Rekordni rod pšenice - od viška boli glava

Pšenica je ovog leta rodila više nego ikad, u proseku preko 5,3 tone po hetaru, pa je u Srbiji sa 575.000 hektara požnjeveno preko 3,2 miliona tona, bezmalo dva miliona iznad domaćih potreba.

Nevolja je što su visoki prinosi u svim vodećim agrarnim državama, pa je svetska cena sa 240 spala na 160 evra po toni, a izgleda da još nije kraj opadajućem trendu. Na domaćem tržištu gotovo da je zaustavljen svaki promet.

Država je reagovala otkupom 59.500 tona po ceni od 20 dinara za kilogram, čak 6,5 više nego što na tržištu dobijaju srećnici koji uopšte i pronađu kupca. Seljaci su zadovoljni cenom koju plaćaju Robne rezerve, ali zahtevaju otkup višestruko veće količine. Pitanje je, međutim, koliko su zahtevi osnovani ili je, pogotovo na duži rok, uputnije državni novac usmeriti podsticaju izgradnji kvalitetnih skladišta, ukrupnjavanju parcela, preorijentaciji na povrtarstvo, voćarstvo i profitabilnije ratarske useve.

Svaka stranka svog seljaka ima

Zašto Robne rezerve Srbije otkupljuju minimalnu količinu pšenice po cenama daleko iznad tržišnih? Odgovor je u politici.

Svaka stranka ima svoje seljake, spremne da protestuju zaustavljanjem saobraćaja na prvi politički mig. Zauzvrat, stranke kada dođu na vlast iznalaze tehnike da im uzvrate. Ekstremno visoko plaćanje pšenice nije ništa drugo do nagrađivanje "svojih" seljaka. Naizgled, odredba kupovine najviše 50 tona jednog ponuđača deluje organičavajuće, ali kako vlasnici većih imanja deo prenesu na članove porodice ili srodnike, u suštini je moguće kupiti pet puta po 50 tona sa istog poseda.

Aktuelna tehnika otkupa je upravo primer antiagrarne politike. Kvote su razdeljene po okruzima, na osnovu procene zasejanih površina, što daje utisak pravičnosti. Ali, u mnogim brdovitijim predelima, seljaci seju pšenicu zarad ishrane stoke, dakle ciljano slabijeg kvaliteta, što znači i da manje ulože. Međutim, Robne rezerve i ovaj rod, po merilima Pariske beze, osmi razred kvaliteta plaćaju 20 dinara po kilogramu, isto koliko i mnogo kvalitetnije zrno iz Vojvodine, Mačve ili Stiga.

Zašto su potrebna ulaganja u modernizaciju skladišta

U Vojvodini je snažan kult pšenice, osnovne ljudske hrane, naglašena je devetnaestovekovna figura žitnog trgovca kao pojam bogataša. Međutim, kako ističe Ivan Berend, u ekononskoj istoriji Evrope 20. veka, nakon Prvog svetskog rata dolazi do naglog razmaha selekcionarstva, novih, znatno rodnijih sorti pšenice. Vodeći svetski proizvođači, SAD, Australija, Argentina, Kanada.., višestruko uvećavaju tržne viškove, istovremeno, pak, razvojem brodogradnje pojeftinila je i cena transporta do udaljenijih destinacija.

Od tada evropski, neuporedivo manji, farmeri ne mogu očekivati da budu konkurentni svetskim liderima. Pokušavalo se državnim subvencijama održati ravnopravna pozicija, ali se vremenom pokazalo da nema tog podsticaja koji može parirati tržišnoj prednosti: žetva na Starom kontinentu, bilo da je reč o podbačaju ili rekordnim prinosima, gotovo da uopšte ne utiče na svetske berzanske cene; evropski tržni viškovi ili minusi su beznačajni da bi uticali na svetski trend.

Postupno, Evropljani su izgradili novu strategiju uzgoja pšenice. Obim setve ne određuje profitabilnost, već biološki, modernije kazano ekološki, razlozi, od davnina poznati kao poštovanje plodoreda. Sejanje pšenice je odlična zaštita od pojave biljnih bolesti, razmaha neželjenih parazita; otprilike svake četvrte, pete godine parcela namenjena ratarstvu bi trebalo da bude pod pšenicom. Ovaj princip bi u našim uslovima značilo da u Vojvodini hlebnim žitom sejemo do 250.000, u ostatku Srbije do 200.000 hektara.

Vidi se da smo ove godine, posle dve sezone visoke svetske cene pšenice, zasajeli prilično veće površine, što je takođe doprinelo rekordnom rodu. Dodatna je nevolja što, mada tradicionalno slovimo za žitnicu, nemamo dovoljno skladišta, pogotovo ne onih boljih u kojima se pšenica razvrstava prema kvalitetu.

Na Pariskoj berzi može se uočiti čak osam kvalitetnih razreda žita, a cena robe prvog je i do 40 odsto iznad cene robe poslednjeg. Pošto ne razvrstavamo, decenijama gotovo svu pšenicu prodajemo po najnižoj ceni, mada nam je kvalitet znatno bolji. Stoga je utemeljeno prioritet dati modernizaciji silosa, baš kao što je uputno više sejati lucerku i krmiva kako bismo podstakli opasno zapostavljeno stočarstvo.

Čini se da bi i strategiju otkupa Robnih rezervi valjalo primeriti evropskoj, odnosno država ne bi kupovala minimalan kontigent po ceni daleko iznad tržišne, već bi otkupljivala svu ponuđenu robu po minimalnim tržišnim cenama. Cilj je da paor dobijenim novcem nastavi ulaganje u druge segmente agrarne proizvodnje, dok sam snosi rizik profitabilnosti. Zapravo, relativno visoku dobit seljak može očekivati u radno intezivnijim poljodelatnostima, povrtarstvu i voćarstvu, pa je i preorijentacija ka ovim proizvodnjama ekonomski logična.