Besprekorno obučena prilika omanjeg rasta stoji na balkonu, kao na pozornici, i poziva vojnike okupljene ispod.
Reč je o Jukiju Mišimi, čije je pravo ime Kimitake Hiraoka.
Bio je najpoznatiji živi japanski pisac kada je, 25. novembra 1970, ušao u vojnu bazu u Tokiju, oteo komandira, primorao ga da okupi garnizon, a onda pokušao da organizuje puč.
Vatreno je govorio protiv države koju podupire Amerika i njenog ustava, grdio je vojnike zbog lojalnosti režimu i podsticao ih da vrate caru prerogative živog boga i nacionalnog vođe iz perioda pre rata.
Publika, najpre učtivo tiha, ili zanemela usled šoka, brzo ga je oterala uz podsmeh.
Mišima se povukao nazad u kancelariju baze i rekao: „Mislim da me nisu čuli." Zatim je kleknuo i izvršio sepuku, samurajsko ritualno samoubistvo.
Mišimina smrt je zaprepastila japansku javnost.
Bio je književna zvezda, mačo i provokativan ali, takođe, donekle i apsurdan lik, možda najsličniji Normanu Mejleru u Americi, ili Mišelu Uelbeku u današnjoj Francuskoj.
Međutim, nešto što je delovalo kao provokacija postalo je, nažalost, sušta realnost.
Tog jutra je održano 64. zasedanje Nacionalnog dijeta, japanskog parlamenta, kome je prisustvovao i sam car.
Govor premijera o politici koju vlada planira da sprovodi narednih nekoliko godina bio je donekle u drugom planu.
U Japanu nije zabeležen slučaj smrti upražnjavanjem rituala sepuku još od poslednjih dana Drugog svetskog rata.
„Neki misle da je poludeo, drugi da je reč o poslednjem u nizu egzibicionističkih nastupa, još jednom proisteklom iz želje da se izazove šok, po čemu je bio poznat", napisao je japanski filozof Hide Išiguro u eseju koji je objavio Njujork Rivju (The New York Review).
Nekolicina na političkoj desnici protumačili su njegovu smrt kao patriotski gest protesta protiv današnjeg Japana, dodao je Išiguro.
„Drugi smatraju da je reč o očajničkoj, jezivoj farsi koju je počinio talentovani čovek, ali i skandal majstor koji nije mogao da se suoči sa životom čoveka srednje dobi i mediokritetstvom."
Jednom prilikom je rekao svojoj ženi: „Čak i ako me ne shvate odmah, to je u redu jer će me u Japanu shvatiti za 50 ili 100 godina."
Mišima se na književnoj sceni Japana pojavio 1949. sa knjigom Ispovesti maske, autobiografijom blago zaodenutom u roman, koja je mladiću na pragu dvadesetih godina života donela popularnost.
U knjizi je prikazan nežan, osetljivi dečak koga baka tretira gotovo kao zarobljenika.
Ona je bolesna, a on je primoran da se stara o njoj.
Umesto da se igra napolju sa dečacima, on je godinama provodio vreme samo sa njom, u slatkastoj memli njene mračne spavaće sobe.
Dečakov um se razvija u toj sobi. Mašta i realnost nikada nisu potpuno razdvojene; mašta, snažniji blizanac, postaje dominantna.
Do trenutka kada baka umre a dete izraste u dečaka, on je opsednut igranjem uloga, doživljavajući svet kao pozornicu.
U svakoj situaciji prekriva život oko sebe slojevima mašte.
Muškarcima i dečacima, naročito onim muževnim i naočitim, dodeljuje uloge u živim, često i nasilnim maštarijama.
U međuvremenu, opsednut je sopstvenom zastranjenošću i pretvara se da je normalan.
Naučio je da igra svoju ulogu: „Počela je nevoljna maskarada."
Pogledajte video: Pisac Ivan Ivanji o Aušvicu
Ispovest maske prati život dečaka do kraja njegove mladosti, detaljno prikazujući preplitanje unutrašnjeg i spoljašnjeg života junaka, kao i buđenje homoseksualnosti u njemu.
Brojni su razlozi zbog kojih je to delo ključno za razumevanje kako Mišiminog kasnijeg života, tako i romana koja je potom napisao.
Ono otkriva korene estetske osećajnosti, blisko povezane sa njegovom seksualnošću, koja je prerasla u Mišiminu stalnu opsesiju.
Pripovedač piše da je „čulima prihvatio veru u smrt koja je bila široko prihvaćena tokom rata", kada su regrutovanje i samopožrtvovanje bili utvrđene i neupitne vrline.
Mišima je nesumnjivo bio trajno obuzet idejom da je lepota najlepša kada je trenutna - i iznad svega, kada je na korak od uništenja.
Ova vera je povezana sa divljenjem prema muškoj građi, koja je manjkala slabašnom dečaku, i proizvodi maštanja o hrabrim ratnicima i njihovim krvavim stradanjima.
Taj privatni svet „noći, krvi i smrti" bio je ispunjen „najistančanijim surovostima i nekim od najgrandioznijih zločina", i sve to je ispripovedano sa hladnom distancom.
Međutim, Ispovesti maske takođe nagoveštavaju slobodnu međuigru performansa i realnosti karakterističnu za celokupno njegovo delo i sve što je radio.
Stiče se utisak da u njemu čitalac otkriva autora zatočenog u nekakvoj mračnoj borbi sa samim sobom - dok istovremeno nagoveštava da se možda radi samo o majstorskom poigravanju sa medijem i publikom.
Mišima je postigao obe stvari, skandalizovao je društvo zadržavajući istovremeno tračak poricanja.
Formula je upalila.
Pribavila je Mišimi status skandal majstora u posleratnoj japanskoj književnosti, nakon čega je uživao veliku popularnost kod dela čitalačke publike u domovini.
Iako dekadentan, bio je disciplinovan i usredsređen pisac, za kratko vreme je objavio mnogo popularnih romana, paralelno sa delima profilisanim kao visoka književnost i nekolicinom No drama.
Zahvaljujući toj usredsređenosti, probio se u visoko društvo Tokija, negujući dendijevski imidž.
Njegovo koščato lice sa blagim pogledom privlačilo je fotografe.
Takođe, bio je blizak sa službenicima stranih predstavništava, dodvoravao se i činio sve što je bilo u njegovoj moći kako bi postao popularan i duž Pacifika - što mu je, do određene mere, pošlo za rukom.
„Ako je Akio Morita iz Sonija najpoznatij Japanac u inostranstvu", napisao je Džon Hejtan, prevodilac Mišiminih dela i njegov biograf, „Mišima je odmah iza njega."
U Zabranjenim bojama (1951) pisac u poznim godinama manipuliše mladim gejem koji se verio zbog društvenih konvencija i finansijske sigurnosti.
U Zlatnom paviljonu (1956) pomoćnik sveštenika u hramu je paralisan njegovom lepotom i živi u ubeđenju da će zdanje biti razoreno tokom bombardovanja - a kada rat prođe i ono ipak opstane, akolit ga sam uništava.
U Kijokovoj kući (1959) bokser postaje desničar, dok je glumac umešan u sado-mazohističku seksualnu vezu koja se završava dvostrukim samoubistvom.
Iako Mišima u romanima govori o sebi, kad je reč makar o stilu, smatralo se da je njegov mentor bio Jasunari Kavabata, dobitnik Nobelove nagrade koji je književnost shvatao kao umetničku formu, a ne sredstvo propagande.
Veći deo Mišinime književnosti sledi taj princip u potpunosti, formalnim, skoro tradicionalnim stilom koji se više od svega bavi senzualnim opisima.
Opisujući tela, odeću i mirise, njegov prikaz je gotovo fetišistički.
„Najlon i imitacija damasta su na potresan način obgrlili krevet, što je boravak u sobi činilo mučnim… Kao kakvo zmijsko upozorenje, nakon oštrog fijuka ešarpe koja se vijori, usledio je mekušni zviždeći zvuk nalik kimonu koji je sklizno na pod." (Iz knjige Moreplovac koji je pao u nemilost mora, 1963)
Ali onda se nešto pomenilo i moglo bi se reći da je šezdesetih njegov život ušao u političku fazu.
Kao neko ko je sebe opisao kao čistog estetu, dekadentnog romantičara, Mišima se u poslednjoj dekadi svog života radikalno promenio.
U tom periodu se posvetio bodibildingu, trenirao je u teretani dva sata dnevno kako bi svojoj krhkoj figuri, visokoj 160 centimetara, dodao mišićnu masu.
Takođe, intenzivno se izlagao suncu a organizovao je i grupu desno orijentisanih studenata čije je treninge svakodnevno nadgledao.
Svrha ovog Društva Štit je bila da pomogne armiji u slučaju izbijanja komunističke revolucije.
Način razmišljanja koji je bio pokretač ove transformacije iscrpno je obrazložen u misterioznom eseju „Sunce i čelik: umetnost, delanje i ritualna smrt", objavljenom 1968, dve godine pre njegove smrti.
Osvrćući se unazad, shvatio je da je slabio i rđao usled preteranosti mašte i reči, a manjka telesnosti i delanja.
„Kod običnog čoveka, zamišljam da telo prethodi jeziku", piše Mišima.
„U mom slučaju, reči dolaze pre svega; zatim - prekasno, sa svim manifestacijama krajnje odurnosti, i već zatvoreno u ideje - nastaje telo. Njega su, nesumnjivo, unapred istrošile reči."
Želeo je da to promeni kod sebe i oživi staru samurajsku ideju, „harmoniju pera i mača". Žudeo je za tim da postane i za druge bude - „čovek od akcije".
Pogledajte video: Provirite u neobičan muzej u Tokiju
Mišima je do tada zagazio u četvrtu deceniju i sumorno je razmišljao o godinama.
„Lepi ljudi treba da umru mladi, a svi drugi treba da žive koliko god je to moguće," napisao je u tekstu o preranoj smrti glumca Džejmsa Dina.
„Nažalost, 95 odsto ljudi misli obrnuto, pa se tako prelepi ljudi često doteturaju do osme decenije, a užasne budale umru u 21 godini."
Mišima je osećao da njegov trenutak prolazi i počeo je da smišlja poslednje delo.
Svaki čovek u jednom trenutku gleda na život kao na pozornicu.
Međutim, svega nekolicina pomoću koreografije preinači život u pozorište.
Za Mišimu, međutim, to je bio vrhunac njegovog životnog sna.
Svi elementi su od samog početka bili tu, u Ispovestima maske: vojnici, smrt i krv.
Sopstveni preobražaj u ratnika pretvorio ga je u predmet sopstvene želje: nešto što je lepo, nešto što je vredno uništenja.
A opsednutost sepukom je kod njega postala očigledna.
Mišima je čak igrao u kratkom filmu Patriotizam, u kom je do u detalj odglumio sepuku.
Možda je njegov poslednji čin takođe bio politički potez - ali pre svega je to bila smrt kao umetnost.
Jutro uoči smrti, Mišima je izdavaču poslao poslednju knjigu iz tetralogije More plodnosti.
Te četiri knjige, pisane u mahnitoj erupciji kreativnosti, predstavljale su nešto novo.
Priča počinje 1912, ubrzo nakon Rusko-japanskog rata, a završava se 1975, obuhvatajući period velikih promena: od uspona carskog Japana, preko njegovog uništenja u Drugom svetskom ratu do pojave kapitalističkog, konzumerističkog Japana.
Dve uporišne tačke povezuju sve ispripovedane događaje: lik Honde - iza kog se možda krije Mišima - i neprestana reinkarnacija njegovog prijatelja iz doba dečaštva, dugoopstajuće duše okružene promenom i padom.
U poređenju sa njegovim prvim romanima, More plodnosti je veoma gusto istkano filozofiranjem.
Zatim, nakon drugog toma, deluje kao da su preostali pisani u žurbi, tekst postaje sve više razređen.
Mišima je veći deo poslednjeg dela, Pad anđela, napisao tokom porodičnog odmora u avgustu 1970.
U pismu datiranom na 18. novembar 1970 i upućenom mentoru Fumiu Kiomicuu, napisao je: „Završetak ovoga [knjige] za mene bukvalno predstavlja kraj sveta."
Poslednji redovi Pada anđela odišu smirenošću.
„Bašta je bila svetla i tiha, bez napadnih detalja. Nalik brojanicama gnječenih rukama, orilo se cvrčanje cvrčaka.
Nije bilo drugog zvuka. Bašta je bila prazna. Stigao je, mislio je Honda, na mesto gde nije bilo sećanja, ničega.
Popodnevno sunce prelazilo je nad mirnom baštom."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Dragana
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar