Ruke u crnim kožnim rukavicama podižu zastrašujući nož ka bezbrižnoj žrtvi.
Oči ubice se ne vide, jer nosi naočare za sunce u zatvorenom.
Nož će uskoro napraviti pravo krvoproliće; vizija direktno iz nadrealističke noćne more.
Ovaj opojni, visceralni scenario savršeno ocrtava svet cenjenog italijanskog režisera Darija Arđenta i iznova se javlja u mnogim njegovim zastrašujućim klasicima.
Započevši dugu i proslavljenu rediteljsku karijeru sedamdesetih, Arđento je izdigao status italijanskog horor filma u nove visine, istovremeno ga dovevši pred sve veću međunarodnu publiku.
Arđento je posebno popularisao stil i sadržaj žanra zvanog „đalo": izdašnu italijansku mešavinu kriminalističkog trilera i horor filma, koju često pohode serijske ubice sa rukavicama spremne na najkrvavije nasilje.
Noseći elemenat zagonetke u priči, Arđentovi filmovi su istovremeno atmosferični, misteriozni i enigmatični: Italija nikad nije delovala toliko neobično ili gotski.
Od debitantskog trilera Ptica sa kristalnim perjem (L'uccello dalle piume di cristallo, 1970), do slavnog remek-dela sa natprirodnim elementima Suspirija (Suspiria, 1977) i, najskorijeg ostvarenja Iza tamnih naočara (Occhiali neri, 2022), Arđento je pokazao da horor i krimić imaju isti potencijal na velikom ekranu kao većina avangardnih ili visokoparnih tema.
Bilo da se bavio ubicama u koži, zavereničkim vešticama, vidovitim insektima ili jezivim lutkama, Arđento je spretno izvlačio vizuelni potencijal iz svake vrste situacije.
U Arđentovim rukama, toliko raznorodni žanrovski arhetipovi postajali su nešto više od nedozvoljenih uzbuđenja ili mračnih zadovoljstava - jedinstvene umetničke vizije koje je vrlo malo režisera u ovom žanru u međuvremenu doseglo.
U maju je održana ogromna retrospektiva Arđentovih dela u Britankom filmskom institutu pod naslovom Dario Arđento: Vrata u mrak, kada je premijerno prikazano sedamnaest novih restauriranih verzija njegovih klasika koje je uradio italijanski studio Ćinećita.
BBC Kultura je razgovarala je sa režiserom lično da porazgovara o njegovoj dugoj i uticajnoj karijeri.
BBC Kultura: Poznati ste najpre po vezi sa „đalo" filmovima. Kako biste opisali „đalo" i vlastitu ulogu u njemu?
Dario Arđento: Italijanski „đalo" je smešten negde na pola puta između horora i trilera. Bilo je drugih režisera koji su ga stvorili [posebno Mario Bava], ali ja sam imao vlastiti stil i doživljaj, počev od Ptice sa kristalnim perjem. Prosto sam žanru podario vlastiti pečat.
BBC Kultura: U ranijim intervjuima pominjali ste Alfreda Hičkoka; nekoga ko je očigledno izvršio ogroman uticaj i na vas i na „đalo". Kakav je vaš odnos prema Hičkoku?
Dario Arđento: Strastven sam prema Hičkoku. Mislim da je on jedan od najvećih režisera u istoriji, naročito po načinu pripovedanja. Na primer, u Psihu [1960], scenario uopšte nije previše svež. Ali način na koji je Hičkok snimio taj film učinio ga je genijalnim, zajedno sa muzikom Bernarda Hermana, naravno. Ono što je stvarno fantastično je kako je uspeo da snimi svaku moguću scenu da bude napeta. Postoji neverovatan ritam, a to je ono što je bilo novo. Proizvelo je izuzetne rezultate.
BBC Kultura: Ubistvo je ključni element vaših filmova i žanra „đalo" uopšte. Šta je to u ubistvu što vas privlači kao tema?
Dario Arđento: Ne znam šta me privlači ubistvu. Znam samo da se trudim da ispričam priče oko njih na fascinantan način. Ubistvo prati izvestan stepen fascinacije kod ljudi, a ja se trudim da upotrebim svoju maštu da bih ga istražio i na neki način učinio atraktivnim na velikom platnu.
BBC Kultura: Među toliko mnogo vaših filmova restauriranih za retrospektivu, da li mislite da samo jedan od njih može najbolje da dočara vašu kreativnu viziju?
Dario Arđento: Kad sam bio u Njujorku u junu, tamo je održana retrospektiva u Linkolnovom centru. Ćinećita je predstavila nove restauracije u Njujorku, Parizu [u La Sinematik fransez] i sada ovde u Londonu. Ali u Njujorku je bio prisutan i profesor sa Univerziteta Kolumbija koji je došao i rekao da sam snimio više „đalo" filmova nego što je Džon Ford snimio vesterna! Mislim da to nije tačno, ali jesam snimio mnogo „đalo" filmova, tako da ne postoji jedan određeni film koji bih mogao da izdvojim. Osećam naklonost prema svima njima.
Vratimo se na početke sa vašim prvencem Ptica sa kristalnim perjem. Film je slavno igrao u bioskopima u Milanu nekoliko godina bez prestanka. Šta mislite zašto je bio toliko popularan?
Mislim da je to bilo zato što su prvi put u jedan „đalo" film bili stavljeni elementi psihologije i psihoanalize, a to je bilo neuobičajeno za „đalo" onog vremena. Većina njih nije bila mnogo slojevita. Podario sam mu psihološku dubinu. Verovatno je to razlog zašto je bio toliko popularan, a i razlog zašto su ga drugi režiseri kasnije toliko imitirali.
Bio sam pod velikim uticajem američkih filmova iz pedesetih i šezdesetih u tom pogledu, naročito onih koje je producirao Val Luton. On je producirao niskobudžetne filmove. Distributeri su ih prikazivali kao B-filmove ili druge filmove na dvostrukim projekcijama. Ali Luton je omogućavao režiserima kao što su Žak Turnije, Mark Robson i Robert Vajz da snimaju niskobudžetne filmove sa neverovatnim psihološkim pričama.
Filmsku muziku za Pticu sa kristalnim perjem je komponovao slavni Enio Morikone. Poznati ste po tome koliko polažete na filmsku muziku, posebno sa eksperimentalnom rok grupom Goblin [koja je radila muziku za Suspiriju i brojne druge], kao da i sami u učestvujete u njenom stvaranju. Po čemu se razlikuje rad sa jednim kompozitorom i sa bendom?
Potpuno je drugačiji. Morikone je morao da komponuje simfoniju za duge scene i duge kadrove da bi stvorio atmosferu. Bend kao što je Goblin ima slobodu da poludi, da stvarno poludi. Muzika koju bend pravi za jednu scenu mora da bude eksplozivna, tako da je odnos prema komponovanju potpuno drugačiji.
Sa vašim trilerom Tajna napuštene kuće (Deep Red, 1975), u vaše kinematografsko delo ušao je naglašeniji natprirodni elemenat, za razliku od čistijih trilera zasnovanih na ubistvima i „đalu". Da li razdvajate svoje čistije „đalo" filmove od filmova sa natprirodnim elementima kao što su Suspirija i Fenomen (Phenomena, 1985)?
Lično ne pravim tu razliku jer moja inspiracija ne potiče iz mog uma već iz moje duše. Nikad ne mogu da predvidim koji filmovi će imati više natprirodnih elemenata a koji će biti više trileri.
Arhitektura je važna u vašim filmovima. Kako birate zgrade i lokacije?
Ponekad na umu imam gradove koji bi mogli da se uklope u moje filmove, tako da se vozim po njima tražeći zgrade. Ponekad već znam koje bi konkretne zgrade dobro funkcionisale. Volim da se vozim unaokolo i da tražim pravu atmosferu sve dok dovoljno ne upoznam neki grad i njegove zgrade da mogu da se odlučim.
Suspirija, priča o vešticama koje pohode nemačku plesnu školu, verovatno je vaš najpoznatiji film. To je i jedan od vizuelno upečatljivijih filmova ikada snimljenih. Kako ste postigli taj sugestivni niz boja?
To je zahtevalo dugo proučavanje od mene i mog direktora fotografije Lučijana Tovolija. Želeli smo da imamo iste one boje iz ranih vesterna snimljenih u Tehnikoloru. I zato je kolorizacija i pronalaženje kolor palete bilo prvo oko čega smo se složili; bili smo inspirisani bojama crvenih zalazaka sunca, plavih uniformi i tome sličnog u tim ranim vesternima. Takođe smo proučavali boje ranih Diznijevih animiranih filmova kao što je Pepeljuga (1950). To smo radili da bismo mogli da dočaramo prave boje.
Posle filmova Suspirija i Pakao (Inferno, 1980), vratili ste se klasičnoj formi „ćalo" filma sa trilerom Bezumlje (Tenebrae, 1982). Šta vas je u osamdesetima navelo da pomislite da je pravi trenutak da se vratite žanru?
Vremena su definitivno bila drugačija. Atmosfera iz osamdesetih me je navela i da promenim kolor u svojim filmovima. Na primer, Bezumlje je imalo istog direktora fotografije kao i Suspirija, ali je potonji imao jarke, ekstravagantne boje i kontraste. Za Bezumlje sam želeo crno-belu atmosferu, pa smo se usredsredili na bež, sivu, belu, jer je moj utisak bio da su osamdesete hladnije.
I konačno, sa svim tim restauriranim filmovima koji se prikazuju u sklopu retrospektive, koji film biste najviše voleli da ljudi odu da pogledaju na velikom planu, kad biste morali da odaberete samo jedan, i zašto?
Teško je! Ali možda Opera (1987). To je eksplozija invencije, mnogo ideja, senzacija i osećanja na jednom mestu. Bio je to za mene veoma težak posao. Uneo sam brojne elemente u Operu i stvarno mislim da je to film koji apsolutno mora da se pogleda na velikom platnu.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar