Pogled sa autoputa na Preševsku dolinu, ravnu kao dlan, seže tek do nekoliko belih minareta i desetina krovova najviših kuća istoimene varoši iznad koje se uzdižu planine.
„Pa, ne izgleda tako loše“, pomislih, znajući da sam se uputio u zvanično najsiromašniju opštinu u Srbiji.
Na prilazu centru Preševa, mesta na tromeđi Srbije, Severne Makedonije i Kosova, ponovo menjam mišljenje dok gledam zapuštene i zarđale fabričke komplekse i trošne, nedovršene fasade od narandžaste cigle.
Duga kolona skupocenih automobila i prepuni kafići čine da se još jednom premišljam da li sam na dobrom mestu, ali mi Driton Salihu, stomatolog u lokalnom Domu zdravlja, objašnjava da nisam pogrešio.
„To su skoro sve gastarbajteri, u julu i avgustu pomisliš da ovde ima 200.000 ljudi i da se dobro živi, ali nije tako.
„Kad dođe oktobar i izađeš uveče na ulicu, zatekneš samo ulične pse i mrtav grad“, priča 49-godišnji lekar za BBC na srpskom.
Preševo, jedna od tri opštine u Srbiji u kojem je većinsko stanovništvo albansko, u maju 2025. imalo je najmanje prosečne neto plate u državi od 73.521 dinara, pokazuju zvanični podaci.
Godinama je među najnerazvijenijim u zemlji, a „iza statistike krije se stvarnost“ koju lokalno stanovništvo živi, kaže predsednica opštine Ardita Sinani za BBC na srpskom.
„Imamo nezaposlenost iznad 70 odsto, siromaštvo, više od polovine mladih nam odlazi i u socijalnoj smo izolaciji, što nas možda i najviše boli“, nabraja Sinani.
Opština koju vodi je ove godine preuzela neslavnu titulu najsiromašnije od Bojnika, mesta u Jablaničkom okrugu nadomak Leskovca, gde je prosečna plata u maju iznosila 74.082 dinara.
Preševo je gradić kontrasta, a oni se najbolje vide na njegovim ulicama.
Na opštini se vijori srpska zastava, dok na svetiljci ispred nje stoji albanska.
Na spratu obližnje stare kuće popucali su prozori i kruni se fasada, ali je u prizemlju moderan kafić, u čijoj krcatoj bašti sedi Mehmed Azizi.
Rođen je u Preševu, ali već 13 godina živi u Belgiji.
Perethodno je pet godina studirao u Prištini na Kosovu, oko 70 kilometara od kuće.
Posle fakulteta na kratko se vratio u Preševo, gde je radio više poslova: imao je marketinšku agenciju, radio je kao konobar i fizički radnik.
„Dva ili tri posla sam morao da radim samo da preživim i nikako nije bilo moguće da opstanem", kaže 38-godišnji Azizi.
Dodatni problem je i to što zvanični Beograd ne priznaje diplome stečene na Kosovu, gde se školuje veliki broj mladih iz Preševa, pa je Mehmed odlučio da napusti opštinu kojoj se vraća leti.
„Problem je u Beogradu i on je politički, ne samo ekonomski, jer niko ne želi da ovde dovede investicije, a mladi moraju od nečeg da žive“, kaže Azizi dok na avgustovskom suncu pokušava da se rashladi klakerom.
Uzanim preševskim ulicama smenjuju se napuštene kuće oronulih fasada i nove, blještavih ograda od metala, podignutih uglavnom novcem porodica koje su se odselile u inostranstvo, poput Mehmedove.
Na njima srećem Kardija, onižeg, vitkog čoveka širokog osmeha, koji prolazi pored bašta kafića na putu do Ibrahim pašine džamije u srcu mesta.
Nekada je bio konobar i radovao bi se dolasku Preševaca iz dijaspore, jer je to bila retka prilika za zaradu.
„I sada bi bilo posla za mene, ali sam dve godine u penziji.
„Od nje slabo može da se živi, pa preživljavamo od novca koji nam šalju iz inostranstva“, kaže za BBC na srpskom.
To je glavni izvor prihoda u Preševu, koje ima više od 33.000 stanovnika, ali je u drugom tromesečju 2025. bilo tek 3.923 zaposlenih, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.
„Najviše se živi od pomoći rođaka iz inostranstva, a stanovništvo se bavi trgovinom i poljoprivredom, ali to nije dovoljno“, kaže predsednica opštine Sinani.
Iako više od 94 odsto stanovništva čine Albanci, oni nisu dovoljno zastupljeni u javnim institucijama, što u malom mestu poput Preševa pravi razliku po pitanju nezaposlenosti, dodaje.
Dok Albanci čine većinu u zdravstvenim ustanovama, sudu i komunalnim firmama, u nekim institucijama poput policije, lokalnog katastra, vatrogasne službe i državnim preduzećima njihova zastupljenost je manja od polovične, pokazuju podaci opštine u koje je BBC novinar imao uvid.
Godišnji budžet opštine nešto je veći od sedam miliona evra i među najmanjima je u Srbiji.
„Već više od decenije nije uvećan, a plate u javnom sektoru, po naredbi vlade, jesu, pa više od 80 odsto ide na plate i operativne troškove.
„Za druge investicije ne preostaje novca“, kaže Sinani.
Ukazuje i na problem pasivizacije adrese prebivališta albanskog stanovništva, kojom se „brišu iz sistema“, navodi.
„Time gube pravo na lična dokumenta, zdravstvenu zaštitu, pravo glasa i socijalna primanja.
„Oni onda ne mogu da se zaposle u javnim institucijama, što koči razvoj cele jedne generacije“, smatra Sinani.
Iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave su više puta negirali sprovođenje pasivizacije mesta prebivališta građana albanske nacionalnosti.
Za razliku od mnogih mladih koji danas napuštaju Preševo, Driton Saliju je priliku za posao u državnom sektoru dobio pre gotovo četvrt veka.
Kada je 2001. završio fakultet, „video je smisao“ u povratku u rodni grad, jer je tada za lekare poput njega bilo posla.
Od tada radi u Domu zdravlja, čiji je bio i direktor do 2021. godine, a uz privatnu stomatološku ordinaciju koju vodi može da priušti „solidan život“, priča ovaj krupni čovek sede brade.
Ali, naglašava i da je verovatno u „pet posto" srećnika u Preševu koji žive u takvim uslovima.
Mnoge kolege iz Doma zdravlja otišle su u Nemačku, gde su videli „bolju perspektivu", dodaje.
Sreću da karijeru provede u državnoj službi u mestu u kojem se rodio imao je i Nenad Nikolić, 65-godišnji Srbin iz Preševa, koga zatičem ispred kapije porodične kuće, pokraj gomile naslaganih drva.
U lokalnom katastru radio je 38 godina, a u septembru je otišao u penziju.
Od tada, kako kaže, „životari“.
„Supruga još radi, pa nekako uspevamo da preživimo, ali sin mi je pravnik i nema posao, a i 61-godišnji brat mi je takođe nazaposlen“, opisuje Nenad, kome se na kačketu nakupila piljevina.
Pitam ga šta se promenilo prethodnih decenija, a on odgovara primerom.
„Imam kuću u centru Preševa i dva lokala u njoj, koji više do dve godine stoje prazni, a nekada su se ljudi grabili za njih“, priča Nikolić.
Na pitanje kako izgleda Preševo u septembru, kada odu povratnici iz inostranstva, Nenad uzdiše.
„Kada uveče šetam sa unučicom, vidim kuće od tri ili četiri sprata gde gori samo jedno svetlo u prizemlju - svi otišli, samo starci ostali“, prepričava penzioner.
Zatvorile su se brojne firme iz jugoslovenskog perioda, a u Preševu danas nema ni autobuskih linija, ni stanice.
„Ako hoćeš do Bujanovca, možeš samo kolima ili taksijem, a to je skupo“, zaključuje.
Ni Salihu ne vidi pomake nabolje, zbog čega njegova deca više ne žive u Preševu.
Stariji sin mu je u Nemačkoj, gde radi kao medicinski tehničar, dok je mlađi krenuo očevim putem i studira stomatologiju u Tirani, glavnom gradu Albanije.
„Teško da će se i on vratiti - ili će ostati tamo, ili otići na Kosovo, ili negde u Evropu.
„Ponekad se i ja pokajem što sam ostao, jer se ništa se ne 'mrda'“, priznaje Driton.
Oko 130 kilometara severnije, u opštini Bojnik, radnik sa prosečnom platom raspolaže sa 561 dinarom više svakog meseca, a to nije dovoljno ni za putarinu između dve varoši.
Na putu do centra opštine vozim kroz nekoliko od tridesetak bojničkih sela, a nepregledna polja kukuruza i suncokreta, poneki plastenik i uredno zasejane stotine redova voćnjaka otkrivaju čime se stanovništvo pretežno bavi.
Za razliku od Preševa, kafići u centru su gotovo prazni, a tek poneko svrati u jednu od tri prodavnice, pokraj kojih su smešeni trg, zgrada opštine, osnovna i srednja škola i vrtić.
Malo dalje srećem jednu od retkih prolaznica, sedu ženu sa kesom za smeće u ruci, koja klima glavom i javlja se, kako se to čini u manjim sredinama.
Pitam kako se živi u Bojniku, na šta odmahuje rukom.
„Katastrofa. Pre 20 godina sam postala tehnološki višak u Leskovcu i od tada radim samo poljoprivredu", kaže.
Njena porodica gaji šljive i višnje, ali je ove godine „sve izgorelo od suše“, dodaje 53-godišnja žena.
„Da muž nema posao, ne znam kako bismo preživeli“, tvrdi.
U opštini sa 9.315 stanovnika, tokom drugog tromesečja ove godine bilo je 2.207 zaposlenih, prema zvaničnima podacima.
U decembru prošle godine, ukupno 1.446 Bojničana registrovano je kao nezaposleno u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Većina meštana bavi se poljoprivredom, posebno voćarstvom, a obradivo zemljište čini dve trećine površine ovog mesta, kaže pomoćnik predsednika opštine Bojnik Boban Petrović za BBC na srpskom.
„Postoji i nekoliko industrijskih pogona, koji su napravljeni prethodnih godina, dve hladnjače za voće, a uskoro će biti otvoreno još nekoliko postrojenja sa više stotina radnih mesta“, navodi.
Varoš u Jablaničkom okrugu već godinama je među najsiromašnijim u Srbiji, a razvijenost opštine je na 40 odsto republičkog proseka, navodi se na sajtu lokalne samouprave.
To, makar dosad, nije podstaklo Stefana Dodića, 25-godišnjeg fotografa, da napusti rodni grad.
Već više od četiri godine vodi jedinu fotografsku radnju u opštini, koju su pre više decenija otvorili njegovi roditelji.
„Ima dovoljno posla, jer svake godine ljudi prave rođendane, svadbe i druga veselja“, priča Dodić.
„Može da se živi od ovog posla, iako ne kažem da može da se uštedi ili priušti neki luksuz“, dodaje.
Ali, od njegove radnje se ne izdržava cela porodica, pošto su mu oba roditelja zaposlena.
„Ovaj posao nam je samo nadogradnja, mislim da bismo jako teško živeli samo od ovoga“, smatra Stefan.
Kako kaže, može da priušti neke uobičajene stvari poput odlaska na letovanje, dok je „zimovanje već luksuz“.
U Bojniku, više od 20 odsto stanovništva čine Romi, što je jedan od najvećih procenata u opštinama u Srbiji.
Među njima je mnogo muzičara, pa mnogi Bojnik nazivaju i „gradom trube“, instrumenta kojim porodicu izdržava 18-godišnji Leonardo Ametović.
Od muzike „može da se preživi“, a u Bojniku njegov bend „ima sve uslove“, kaže on u pauzi probe u Domu kulture, koji im lokalna samouprava ustupa bez nadoknade.
„Trubača ima koliko hoćeš i ima od koga da se nauči“, ističe Ametović.
Ali uglavnom zarađuje van Bojnika, kaže.
„Sviramo na dosta svadbi, idemo često u Niš, a ponekad i u Nemačku, Švajcarsku, Francusku“, nabraja muzičar.
Odlaze i drugi Bojničani, ali se neki više ne vraćaju, za razliku od Leonarda.
Od 1950-ih, kada je u opštini živelo više od 22.000 ljudi, broj stanovnika je u stalnom padu, a na popisu 2011. bilo ih je 11.104.
„Od popisa do popisa gubimo 10-17 odsto stanovnika, ali trend je isti kao i u celom ovom regionu“, kaže Boban Petrović iz gradske uprave.
Većina meštana odlazi u Niš, Leskovac ili Beograd, a prethodnih godina neki se sele i u inostranstvo, iako „uglavnom privremeno“, dodaje.
Tvrdi da lokalna samouprava pokušava da zadrži mlade besplatnim vrtićima, suvencijama za prevoz, sportskim sadržajima i infrastrukturom.
„U prethodnih 10 godina urađena je ulična rasveta u svim mesnim zajednicama, svako selo ima asfalt, voda je sprovedena u 70 odsto opštine.
„Trebalo je to i ranije da bude, ali je važno da je urađeno“, napominje Petrović.
U suprotnom smeru od većine krenula je Jelena Veličković, 41-godišnjakinja koja je rođena i odrasla u Bojniku, ali je prethodne dve godine provela u Beogradu.
„Od petnaestoro ljudi sa kojima sam se družila u detinjstvu, danas je tu samo troje ili četvoro“, priča za BBC na srpskom.
Po zanimanju je ekonomistkinja, ali je u Bojniku radila više poslova: bila je prodavačica i radila je u opštini.
„Sa platom u Bojniku može da se preživi ako imate najmanje dvoje ili troje u kući koji rade, jer su plate stvarno male“, kaže ona.
Iz Beograda se vratila kako bi pomogla starom ocu i zaposlila se u Leskovcu, ali već posle nekoliko nedelja u rodnom mestu naišla je na prepreku.
„Moraću da kupim automobil, jer nemamo uopšte prevoz do Leskovca, posebno tokom letnjeg raspusta, a kad prođe leto imamo jednu liniju ujutru i jednu popodne“, kaže Veličković.
Iako je vezana za Bojnik, dalju budućnost u njemu ne vidi, dodaje.
Malo više se dvoumi Stefan Dodić, kome je više od polovine školskih drugova napustilo opštinu.
„Uglavnom su otišli trbuhom za kruhom. Jednostavno, veći grad im nudi više mogućnosti“, kaže mladić.
Pored rada u fotografskoj radnji, Dodić studira i informacione tehnologije u Beogradu.
„Primarno prebivalište“ mu je i dalje Bojnik, ali šanse da će odstati i kada diplomira nisu velike.
„Mogućnost da ću otići je 70 odsto“, zaključuje.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar