo mogućnosti za zabavu različitim tipovima ljudi - od jednostavnijih, koje možeš da naučiš za desetak minuta, do ozbiljnijih koje traju satima i postaju hobi za sebe - pa je uvek moguće uklopiti ih u zavisnosti od društva i okruženja.
Odgovor na to pitanje nije lak, jer kategorija ima milion.
Postoje kooperativne igre, gde je cilj da zajedno pobedite igru, pa kompetetivne u kojima je svako za sebe. Neke traže matematiku, neke planiranje, neke maštu, neke dedukciju, a neke sve to zajedno.
Ima onih gde jedan igrač igra protiv ostalih, igara u timovima, igara sa kartama, tablama ili kockicama, horor, fantazi, edukativne igre... I brojni hibridi koje nije moguće svrstati nigde.
Jedini način da saznate šta vam se sviđa jeste da probate, kažu sagovornici BBC-ja.
„Katan je definitivno glavna gejtvej igra, kako se to kaže u gikovskom, bordgejmerskom slengu. Igra kojom se ulazi u ovaj svet. Izašla je 1995. godine, tako da će u novembru biti proslava 25 godina", kaže Baljkas.
U Katanu postoji prvenstvo Srbije, kao i svetska i evropska prvenstva.
„Učestvuje 70 nacija, između ostalih i Srbija. Najbolji plasman nam je četvrto mesto na EP, a na svetskom smo učestvovali samo jednom zato što su prethodna dva bila u Americi, pa je to teško organizovati i pokriti troškove", navodi Baljkas.
„Ove godine je na Malti i očekujemo dobar rezultat naših učesnika", dodaje on.
Pored Katana, početnicima su uglavnom zanimljivi Tiket tu rajd, Splendor i Karkason.
„I u Karkasonu postoje prvenstva Srbije i sveta. Tu nam je najbolji plasman 11. mesto. Ja sam učestvovao pre tri godine i bio predposlednji od 38 učesnika", kaže Baljkas uz osmeh.
U Beogradu je mrak odavno pao, a družina od pet naseljenika se i dalje bavi razvojem života na ostrvu Katan.
Dok se ostrvo puni putevima, naseljima i gradovima, Baljkas priča kako se zaljubio u društvene igre.
„Oduvek sam voleo razne igre, koliko je to bilo dostupno u Srbiji u to vreme. Drug me odveo u čuveni klub C22 na Novom Beogradu, odigrali smo partiju Karkasona i to je bilo to.
„Potom sam dugo dolazio u C22 kao gost, onda sam počeo tamo da radim i na kraju sam odlučio da se time bavim - otvorio sam svoj klub. Hobi i ljubav sam pretvorio u posao", kaže.
Kako navodi, omiljenu igru nema jer je igrao „oko 600 različitih, od najjednostavnojih do onih gde pravila imaju 30, 40 strana, tako da je to teško odrediti", ali Karkason je bio prvi, pa je poseban.
„U njemu sam predstavljao Srbiju na Svetskom prvenstvu - ne baš slavno, ali nema veze, važno je učestvovati. Igrao sam sa Brazilcem, Tajlanđankom, sa ljudima iz čitavog sveta... To je neprocenjivo", kaže uz osmeh.
A zašto bi ljudi trebalo da igraju društvene igre?
Radulović kaže da je druženje razlog broj jedan, a da su društvene igre i dobra antistres terapija.
„Nađete se sa društvom, popijete piće, odigrate... A i kroz igre možeš bolje da upoznaš prijatelje. Vidiš ko je kakav, to se sve vidi", kaže kroz smeh.
Baljkas dodaje da su društvene igre pre svega zabavne i izazovne.
„To je zaista kvalitetno slobodno vreme sa prijateljima, porodicom, momkom, devojkom, decom... Da, popiješ piće kao u kafiću, ali i radiš nešto zabavno.
„To je to, jednostavno je zabavno".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 4
shaw
Ko želi da se informiše o raznim igrama koje postoje, može na sajtu BoardGameGeek. Odete na spisak igara i sortirate ih po oceni koju imaju od posetilaca sajta ili po popularnosti (broju glasova). Verujem da ćete se iznenaditi kada odete prvi put i vidite koliko igara postoji i koliko su raznovrsne; zato je bitno birati one najpopularnije, jer su one potvrđeno zabavne i dobro uravnotežene.
Istina...
Marko
Netačno. Uvek možeš nešto od nekiga da otkupiš. Nešto prodaš ili preprodaš.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar