Alimentacija nije davanje novca roditelju, već obaveza prema detetu

Naša država ima dobro uređene zakone, ali se oni ne sprovode dobro.

Tako je, recimo, u krivičnom zakonu predviđena mera odloženog plaćanja, gde se dužnicima daje mogućnost da plaćaju u ratama da se ne bi podizala optužnica. To ne bi predstavljalo problem da se od 10 takvih rešenja, jedan ili dva pridržavaju plaćanja u ratama, pa onda slučajevi moraju da idu iz početka, umesto da tužioci budu stroži prema neplatišama.

Predsednica udruženja samohranih roditelja Vera Totić, navodi da mnogi samohrani roditelji odustaju od sudskog gonjenja jer procesi dugo traju i često su neefikasni, a i sami sudovi neretko otežavaju roditeljima da ostvare pravo na alimentaciju.

“Donosi se rešenje o izvršenju za naplatu, izvršitelji odu ali dužnici su svoju imovinu već prepisali na druge, tako da se na taj način opet izvuku plaćanja. Jedino ako je dužnik svoju imovinu prepisao u vreme podizanja izvršenja, sudija sve vraća na njegovo ime i onda se alimentacija može naplatiti od toga, ali to se vrlo retko dešava”, kaže ona.

Postoje slučajevi kada sud oslobodi roditelja davanja alimentacije iz objektivnih razloga jer je, na primer, ostao bez posla, navodi za Mrežu 21 sekretar Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine Dejan Ukropina.

“U slučaju kada postoji odsustvo davanja alementacije maloletnom licu podnosi se tužba i donosi presuda, kada se određuje visina alimentacije za ubuduće. Ona se određuje u dva vida, ili nominalno u određenom novčanom iznosu ili ako roditelj nije zaposlen u određenom procentu u odnosu na primanja. Kad nas postoji dobar zakonski okvir kada je reč o neplaćanju alimentacije i kazna je novčana ili zatvor do dve godine, a može biti i uslovna kazna. Međutim, zakon neće kazniti one koji iz opravdanih razloga nisu davali izdržavanje”, objašnjava Ukropina.

Ukoliko se neko odluči da krene u proces naplate alimentacije treba da se naoruža strpljenjem, smatra Dragana Ćorić, predsednica Udruženja "Roditelj". Ona navodi da je "osnovna preventivna mera dogovor između dvoje ljudi, jer se razvodom roditelji ne rešavaju brige o sopstvenom detetu, te da ako se bavši partneri više ne vole, trebalo bi bar da vole svoje zajedničko dete".

Alimentacija nije davanje novca roditelju, već obaveza prema detetu, što mnogi koriste kao izgovor za neplaćanje, ističe Ukropina.

“To je odnos između primaoca alimentacije, odnosno deteta i davaoca izvržavanja, dok je drugi roditelj odnosno staratelj deteta sam medijator. Česta je predrasuda da se novac daje drugom roditelju te zbog toga mnogi i ne plaćaju alimentaciju, ali te predrasude moramo da se rešimo”, jasan je on. 

Sa njim se slaže i Dejan Pavlović iz Udruženja očeva koji ističe da je obaveza države da predoči dužnicima da je alimentacija namenjena deci.

“Mi konstantno imamo problem jer naši članovi smatraju da alimentaciju plaćaju svojim bivšim partnerima, a često na taj zaključak bivaju isprovocirani ponašanjem bivših supruga. Ali svakako radimo na njihovoj edukaciji po tom pitanju”, navodi on.

Tek svaki treći roditelj dobija novac za izdržavanje deteta.

Osnivanje Alimentacionog fonda moglo bi da bude rešenje. Iz njega bi se isplaćivalo izdržavanje za decu, a država bi gonila nesavesnog roditelja. Fond bi se punio naplatom duga, uvećanog za 15 odsto.

Međutim, podeljena su mišljenja o održivosti samog fonda. Dok jedni smatraju da bi država prolazila isto kao roditelji koji traže alimantaciju, drugi ocenjuju da je za sprovođenje ove ideje, koja se već nalazi u napisanom Građanskom zakoniku, potrebno da prođe mnogo vremena, te da se zakonski okviri usklade i građani Srbije o istom informišu.