Srbija i odbojka: Kako je nastala plava četa i kako su njeni tvorci doprineli novim medaljama

Odbojkaši Jugoslavije i Srbije osvojili su 26 medalja za isto toliko godina, a sve je počelo 1995. godine bronzom na Evropskom prvenstvu u Atini.
Nikola Grbić, Vladimir Grbić i Goran Vujević
AFP via Getty Images
Nikola Grbić, Vladimir Grbić i Goran Vujević

„Čuvaj se, svete, plave čete", reči su čuvene jugoslovenske odbojkaške himne iz 1997. godine koje su i danas aktuelne u Srbiji, zemlji odbojkaških šampiona.

Ni himne, a ni osećaja širom sveta da se plave čete treba čuvati, ne bi bilo da grupa momaka okupljenih oko selektora Zorana Gajića 1995. godine nije mimo svih očekivanja došla do bronze na Evropskom prvenstvu u Atini - prvom odbojkaškom takmičenju posle ukidanja sportskih sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji.

„Ta 1995. godina je bila odlučujući zamajac za veliki uspon naše odbojke", kaže u izjavi za BBC na srpskom Zoran Gajić, tadašnji selektor reprezentacije SRJ i aktuelni predsednik Odbojkaškog saveza Srbije (OSS).

„Gotovo svi igrači i igračice koji su kasnije nosili dres reprezentacije redom su izjavljivali da je to za njih bila motivacija da počnu da se bave odbojkom", dodaje on.

Generacija braće Nikole i Vladimira Grbića, Slobodana Kovača, Dejana Brđovića, Gorana Vujevića i drugih utrla je tako stazu uspeha - u prethodnih 26 godina odbojkaši Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije osvojili su isto toliko medalja sa velikih takmičenja.

Najmanje jedan od članova ovog tima učestvovao je u osvajanju 24 od 26 odličja, dok su samo dve medalje došle kada niko od njih nije sedeo na selektorskoj klupi ili bio na terenu - one sa evropskih šampionata 2011. i 2013. godine.

Kako je 1995. godine rođena plava četa?

Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji sportistima iz Srbije i Crne Gore nije bilo dozvoljeno da učestvuju na međunarodnim reprezentativnim takmičenjima, a 1995. godine ukinut je embargo i odbojkaši su ponovo imali priliku da zaigraju u dresu nacionalnog tima.

Te godine održavalo se Evropsko prvenstvo u Grčkoj i put do završnog turnira za jugoslovenske odbojkaše išao je kroz kvalifikacije, a Odbojkaški savez Jugoslavije je uz pomoć domaćina Grčke uspeo da izdejstvuje ulaznicu za kvalifikacije u kojima je trebalo biti bolji od Danske, Španije, Švedske i Makedonije.

„Prvobitno nije bilo planirano da Jugoslavija igra kvalifikacije, ali smo naknadno dodati u grupu", podseća Igor Jagličić, odbojkaški komentator na televiziji Sport Klub.


Reprezentacija Savezne Repulike Jugoslavije koja je 1995. godine osvojila bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Atini:

  • Slobodan Boškan
  • Dejan Brđović (kapiten)
  • Đorđe Đurić
  • Andrija Gerić
  • Nikola Grbić
  • Vladimir Grbić
  • Rajko Jokanović
  • Slobodan Kovač
  • Đula Mešter
  • Žarko Petrović
  • Željko Tanasković
  • Goran Vujević

Selektor: Zoran Gajić


Kvalifikacije za ekipu selektora Zorana Gajića počele su 26. februara 1995. godine utakmicom u Kopenhagenu, a završene su 12. juna iste godine.

Jagličić se priseća da je na domaćim utakmicama atmosfera bila „sjajna".

„Igrali smo jednu od kvalifikacionih utakmica na Banjici protiv Makedonije, koja nije atraktivan protivnik, a sećam se da je bilo tri hiljade ljudi i igla nije imala gde da padne", kaže ovaj sportski novinar.

Slobodan Boškan, član bronzane generacije iz Atine koji danas trenira odbojkaše novosadske Vojvodine, seća se da su to bila prva međunarodna takmičenja koje je Jugoslavija igrala u ekipnim sportovima nakon embarga, pa je mahom i zbog toga naboj bio veliki - na terenu i van njega.

„Bila je ogromna energija i kod nas i kod publike - tačno se videlo koliko su ljudi bili željni sportskih događaja", kaže Boškan za BBC na srpskom.

Posle osam mečeva u kvalifikacijama Plavi, kako je bio nadimak jugoslovenskih odbojkaša, su uspeli da se domognu plasmana u Atinu, a tamo su krenuli bez naročitog pritiska.

Onda su usledile pripreme koje članovi te generacije pamte i 26 godina kasnije.

Boškan se seća tog perioda i tvrdi da su to bile jedne od najjačih i najdužih priprema koje su članovi ove bronzane generacije koja se kasnije okititi i sjajnijim medaljama imali u karijerama.

„Svi su bili željni da pokažu šta ta generacija može", ističe on.

Ipak, nije bilo lako prognozirati šta će se tamo dogoditi, jer posle tri godine sankcija i u nedostatku mečeva protiv drugih selekcija bilo je teško stvoriti jasnu sliku o dometima tadašnje Jugoslavije.

„Niko nije imao nikakva očekivanja pred to Evropsko prvenstvo 1995. godine - hteli smo da damo sve od sebe i vidimo koliko vredimo, to je sve", priseća se selektor Gajić.

Prvi meč sa tada favorizovanom Holandijom nije prošao dobro i usledio je očekivan poraz.

Međutim, reprezentativci Jugoslavije su kasnije savladali Ukrajinu, domaćina Grčku, Letoniju i Nemačku i našli su se u polufinalu.

„Sećam se da nije vladao neki optimizam dok nismo dobili Grčku i tada je postalo jasno da možemo do polufinala", kaže Jagličić.

Italijani, koji će kasnije postati kontinentalni prvaci, bili su prejaki za Jugoslaviju u borbi za finale, ali je Gajićev tim uspeo da savlada Bugarsku i uzme bronzu - prvu veliku medalju za jugoslovensku mušku odbojku posle 1979. godine.

„Pred meč za bronzu je sve bilo na strani Bugara, ali smo uspeli da dobijemo i privučemo pažnju na svoju generaciju i najavili sve ono što će kasnije doći", priča Slobodan Boškan.

Odjednom zemlja koja nije imala previše uspeha u prošlosti, koja je prošla kroz sankcije i teške kvalifikacije postaje treća u Evropi.

Tada se više stvari poklopilo - imali smo talentovanu generaciju, ali je i u evropskoj odbojci postojao svojevrstan vakuum pošto su Italija i Holandija bile daleko bolje od ostalih, dok druge reprezentacije nisu bile naročito jake, objašnjava novinar Igor Jagličić.

„Postoji ta romansirana priča koju naš narod voli - skupili su se iz kafane i osvojili medalju", uz osmeh priča Zoran Gajić.

Ipak, kako kaže, ta medalja se kovala godinama, iako ni oni sami nisu bili sigurni za šta su sposobni te 1995. godine.

„Ta generacija je godinama zajedno stasavala i u mlađim selekcijama nekadašnje Jugoslavije i kod mene u Vojvodini, u Crvenoj zvezdi i Partizanu - kontinuitet u radu smo uspostavili krajem 80-tih godina i embargo nas je u tome prekinuo", priča on.

U novosadskoj Vojvodini je stasavala obećavajuća generacija mladih odbojkaša pod Gajićevim vođstvom, a iz te generacije su se Nikola i Vanja Grbić, Đula Mešter, Slobodan Kovač i Đorđe Đurić našli u bronzanom timu 1995. godine.

Tokom međunarodnih sportskih sankcija od 1992. do 1995. godine mnogi članovi te generacije, kao i trener Gajić, napustili su Jugoslaviju, ali su uspeli da ostanu tim.

„Jako smo se dobro poznavali, mnogi igrači su i tokom embarga i posle toga igrali za mene u inostranim klubovima poput Bobe Kovača, Gorana Vujevića i Dejana Brđovića", kaže Gajić.

Trudio sam se da ih povučem sa sobom u klubove i uvek smo bili u kontaktu, čak i kada nismo mogli da igramo, dodaje sadašnji predsednik OSS.

Osvajanje bronze bio je tada ogroman uspeh, ali budućnost jugoslovenske odbojke i dalje je bila u magli.

Plavi odbojkaši su tada postali svesni koliku snagu i potencijal imaju - to je zapravo bilo najvažnije, tvrdi Slobodan Boškan.

„Ipak, kada bi bilo ko iz naše generacije rekao da je posle ove medalje znao da ćemo u narednim godinama imati takav kontinuitet - bio bi neiskren", zaključuje on.



Četvrt veka u vrhu na temeljima iz Atine

Muška odbojkaška reprezentacija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) u svojoj istoriji ima samo dve bronzane medalje sa najvećih takmičenja - obe su sa Evropskog prvenstva i osvojene su 1975. i 1979. godine.

„Odbojkaši su u staroj Jugoslaviji bili uglavnom ekipa koja može da bude sedma, osma ili deveta na nekim većim takmičenjima - i to je to", kaže odbojkaški komentator Igor Jagličić.

Bronzom iz Atine počinje trofejni niz jugoslovenske i srpske muške odbojke - osim što je osvojena medalja posle 16 godina, na taj način je izborena i šansa da se tim takmiči i dođe do medalja na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine i šampionatu sveta 1998. godine.

Ipak, tek posle još jedne bronze na Olimpijadi u Atlanti postalo je jasno da tadašnja Jugoslavija „ima šta da traži" među najboljim ekipama planete i počeli su da se prave dugoročniji planovi za naredna takmičenja, kaže Gajić.

Srednji bloker te reprezentacije, Đula Mešter, koji je sa Gajićem sarađivao u Vojvodini i prethodno u juniorskoj selekciji SFRJ, jasno se seća završnice Igara u Atlanti.

Plavi u u četvrtfinalu dobili Brazil sa 3:2 u setovima i „pokazali su karakter" šampiona, ali su u polufinalu ponovo naleteli na Italijane koji su tada još uvek bili „daleko ispred" i nismo imali šanse, ističe Mešter u izjavi za BBC na srpskom.

Međutim, protiv Rusije su stvari bile drugačije i stigla je još jedna bronza.

„Nikada neću zaboraviti poslednji poen iz Atlante kada smo osvojili bronzu i doživeli kasnije doček u Beogradu zajedno sa košarkašima - posle zlata iz Sidneja nismo imali tu privilegiju zbog tada aktuelne političke situacije u zemlji", dodaje Mešter.

U prethodnih 26 godina, muška odbojkaška reprezentacija branila je boje tri države - SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije - i učestvovala je na svih 15 prvenstava Evrope koja su održana u tom periodu, uključujući i ovogodišnji šampionat na kojem su srpski odbojkaši zauzeli četvrto mesto.

Dva puta su se našli samo među najboljih osam selekcija Evrope (2009 i 2015), dok su u preostalih 13 navrata stizali do borbe za medalje kojih su ukupno osvojili 10 - tri zlata, srebro i šest bronzanih odličja.

Na pet od poslednjih šest svetskih prvenstava plava četa je uspela da se plasira u polufinale - 1998. godine osvojila je srebro, 2010. godine bronzu, a tri puta je završavala turnir kao četvrtoplasirana reprezentacija planete (2002, 2006 i 2018).

Na Olimpijskim igrama osvojili su bronzu u Atlanti 1996. godine i titulu u Sidneju 2000. godine, ali posle toga nisu uspeli da dobace dalje od četvrtfinala.

Nikola Grbić
Getty Images
Nikola Grbić na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine

U Svetskoj ligi izborili su se za ukupno devet medalja - jednu zlatnu, pet srebrnih i tri bronzane.

Kontinuitet koji srpski odbojkaši imaju od raspada bivše Jugoslavije se na reprezentativnom nivou u vrhunskom sportu, ne samo u odbojci, retko viđa.

Zoran Gajić kaže da ne postoji previše „elegantno" i nesvakidašnje objašnjenje za taj fenomen.

„Ljudi jednostavno rade - odbojkaši skromno žive i mnogo rade, ne razmišlja se mnogo o nekim drugim stvarima koje bi mogle da skrenu fokus sa toga", smatra on.

Igor Jagličić, koji je na desetinama turnira putovao sa srpskim reprezentativcima, smatra da je jedan od razloga uspeha red koji je uspostavljen još te 1995. godine.

„Ko god da je bio selektor postojao je jedan uhodan život reprezentacije - znalo se ko šta radi, kada i gde, bio to odlazak na ručak ili nešto ozbiljnije", objašnjava ovaj novinar.

Član generacije koja je u Atini probila led, Slobodan Boškan, smatra da veliki deo zasluga pripada ljudima koji su tada vodili jugoslovensku odbojku - pre svih Aleksandru Boričiću, tadašnjem predsedniku saveza i aktuelnom predsedniku Evropske odbojkaške federacije.

„On je od ovoga napravio jednu održivu priču", poručuje Boškan.

Kako je generacija iz 1995. godine nastavila da živi kroz nove uspehe?

Samo dve medalje sa velikih takmičenja stigle su u Srbiju, a da u njihovom osvajanju na terenu, sa klupe ili iz fotelje u Odbojkaškom savezu Srbije nije učestvovao neko od osvajača bronzane medalje iz Atine 1995. godine.

Trener Zoran Gajić je do 2001. godine predvodio reprezentaciju sa klupe i taj period se smatra jednim od najuspešnijih u istoriji jugoslovenske i srpske odbojke - odbojkaši su postali olimpijski (2000. godine u Sidneju) i evropski šampioni (2001. godine u Češkoj), uz još četiri medalje sa Olimpijade, evropskih i svetskih prvenstava.

Zlato sa Igara u Sidneju je najveći uspeh srpske i jugoslovenske odbojke i taj tim je najjači u istoriji obeju zemalja, smatra odbojkaški komentator Igor Jagličić.

Okosnicu te ekipe činili su momci koji su pet godina ranije u Atini osvojili bronzu poput braće Grbić, Gorana Vujevića, Andrije Gerića, Đule Meštera i Slobodana Boškana, a priključili su im se mlađi igrači koje je predvodio Ivan Miljković i nešto stariji Vasa Mijić.

Od igrača iz koji su 1995. godine igrali na prvenstvu Evrope u Grčkoj, Nikola Grbić je najduže nosio reprezentativni dres i 2010. godine se oprostio još jednom bronzom na Svetskom prvenstvu u Italiji.

Andrija Gerić se povukao godinu dana ranije, osvojivši srebrno odličje u Svetskoj ligi čija se završnica te godine igrala u Beogradu.

Srbija je u narednih pet godina nastavila da niže uspehe - postala je prvak Evrope 2011. godine i osvojila je bronzu dve godine kasnije za vreme selektorskog mandata Igora Kolakovića.

U ovom periodu u srpskom timu nije bilo igrača ili trenera koji su učestvovali na Evropskom prvenstvu 1995. godine.

Međutim, niz se nastavio kada je Nikola Grbić preuzeo tim 2015. godine i na tom mestu ostao je do 2019. godine - srpska selekcija je u tom periodu osvojila zlato i srebro u Svetskoj ligi, a bila je i treća u Evropi.

Na Svetskom prvenstvu u Italiji 2018. godine Srbija nije uspela da osvoji medalju - izgubila je od Sjedinjenih Američkih Država u meču za bronzu.

Naredne godine Srbija je bila 11. u Ligi nacija, takmičenju koje je nasledilo Svetsku ligu, a nekada jedan od najboljih tehničara sveta odlučio je da ode iz reprezentacije.

Ipak, odlaskom Grbića nije trpeo uticaj generacije iz 1995. godine - nasledio ga je Slobodan Kovač.

Po preuzimanju funkcije Kovač je u intervjuu za sajt odbojka-volleyball.com rekao da je to bio „poziv koji se ne odbija" i da „za trenera ne postoji dobar ili loš momenat" da preuzmu tim.

Slobodan Boba Kovač
FONET
Slobodan Kovač na dočeku zlatnih odbojkaša u Beogradu 2019. godine

Srbija je neposredno pre toga zauzela četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Italiji i Bugarskoj, a već u prvoj godini selektorskog mandata Kovač je pomogao srpskim odbojkašima da se popnu na krov Evrope pobedom nad Slovenijom u finalu u Parizu.

Posle osvajanja zlata u Francuskoj selektor je rekao da Srbija ima „vrhunske igrače" sa kojima je radio najviše na psihološkoj pripremi pred takmičenje, te da „nije napravio nikakvo čudo".

Kovač i Grbić su kao treneri nastavili ono što je njihova generacija započela, a Zoran Gajić navodi da je verovao da će biti uspešni u odbojci i kada ne budu više aktivni igrači.

„Oni su ljudi koji su bili izuzetno posvećeni odbojci tokom čitavih igračkih karijera - to je uticalo da kasnije odluče da ostanu u ovom sportu i postanu treneri.

„Kao trener sam se trudio da im uvek objasnim zašto nešto vežbamo na treningu i, ako sam ja makar malo uticao na to da nastave dalje u odbojci, biću jako zadovoljan", kaže Gajić.

Mešter pak tvrdi da je verovao da će Grbić biti uspešan trener još u igračkim danima.

„Bio je dizač, kapiten i lider na terenu, a već se u poslednjim godinama karijere okretao tom poslu", kaže nekadašnji srednji bloker reprezentacije Jugoslavije.

Gde su danas osvajači bronze iz Atine?

Gotovo svi članovi ovog tima su po završetku igračkih karijera nastavili da se bave odbojkom - neki su postali funkcioneri, dok su drugi otišli u trenere.

Gajić je 2016. godine postao predsednik OSS, a na mestu potpredsednika je nekadašnji srednji bloker reprezentacije koji je i te 1995. godine bio u ekipi - Đula Mešter.

Slobodan Kovač, pored reprezentacije Srbije, predvodi i poljski Belčatov, dok je Nikola Grbić glavni trener italijanske Peruđe.

U Peruđi je i Goran Vujević koji obavlja funkciju sportskog direktora pošto je prethodno je kao igrač za italijanski tim nastupao devet godina.

Žarko Petrović, jedan od najiskusnijih članova ekipe koja je iz atinskog Pireja donela bronzu, bio je trener u Vojvodini pre smrti 2007. godine.

Kapiten te generacije, Dejan Brđović, koji je preminuo 2015. godine, bio je trener kragujevačkog Radničkog i direktor Ribnice iz rodnog Kraljeva.

Željko Tanasković je predsednik Odbojkaškog kluba Partizan, a Andrija Gerić je danas psiholog koji radi sa sportistima.

Slobodan Boškan kao trener predvodi Vojvodinu, u kojoj je prethodno bio sportski direktor, a u novosadskim crveno-belima je ranije radio i Đorđe Đurić.

Vladimir Grbić se 2016. godine kandidovao na izborima za predsednika OSS, ali je tada pobedio Zoran Gajić.

Kako je došlo do toga da čitava jedna generacija, posle igračkih karijera koje su trajale 15 ili 20 godina, nastavi istim putem u nekim drugim ulogama?

Boškan pronalazi jednostavan odgovor.

„Svako od nas je po završetku karijere razmišljao u kom pravcu će otići, a odlučili smo se da nastavimo da radimo nešto čemu smo bili strastveno posvećeni.

„Profesionalni sportista tokom karijere svoj posao dovede do perfekcije, a kada završite karijeru ostaje ogromno znanje koje ste stekli i onda se suočite sa pitanjem da li želite to da nadogradite ili želite da uđete u neku potpuno novu sferu i počnete od nule", kaže prvi trener odbojkaša Vojvodine.

Mi smo se odlučili za ovo prvo, zaključuje Boškan.



Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Zvoncica

    20.09.2021 13:46
    ...
    Ovo je jedna zaista neponovljiva, sjajna ekipa! =)
    Da li se ponekad sastanu da odigraju koji set?

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC