Izbori - približavanje reformama ili odlaganje krupnih promena?

Nakon teških poraza na dva poslednja glasanja, opozicija je toliko slaba, pri tome sklona daljem cepkanju i međusobnom prepucavanju, da se uspeh naprednjaka čini neupitnim i Vučiću se smeši novo četvorogođe u ulozi prvog ministra. Time bi u vrućoj premijerskoj fotelji proveo najmanje osam godina; dugo za srpske prilike.

Sumnje more premijera

Ipak, sudeći prema prekomernom i previše bučnom samohvalisanju Vlade Srbije i Vučića lično da su ostvarili lepe rezultate, nameće se pitanje zašto premijer nije nastavio istim putem uspeha još dve godine, pa izbore raspisao u redovnom roku, za, po sebe i svoju stranku, još boljim prilikama? Nema drugog objašnjenja do da premijera muče sumnje i dileme kojim putem dalje ići. Bitna  stvar u svemu je poseta delegacije MMF ovog proleća Srbiji, ocena makroekonomske politike, nakon čega bi se videlo hoće li ova insititucija produžiti ili stornirati trogodišnji aranžman sa Srbijom.

Ono čime Vučić dočekuje goste iz Vašingtona nije baš i ono što "svetski policajci" očekuju. U osnovi, glavni, a izgleda i jedini argument srpske vlade je smanjenje budžetskog deficita sa 6,5 na 4,1 odsto BDP, te plan da tekuće godine spadne za još pola procentnog poena. To jeste lep rezultat, ali problem je što nije posledica reformi, već drastičnog rezanja primanja bolje stojećih penzionera, ciljne grupe u kojoj naprednjaci imaju skromnu podršku.

Kresanja su uostalom bila iznuđena: pretprošle godine od oko 4,4 milijarde evra isplaćenih za penzije, samo 2,1 milijardi su sakupljene doprinosima zaposlenih, a 2,25 su iz budžeta, što je čak 52 odsto ukupnih troškova ove vrste i čak 13,7 odsto BDP. Bilo je jasno da je država pred bankrotom. Poređenja radi, Rumunija izdvaja tek 7,8, a Mađarska 8,3 odsto nacionalnog BDP.

Budžetski novac, naravno, prvo valja sakupiti, i ovoliko izdvajanje za penzije bitan je razlog zašto se u nas na investicije izdvaja samo 16, a trebalo bi najmanje  27 odsto BDP. MMF je i prihvatio kresanje viših penzija kao privremenu iznudicu, očekujući da predstojeće i sa naše strane stalno obećavane, reforme u penzijskom sistemu, u uspostavljanju efikasne a jeftine države, te u privrednom oporavku i znatnijem uvećanju zaposlenosti doprinesu trajnijim i održivijim rezultatima.

Otpor reformama u Vladi Srbije

Međutim, Vučić je više puta uvijeno i jasno rekao da reforme imaju protivnike. Pri tome nije preciznije naznačio gde su locirani otpori promenama. Izvesno je da ih ima u koalicionim partnerima, ali i unutar svoje stranke.

Da u ovom trenutku nije spreman na reforme vidi se i iz nedavne, neobično snažne i brojne polemike oko Nacrta zakona o platama u javnom sektoru. Ne samo da je, inače uporni i teško lomivi, ministar za finansije Dušan Vujović, na kraju morao da popusti i prihvati oba ključna zahteva sindikalista ove grupacije zaposlenih: takozvani istorijski minuli rad, tj. da poslodavac plaća 0,4 odsto više za svaku godinu radnog staža, a ne samo radnih godina u njegovoj firmi, odnosno da plata tokom bolovanja iznosi 65 odsto pune, a ne samo osnovne, zarade zaposlenog. Time radnik na bolovanju stiče pravo i na dobit stečenu prekovremenim radom, nagradom u periodu kada nije radio, a ti vanredni prihodi često su i veći od osnovne plate.

Tokom rasprave ispostavilo se da će se ovaj zakon odnositi samo na zaposlene u školstvu, zdravstvu, administraciji, socijalnim službama, dok se neće odnositi na javna preduzeća, čiji zaposlenici će sačuvati beskrajne niske povlastica teško shvatljivih običnom radniku, pogotovo onih ostvarenih kolektivnim ugovaranjem. Da podsetimo, tom prilikom sindikalisti javnih preduzeća pregovaraju sa čelnicima osnivača (Republike, Pokrajine ili opštine), odnosno sa prvim ljudima stranaka koje konstituišu vlast ali i postavljaju ljude na čelne pozicije javnih preduzeća; praktično, sami sa sobom!

Izbori kao poruka MMF-u

Pitanje je u kojoj meri će MMF prihvatiti odlaganja umanjenja broja zaposlenih u javnom sektoru, nesklonost države da proda Telekom ili Galeniku. Nedavna studija Svetske banke pokazuje da u našem javnom sektoru ima čak 2.200 delatnosti, 900 raznih koeficijenata, te 71 element za određivanje plata, sve u cilju da se zaposlenom svake godine uveća plata menjanjem radne pozicije i tako izvrda zakon kojim se u javnom sektoru zabranjuje povećanje zarade, ali samo istoj radnoj poziciji. Policajci iz Vašingtona teško da će odobriti i, doduše dosta prikrivene, subvencije javnih ili preduzeća u kojima država ima znatan vlasnički udeo. Neće biti oduševljeni ni činjenicom da ništa nije učinjeno na revitalizaciji poslovanja preduzeća u restrukturiranju, već su ove firme već petnaest godina  većim delom dotirane iz državnog budžeta.

U takvoj situaciji, Vučić nije ni imao drugi izbor no da raspisivanjem izbora MMF- u poruči da u ovoj vladi nije naišao na reformsku većinu. Šta više, moguće da je unutar vlade imao i ozbiljnije otpore reformi nego što su stizali iz opozicionih klupa u parlamentu. Međutim, Vučić je imao mogućnost da još aktuelnu vladu promenom pojedinih ministara učini reformskijom. Na ovaj korak se nije odlučivao i to mnogima može biti signal da ni sam nije do kraja jasan u kojoj meri je za reforme, posebno u kom smeru bi te reforme vodile. Izabrao je vanredne  izbore, ali je pitanje hoće li ovakav potez javnost, ovdašnja ali i ona iz Vašingtona i Brisela, shvatiti kao približavanje reformama, pre svega javnih preduzeća i javnog sektora u celini, ili, na protiv, upravo kao još jedno odlaganje krupnih promena.

Autor: Živan Lazić